Stsh's Book Corner

Home Archive for July 2019

Juval Noa Harari (1976) je izraelski istoričar, profesor i pisac. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Jerusalimu (gde i danas predaje) a potom doktorirao na Univerzitetu u Oksfordu. Drži predavanja širom sveta na kojima predstavlja teme iz svojih knjiga i članaka, a redovno objavljuje i u časopisima kao što su Guardian, The Times i drugi. Napisao je na desetine članaka i šest knjiga, među kojima su najpoznatije ,,Sapijens”, ,,Homo Deus” i ,,21 lekcija za 21. vek”.

,,21 lekcija za 21. vek” je skup eseja od kojih se neki temelje na radovima koje je Harari već objavljivao. Nakon što je u ,,Sapijensu” dao pregled prošlosti, a u ,,Homo Deusu” preispitivao dugoročnu budućnost života na zemlji, u ovoj knjizi se usredsredio na sadašnjost i neposrednu budućnost čovečanstva. Ovim lekcijama je savremenom čoveku želeo da ukaže na šta bi trebalo obratiti pažnju kako bi se čovečanstvo što lakše suočilo sa neizbežnim promenama koje sa sobom nosi vek u kom živimo. Neke od tih promena su već vidljive, neke su i dalje na nivou spekulacije, dok su neke toliko izvesne da sama pomisao na njih u ljudima budi paniku. Panika je baš to što bi trebalo izbeći, a u tome bi moglo da nam pomogne razumevanje situacije u kojoj se nalazimo i promena koje nailaze a koje se, na ovaj ili na onaj način, tiču svakoga od nas.

,,Ono što mene ovde zanima globalni su problemi. Razmatram najvažnije sile koje oblikuju društva širom sveta i koje najverovatnije imaju uticaja na budućnost naše planete kao celine. Klimatske promene možda su izvan domašaja briga ljudi obuzetih borbom za goli opstanak, ali zbog njih bi mumbajska naselja straćara na kraju mogla postati nepodnošljiva za život, što bi značilo nove talase izbeglica preko Mediterana i zdravstvenu krizu svetskih razmera.

Stvarnost je satkana od mnogih niti, a ova knjiga pokušava da pokrije razne aspekte naših globalnih nedaća, ne tvrdeći pritom da će ih iscrpno prikazati. Za razliku od ‘Sapijensa’ i ‘Homo Deusa’ ova knjiga nije zamišljena kao istorijska pripovest, nego pre kao jedan skup izabranih lekcija. Te lekcije se ne okončavaju jednostavnim odgovorima. Cilj im je da podstaknu na dalja razmišljanja i pomognu čitaocima da uzmu udela u nekim od najvažnijih razgovora našeg doba.”

Lekcija, kao što naslov sugeriša ima 21, a knjiga je podeljena na pet celina: Tehnološki izazov, Politički izazov, Očajanje i nada, Istina i Otpornost.

Harari svoje pisano predavanje počinje tehnološkim izazovima, prirodno, jer se sa njima suočava svako od nas. Tehnologija napreduje iz dana u dan. Novije generacije neće moći da zamisle život bez Gugla, Vikipedije i pametnih telefona. Tehnologija nam je promenila način života, kao i način na koji razmišljamo. Uglavnom se za nju vezuju pozitivne stvari – život nam je danas lakši nego što je bio pre nego što su pojedine stvari izmišljene. Ali ono o čemu možda ne razmišljamo (osim ako nismo direktno pogođeni), a na šta Harari skreće pažnju, jeste činjenica da je razvoj tehnologije mnoge ljude ostavio bez posla. U tom smislu se tehnološka revolucija može porediti sa industrijskom, kada su čoveka na brojnim poslovima zamenile mašine. To se događa i danas na pojedinim radnim mestima, naravno, ali novi talas je u povoju i njegove razmere ćemo tek sagledati. U novom talasu će čoveka zameniti veštačka inteligencija. Harari daje brojne primere prilično jednostavnih poslova koji bi verovatno svakome pali na pamet, među kojima su, na primer, kasiri u marketima, profesionalni vozači, i slično, ali ide i korak dalje, objašnjavajući kako nam u budućnosti možda neće biti potrebni ni lekari, makar ne oni u ljudskom obličju. To, naravno, ne znači da će čovečanstvo kao takvo ostati bez posla – javiće se potreba za novim radnim mestima na kojima će se (makar neko vreme) naći ljudi. Ali zajedno sa tim novim radnim mestima pojaviće se i klasa ,,beskorisnih”. Nije reč o zanimanjima koje danas u šali nazivamo beskorisnim, reč je o ljudima koji neće moći da pronađu posao za koji su sposobni jer takve poslove više neće obavljati ljudi. Kako kaže Harari: ,,Moglo bi nam se desiti da nas zapadne najgore od oba sveta, da nas istovremeno muče i visoka stopa nezaposlenosti i manjak stručne radne snage”.

