Stsh's Book Corner

Home Archive for December 2019

Juče se u Beogradu održala još jedna razmena knjiga koju organizuje No Spoilers Book Club, a.k.a. događaj koji ne propuštam. Nakupilo se knjiga za trampu, vala – možda mislite da nemate dovoljno knjiga kojih biste se odrekli, ali probajte samo da presložite police pa ćete videti kako će se same izdvojiti (ja imam gomilu i za narednu). Iako ova trampa nije bila posećena kao prethodne (izgleda da se ljudi malo ulenje pred praznike), ja sam, naravno, uspela da nađem neke super knjige za sebe.

Za vas koji možda i dalje nekim čudom niste upućeni kako ove razmene funkcionišu, vrlo je jednostavno: donesete knjige koje vam nisu potrebne i zamenite ih za one koje su doneli drugi. Imate prava da uzmete onoliko knjiga koje ste doneli. Ja sam ovog puta malo preterala s optimizmom pa sam neke morala da vratim kući da sačekaju narednu razmenu.

Na slici možete videti naslove koje sam ovog puta udomila. Ukoliko vam to nije bilo dovoljno i još čitate ove redove, sledi i kratko obrazloženje.

Izgleda da je ovu trampu posetio neki razočarani brucoš sa književnosti koji je shvatio šta radi sa svojim životom, pošto je bilo nekoliko naslove koje samo zaluđeni studenti književnosti kupuju za lične biblioteke. Dva takva vidite na slici: Tacitovi Anali koje sigurno ne bih uzela da nisu u ovom divnom SKZ izdanju i Pregled rimske književnosti u izdanju Aretea. Posle nekoliko komentara poput ,,Aman šta će ti to, ženo”, krenula sam da čeprkam dalje i ugledala knjigu sa poovskim koricama koju mi je neko tutnuo u ruke. Grief is the thing with feathers koju možda znate kao Deretino izdanje ,,Tuga je pernato stvorenje”. Čula sam dosta pozitivnih utisaka i nju ću, za razliku od Tacita, sigurno uskoro pročitati pa ću podeliti i svoje.

U tom trenutku je već delovalo kao da je mojoj sreći došao kraj pa sam malo spustila kriterijume. Ugledala sam ,,San o ljubavi i smrti” Filipa Davida, upitala se da li ću zaista ikada pročitati tu knjigu a onda se u sebi opomenula da sam jedared rekla da ću poraditi na upoznavanju sa savremenom srpskom književnošću. Dobitnik NINove nagrade ne deluje kao loš početak u tom poduhvatu. I na kraju na gomili s čiklit literaturom ugledam nešto poznato. Sigurna sam da odudara sa gomile, ali molim za pažnju. ,,Ljubavi, pronađi me” je još jedan primer Vulkanove misije da dobru (bar sam tako čula) knjigu unakazi neadekvatnim koricama. Izguglajte je, slobodno, kod mene je nećete videti. Knjiga se u originalu zove The Rosie Project i na netu je često preporučuju ljudima kojima su se dopale ,,Bernadeta” i ,,Elenor Olifant”. U pitanju je priča o asocijalnom profesoru koji pomoću nauke pokušava da nađe savršenu ženu za sebe. Dakle, pored najezde ,,obezglavljenih” žena u balskim haljinama, Vulkan ima običaj i da umanjuje ozbiljnost pojedinih knjiga veselim koricama i zvučnim naslovima (setite se Elenor i flamingosa). Za Rosie govorim napamet jer je nisam čitala, ali za ovo izdanje se, bez prethodnog znanja o knjizi, sigurno nikada ne bih uhvatila.

Za razmenu koja nije bila bogzna kako posvećena, ovo je super rezultat, ali znate, ja sam kao hrčak, uvek iščeprkam nešto zanimljivo. I polako završavam sa poslednjim bookhaul postom za ovu godinu. Toliko sam novih knjiga dovukla kući u poslednjih par meseci, kao da sam se spremala za vanredno stanje. Kad treba da izaberem narednu knjigu za čitanje uhvati me mini napad panike, ali onda udahnem duboko, ponadam se da će nas zatrpati nekoliko metara snega i baš se ljudski obradujem jer me čeka pregršrt novih priča. Poznat vam je taj osećaj, zar ne?

Do sledećeg posta,

Vaša (hrčak nađe nove knjige gde god da ga baciš) Stš <3

Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u takozvanom ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama.

,,Istorija pčela”, kao što