Možda ćete sada uzdahnuti s olakšanjem jer spadate među današnje ,,beskorisne” ljude, odnosno bavite se umetnošću. Zadržite dah na momenat, Hararijeve prognoze tiču se i vas. Uzmimo za primer muziku. Ne samo da danas postoje programi koji mogu menjati i imitirati sve instrumente koje poznajemo (samim tim vam nije potrebno da znate da svirate određeni instrument, dovoljno je samo da poznajete note, ako i toliko), već se uveliko radi na algoritmima koji sami stvaraju muziku. Algoritmi su svugde oko nas, pustili smo ih u svaku sferu života. Youtube zna koju muziku volite da slušate jer je toliko puta čuo vaše omiljene pesme. Ukoliko bismo veštačku inteligenciju pustili da nam prati raspoloženja i osećanja, kao što nam danas prati navike, Youtube bi znao da proceni koju muziku treba da vam pusti kada ste tužni ili besni. Faktički bi bio najbolji dj koga možete da zamislite. Ali ne samo to, na osnovu podataka koje ima, algoritam bi mogao da sastavi pesmu koja je doslovce pisana samo za vas i koja će vas nesumnjivo oboriti s nogu (jeste li čuli pesmu koju je veštačka inteligencija ,,komponovala” na osnovu dosadašnjih pesama sa Evrovizije? Možda nije remek-delo muzike, ali svakako je evrovizična).

,,Hoće li plod ovoga biti velika umetnost? Zavisi od toga kako definišemo umetnost. Ako je lepota zaista u ušima onoga ko sluša, i ako je kupac uvek u pravu, biometrijski algoritmi imaju izgleda da stvore najveću umetnost u istoriji. Ako je suština umetnosti u nečemu dubljem od ljudskih osećanja, i ako bi umetnost trebalo da iskazuje jednu istinu koja nadilazi naše hemijske treptaje, biometrijski algoritmi možda i neće biti naročito veliki umetnici. Nije to, međutim, ni većina ljudskih bića. Da bi stupili na tržište umetnosti i istisnuli mnoge kompozitore i izvođače od krvi i mesa, algoritmi neće morati smesta da nadmaše Čajkovskog. Dovoljno će biti da prevaziđu Britni Spirs.”

Naravno, ukoliko algoritmima damo pristup u svaku poru života, gubitak poslova bi mogao biti naš najmanji problem. Harari na pominje da bi ovaj scenario mogao da dovede do potpunog gubitka vlasti nad sopstvenim životom, ili još gore do nastupanja ,,digitalnih diktatura”. Već smo na dobrom putu da se to zaista desi, upravo zbog toga što nam veštačka inteligencija toliko olakšava živote. Više ne moramo da pamtimo brojeve telefona, niti da sa sobom vucaramo telefonske imenike. Ne moramo da znamo neki strani jezik da bismo saznali šta na njemu piše. Ne moramo da odlazimo u biblioteku da bismo se informisali o nekoj sitnici, ali takve sitnice više ne moramo ni da pamtimo – uvek su nam pri ruci. Ne samo da smo tehnologiji prepustili da pamti za nas, dopustili smo joj da umesto nas s vremena na vreme donese i poneku odluku.

,,Trenutno poveravamo Netfliksu da nam bira filmove, a Guglovim mapama da reše da li da skrenu levo ili desno, ali kad počnemo da računamo na to da će veštačka inteligencija umesto nas rešiti šta da studiramo, gde da radimo, s kim da se venčamo, ljudski život prestaće da bude drama odluka. Demokratski izbori i slobodno tržište neće više imati mnogo smisla. Isto važi i za većinu religija i umetničkih dela. Zamislite Anu Karenjinu kako vadi smartfon i pita Fejsbukov algoritam da li da ostane u braku s Karenjinom ili da pobegne s naočitim grofom Vronskim. Ili zamislite svoju omiljenu Šekspirovu dramu u kojoj sve ključne odluke donosi Guglov algoritam. Hamlet i Magbet će imati mnogo prijatniji život, ali kakav će to zapravo život biti? Imamo li neke modele prema kojima bismo mogli dati nekakav smisao takvom životu?”

Pa ipak, ova ,,iluzija o znanju” (termin koji su skovali Stiven Sloman i Filip Fernbah) nije obavezno produkt 21. veka. Harari tvrdi da je individualnost mit i da smo kao vrsta dospeli tu gde jesmo baš zbog toga što smo se oslanjali na ,,grupno razmišljanje”. Nijedan pojedinac, kaže on, ne zna sve što je potrebno da bi se sagradila katedrala ili konstrisao avion, a kako je istorija napredovala, znanje pojedinca postajalo je sve uže: ,,Jedna žena iz plemena lovaca sakupljača u kamenom dobu znala je kako sama sebi da napravi odeću, da potpali vatru, da ulovi zeca i da umakne lavovima. Danas mi mislimo da znamo mnogo više, ali kao pojedinci zapravo znamo mnogo manje.”

Dalje u knjizi Harari se dotiče brojnih škakljivih tema. Otvara pitanja političkih i društvenih uređenja, religije, ljudskih prava, rasizma, itd. Kako i sam spada u nekoliko manjinskih grupa (Harari je Jevrejin, homoseksualac i vegetarijanac) povremeno sebi daje za pravo da bude strastven i prilično ličan. Sa određenim stavovima koje iznosi ćete se složiti, sa nekima možda ne. Njegov odnos prema religiji mogao bi se posmatrati kao kontroverzan, pa tako u jednom trenutku suprotstavlja različite religije po viđenju božanske sile, od kojih je jedni shvataju kao enigmu a drugi kao,,strogog zakonodavca o kome znamo i previše. Znamo tačno šta misli o modi, hrani seksu i politici i prizivamo tog Ljutitog Čoveka s Neba da opravdamo milion pravila, ukaza i sukoba. Taj se uzruja ako žene nose kratke rukave, kad dvojica muškaraca imaju međusobni polni odnos, kad se tinejdžeri samozadovoljavaju. Neki kažu da se Njemu ne dopada da pijemo alkohol uopšte nikada, dok, prema drugima, On neopozivo zahteva da pijemo vino svakog petka uveče ili svake nedelje ujutru. Napisane su čitave biblioteke knjiga da se do najsitnijih podrobnosti objasni šta to On tačno hoće od nas, a šta mu se ne dopada.” Govoreći o terorizmu, s druge strane, Harari zapravo pokušava da odgovori na pitanje zbog čega ga se toliko plašimo kada, statistički gledano, on ubija manje ljudi nego šećer – zato što terorizam nije ukusan, pretpostavlja cinično.

Ove teme su samo neke od onih koje Harari pokriva u svojim lekcijama. Na većinu pitanja koje postavlja, autor zapravo ne nudi rešenje, što bi možda bilo i suludo očekivati jer kao i što sam kaže ,,pojedinac ne može znati sve”. Ako tražite konkretne odgovore na konkretna pitanja, ovo nije knjiga za vas (niti je bilo koja druga, da se razumemo). Vrednost ove knjige ne leži u rešenju problema već u pokretanju točkića u glavi onih koji je pročitaju: ,,Ljudi imaju izvanrednu sposobnost da istovremeno i znaju i ne znaju ili, tačnije, mogu nešto da znaju kad zaista razmišljaju o tome, samo što uglavnom ne razmišljaju o tome, tako da ne znaju”. A zamislite šta bismo sve mogli samo kada bismo malo porazmislili.

Izdavač: Laguna

Ocena: 5/5

Gejl Haniman (1972) je škotska književnica. Studirala je francuski jezik i književnost na Univerzitetu u Glazgovu a zatim nastavila postdiplomske studije na Oksfordu. Shvatila je, ipak, da akademska karijera nije za nju pa se zaposlila kao administrativni radnik na fakultetu. Za to vreme je pohađala i kurs kreativnog pisanja gde je počela da piše roman Eleanor Oliphant is Completely Fine koji je nakon objavljivanja osvojio brojne nagrade i priznanja. Trenutno radi na svom drugom romanu.

Eleanor Oliphant is Completely Fine je roman o istoimenoj junakinji, tridesetogodišnjoj devojci koja živi usamljeničkim životom i koju okolina generalno vidi kao autsajdera. Elenor živi sama u stanu koji joj je ustupio državni socijalni program. Godinama radi kao administrativni radnik u jednoj dizajnerskoj firmi i na istoj je poziciji od prvog radnog dana. Uvek se isto oblači i jede istu hranu. Nije se šišala više od 10 godina i ne koristi šminku, iako ima ogroman ožiljak preko lica. Potpuno je asocijalna, vikende provodi u svom stanu u društvu dve flaše votke a za sebe uvek kaže da je ,,savršeno u redu”. Svake srede uveče odvaja petnaestak minuta za telefonski razgovor sa majkom. Ovi razgovori joj ne pričinjavaju nikakvo zadovoljstvo, ali Elenor drži do svojih rutina. Sa kolegama na poslu komunicira isključivo kad mora, a ni van posla nema prijatelje. Elenor živi sama u svakom smislu te reči.

My phone doesn’t ring often – it makes me jump when it does – and it’s usually people asking if I’ve been miss-sold Payment Protection Insurance. I whisper “I know where you live” to them, and hang up the phone very, very gently. No one’s been in my flat this year apart from service professionals; I’ve not voluntarily invited another human being across the threshold, except to read the meter. You’d think that would be impossible, wouldn’t you? It’s true, though. I do exist, don’t I? It often feels as if I’m not here, that I’m a figment of my own imagination. There are days when I feel so lightly connected to the earth that the threads that tether me to the planet are gossamer thin, spun sugar.

Elenor je navikla na svoj monotoni život i potajno je ponosna na svoju samostalnost. Ipak, svesna je da ne može provesti život sama, uostalom, svake srede je na to podseća majka koja, u pauzama konstantnog nipodaštavanja i vređanja svoje ćerke, insistira na tome da je udaja jedino rešenje za nju. Samo kad bi mogla da nađe nekoga ko bi je hteo. Elenor će, sticajem okolnosti, naći nekoga ko joj na prvi pogled deluje savršeno. Pevača lokalnog benda koji se, iako ne zna za njeno postojanje, perfektno uklapa u njenu sliku savršenog muškarca i koji će momentalno postati njen ,,projekat” kojim će potpuno okupirati misli.

I have always taken great pride in managing my life alone. I’m a sole survivor – I’m Eleanor Oliphant. I don’t need anyone else – there’s no big hole in my life, no missing part of my own particular puzzle. I am a self-contained entity. That’s what I’ve always told myself, at any rate. But last night, I’d found the love of my life.

I baš kada je rešila da promeni svoj život, njen život će zaista početi da se menja, doduše, ne na način na koji je zamislila. Na poslu će doživeti malu neprijatnost: nešto nije u redu sa kompjuterom zbog čega će morati da se obrati IT sektoru. U pomoć će joj priteći novi kolega, Rejmond, zbog koga će, na zajedničkom putu kući s posla, biti primorana da starijem čoveku koji je kolabirao na ulici spase život i da se, na Rejmondovo uporno insistiranje, malo socijalno angažuje.

Iako će joj isprva biti nelagodno, Elenor će ove okolnosti prigrliti kao šansu za vežbanje socijalnih veština koje će joj svakako biti neophodne pri zbližavanju sa svojom srodnom dušom. I zaista će se potruditi da se promeni. Otići će na depilaciju, kupiće šminku i novu odeću a posle određenog vremena će posetiti i frizera. U međuvremenu će se sprijateljiti sa Rejmondom i redovno sa njim provoditi pauzu za ručak. Brzo će primetiti da ove promene sa sobom nose i promenu u načinu na koji se okolina ophodi prema njoj i posle mnogo vremena neće mnogo lagati kada kaže da je sa njom ,,sve u savršenom redu”.

Was this how it worked, then, successful social integration? Was it really that simple? Wear some lipstick, go to the hairdressers and alternate the clothes you wear? Someone ought to write a book, or at least an explanatory pamphlet, and pass this information on. I had had more attention from them today (non-malevolent, positive attention, that is) than I’d had in the last few years. I smiled to myself, pleased that I’d unlocked part of the puzzle.

Ali njen problem je mnogo dublji od nezgrapnih ortopedskih cipela i staromodne frizure. Elenor je daleko od ,,savršenog reda”, više nego što to može da pojmi bilo ko iz njene okoline, pa čak i ona sama. Taman kada se učini da se njen život kreće u pravom pravcu, da je našla ljude koji je prihvataju takvu kakva jeste, Elenor će odlučiti da je spremna da se sretne sa čovekom svog života. I doživeće strahovitu epifaniju koja će otvoriti Pandorinu kutiju u koju je godinama brižljivo odlagala svoje demone.

Eleanor Oliphant is Completely Fine je knjiga o usamljenosti. O onoj strašnoj, konstantnoj usamljenosti koju većina ljudi na ovom svetu ne može ni da pojmi. Elenor predstavlja ljude koji se sa njom nose svakodnevno. Ljude koje srećemo na poslu, na ulici, u prodavnici. Neke od njih etiketiramo kao čudake, dok za druge nikada ne bismo ni pomislili da imaju sličan problem. Ljude kojima je očajnički potreban neko, ali koji toliko dugo žive sami da više nisu sposobni da ostvare kontakt. Njena priča je, naravno, duboko tragična i stanje u kom se nalazi nije prost splet okolnosti, uobičajeno udaljavanje od prijatelja zbog nedostatka vremena ili razilaženja interesovanja. Čitalac od samog početka zna da je Elenor preživela nešto užasno, ali ne zna šta. Kada je poseti socijalna radnica i kaže joj da u svakom trenutku može zatražiti svoj fajl i saznati šta se to tačno dogodilo, Elenor odlučno odbija. Znamo da joj je majka godinama u zatvoru (odakle je zove svake srede) i da je odgovorna za nekakav požar, zbog čega je Elenor čitavo detinjstvo provela po hraniteljskim porodicama. I to je sve. Ona čitavog života pažljivo balansira na tankoj žici, držeći se svojih rutina, živeći od danas do sutra, na bezbednoj distanci od drugih. I godinama je sve ,,u savršenom redu”. Zbog toga ne čudi što je i najmanji potres dovoljan da sklizne sa te žice duboko u tamu čije postojanje uporno ignoriše a koja samo čeka pravi trenutak da je u potpunosti proguta.

I was curious about something. What, I wondered, was the point of me? I contributed nothing to the world, absolutely nothing, and I took nothing from it either. When I ceased to exist, it would make no material difference to anyone.

Most people’s absence from the world would be felt on a personal level by at least a handful of people. I, however, had no one.

I do not light up a room when I walk into it. No one longs to see me or hear my voice. I do not feel sorry for myself, not in the least. These are simply statements of fact.

I have been waiting for death all my life. I do not mean that I actively wish to die, just that I do not really want to be alive. Something has shifted now, and I realized that I didn’t need to wait for death.

The world connotes romance. I took one of my hands in the other, tried to imagine what it would feel like if it was another person’s hand holding mine. There have been times when I felt that I might die of loneliness. People sometimes say they might die of boredom, that they’re dying for a cup of tea, but for me, dying of loneliness is not hyperbole.

Kako neko uopšte dospe u takvo stanje? Ljudi su po prirodi socijalna bića i neophodan im je kontakt. Kako neko od simpatične asocijalnosti, blage socijalne anksioznosti i drugih poremećaja koje ljudi širom sveta smatraju izmišljotinom modernog doba dospe do situacije u kojoj pomisli da će doslovno umreti od usamljenosti? Ko je za to kriv? Dotična osoba koja se svakim danom sve više povlači u sebe ili ljudi koji je okružuju i koji, opterećeni sopstvenim problemima, ne primete da nešto nije u redu? Zašto Elenor, kao uostalom i većina ljudi koji se sami bore sa problemima, ne potraže pomoć? U kom trenutku je pitanje ,,kako si” postalo isključivo retoričko?

If someone asks you how you are, you are meant to say FINE. You are not meant to say that you cried yourself to sleep last night because you hadn’t spoken to another person for two consecutive days. FINE is what you say.

Ne morate biti ekstremno usamljeni ili depresivni da biste znali da je ovo tačno. Usamljenost, mada je u ovom romanu prikazana zaista ekstremno, ne isključuje svakodnevno društvo ljudi. Nekada je važila parola da ,,nijedan čovek nije ostrvo” (Džon Don), ali izolacija koju moderno doba sa sobom nosi preti da dokaže suprotno. Nikada nije bila prisutnija i nikada se više nismo trudili da je brže-bolje gurnemo pod tepih.

These days, loneliness is the cancer – a shameful, embarrassing thing, brought upon yourself in some obscure way. A fearful, incurable thing, so horrifying that you dare not mention it; other people don’t want to hear the word spoken aloud for fear that they might too be afflicted, or that it might tempt fate into visiting a similar horror upon them.

Roman je podeljen u tri poglavlja. Prvi nosi naziv Good Days, drugi Bad Days i verujte kad vam kažem da će vam iskreno laknuti kada stignete do trećeg – Better Days. Elenor Olifant je toliko realan lik da će vas na početku zbuniti svojim neprirodnim ponašanjem i neprirodnim, arhaičnim načinom izražavanja i posmatranjem sveta oko sebe kao da je upravo sletela s neke druge planete. Smejaćete se njenim zapažanjima i postepeno će vam prirasti k srcu. Zbog toga će vam činjenica da je sasvim neočekivano skliznula u ,,loše dane” posebno teško pasti i navijaćete da se iz njih nekako izvuče (drugi deo romana dolazi kao snažan kontrast humorom ispunjenom prvom zbog čega ima efekat šamara). Ono što će joj pomoći, međutim, nije neka viša sila, romantičan happy end ili princ na belom konju (bravo za autorku zbog izbegavanja takvih klišea!) već sitni znaci pažnje i obična ljudskost za koju nije potrebno navlačenje odela superheroja. I zato mislim da bi svi trebalo da pročitamo njenu priču. S jedne strane, ona može poslužiti kao podsetnik da usamljenost nije neizlečiva bolest, a s druge kao podsetnik da svako od nas poseduje lek za svoje bližnje. Kao što je to autorka rekla u jednom od svojih intervjua: Truly, if everyone who has read the book were to do just that, who can guess what impact it could have?

Izdavač: Harper Collins

Ocena: 5/5

Neko je na odmoru, neko uživa na plaži, a ja svoje slobodne trenutke (one tokom kojih ne divljaju monsuni) provodim na stolici na terasi i dajem sve od sebe da se što srazmernije osunčam (što je naravno nemoguće, naročito ako pokušavate da istovremeno čitate knjigu i osunčate vrat, ili ne daj bože leđa). Junski splet okolnosti koji uključuje rano ustajanje, terasu i sprečenost da tri večeri nedeljno sedim za kompom, doveo je do toga da ovog meseca mogu da se pohvalim nešto većim brojem pročitanih knjiga od onog na koji smo navikli. U junu ih je bilo sedam, ali bez brige, nema razloga za paniku, dve su veoma, veoma kratke. Evo koji su to naslovi:

1. Food, Gertrude Stein – Ovu kratku knjižicu sam pronašla na prošloj razmeni knjiga i rešila da je odmah pročitam. Moj poslednji susret sa Gertrudom bio je davno, još na faksu i, mada mi je uvek bila zanimljiva kao ličnost, nisam imala neku preteranu želju da se detaljnije pozabavim njenim pisanjem. Food je zapravo deo knjige Tender Buttons u kojoj Gertruda piše o svakodnevnim stvarima na prilično nesvakidašnji način. Delo se definiše kao zbirka poezije u prozi, mada ja ove kratke zapise nisam tako doživela. Zanimljivije od samog dela (a neki zapisi su zaista fenomenalni) je njegova recepcija. Kada ovaj naslov potražite na Goodreadsu, zateći ćete retko nisku ocenu (trenutno se drži na 1.94) što, čini mi se, samo potvrđuje činjenicu koliko je avangarda i dan danas avangardna. Stanje stvari, da citiramo Gertrudu: Sadder than salad.

2. Eleanor Oliphant is Completely Fine, Gail Honeyman – Ovaj roman mi na listi za čitanje stoji otkako sam čula da je objavljen i konačno sam ga kupila za rođendan. Pravo da vam kažem, divan sam poklon izabrala. Elenor je na dobrom putu da postane jedna od mojih omiljenih junakinja savremene književnosti – asocijalna je, ekscentrična i povrh svega izuzetno tužna. Roman počinje kao tipična čiklit komedija, ali verujte mi kada vam kažem da je daleko od toga. Pre nego što budete svesni šta vas je snašlo, radnja će krenuti u neočekivanom pravcu i naizgled vedra priča o tipičnom osobenjaku će postati prilično teška i mračna. Obožavam ovakve knjige. Pisaću vam detaljno o romanu, naravno, ali već sada mogu iskreno da vam je preporučim, kao i da vam skrenem pažnju da, ukoliko ste u mogućnosti, roman čitate u originalu.

3. 21 lekcija za 21. vek, Juval Noa Harari – Još jedna knjiga koju sam uzela za rođendan, na preporuku, uz komentar da bi je trebalo uvrstiti u lektiru (kada vam to kaže neko ko se generalno ne oduševljava stvarima, ne možete da se ne zainteresujete). Ne bih sad ulazila u priču o lektiri, ali knjiga je stvarno odlična i danima nisam prestajala da blebećem o njoj. Kada vam detaljnije predstavim knjigu na blogu, shvatićete i zašto. Ja volim nonfiction i smatram da je popularna nauka važan žanr, kada je dobro napisana. A ,,21 lekcija” je upravo to – dobro, jasno i nepretenciozno predstavljena nauka koja tera na razmišljanje i koja precizno objašnjava neke pojave za koje niste ni mislili da vam treba objašnjenje. Od iste osobe od koje sam dobila preporuku za ovu knjigu sam nedavno dobila i primerak Hararijevog ,,Sapijensa” i sad me duša boli što je nisam ponela sa sobom i što ću morati da sačekam da se preselim kako bih je pročitala (spakovana je negde u onom moru kutija s knjigama koje čak nisu ni u mom stanu i nema šanse da je nađem a da ne zagorčam život i sebi i drugima).

4. Dendriti, Kalja Papadaki – Kalju sam upoznala na Festivalu dobitnika EUPL i iskoristila sam tu priliku da uzmem knjigu i ugrabim autogram. Učinila mi se kao interesantan lik, naročito tokom tribine u kojoj je učestvovala zajedno za Validom Nabhanom i Darkom Tuševljakovićem, a koju sam, sasvim neplanirano, baš ja vodila. Nismo mnogo razgovarali o pojedinačnim romanima, više o samoj nagradi i evropskoj književnosti uopšte, tako da nisam mnogo znala o romanu pre čitanja. Dobila sam neku vrstu upozorenja da roman nije lagan i da Kaljin stil odiše dugim, foknerovskim rečenicama (mene je stil na trenutak malčice podsetio i na Saramaga), što me je samo dodatno zainteresovalo. Više o romanu u posebnom postu, a za sada ću vam reći da mi je posebno zanimljivo bilo to što sam tokom čitanja sve vreme mogla da je zamislim kako izgovara rečenice koje čitam. Interesantno iskustvo, verovatno zbog toga što nemam često priliku da čujem i upoznam pisca pre nego što se upoznam s njegovim delom.

5. Put do kuće svakog jutra sve je duži, Fredrik Bakman – Kud svi Italijani, tud i mali Đovani. Šta da vam kažem. Iako mi se nijedna Bakmanova knjiga nije dopala ni upola kao ,,Uve”, pohrlim da uzmem svaku novu. Ni ova mi se nije dopala kao ,,Uve”, ali u pitanju je lepa, kratka priča o odnosu dede i unuka, dvoje ljudi koji se vole i strahotama koje proživljavaju ljudi koji se bore sa Alchajmerom. Bakman, kako sam kaže u uvodu, nije nameravao da se ova priča nađe među koricama (tekst je objavljen na njegovom blogu), a kako se to ipak dogodilo, odlučio je da sav honorar pokloni Fondaciji koja prikuplja sredstva za istraživanja o oboljenjima mozga. Nevezano za samu priču, ovo je gest koji zaslužuje samo reči hvale.

6. Knjižara jučerašnjih dana, Ejmi Majerson – Još jedna knjiga o knjigama kojom nisam baš oduševljena. Uzela sam je jer mi se čitalo nešto lagano, ali sam od trenutka kada sam je stavila na spisak za čitanje zaboravila da je u pitanju misterija. Ne znam kako sam to previdela pošto generalno nisam fan tog žanra. Ako vas privuku prelepe korice i ako i sami volite knjige o knjigama, znajte da ne treba da očekujete previše. Glavna junakinja romana, Miranda, saznaje da joj je umro ujak (inače misteriozan lik koga nije videla petnaestak godina nakon što je kao dete krišom prisustvovala svađi njega i svoje majke) i da joj je u nasleđe ostavio svoju knjižaru. Kada je bila mala, ujak joj je često smišljao zagonetke koje bi rešavala tražeći skrivene tragove i sada je uradio identičnu stvar. Knjiga je šupljikava, ali nije dosadna i brzo se čita, tako da je zgodna za nesnosne vrućine kada želite da pustite mozak za ispašu. Maltene idealna za plažu.

7. Jakuzzi u liftu, Mirjana Đurđević – Ovaj roman sam spakovala, pošto dugo nisam čitala ništa Mirjanino, kao da sam znala kakav će potop da nas zadesi i da će knjiga odjednom postati neverovatno aktuelna. ,,Jakuzzi” je još jedan roman u nizu onih o detektivki Harijeti a govori o obilnim kišama koje su, zbog nestručne gradske vlasti i cvetanja divlje gradnje, beogradske ulice pretvorile u kaljave reke. Zvuči poznato?

Eto, to vam je moj spisak pročitanih knjiga u junu. Ovog meseca je bilo baš dobrih pa mi je teško da izaberem favorita. Čas naginjem ka romanu Mirjane Đurđević (pored blatnjavih ulica je predvidela još mnogo toga, čoveku prosto dođe da zaplače), čas ka Elenor, čas ka Hararijevim lekcijama. Situacija jeste nezgodna, ali složićemo se da je mnogo bolja od onih kada ne možete da odredite omiljenu knjigu meseca jer su sve bile ,,onako”. Zato ću vas zamoliti da zažmurite na poentu ovog posta i da prihvatite moju iskrenu preporuku za sve tri knjige.

Šta ste vi čitali tokom juna? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša (samo spreda osunčana) Stš <3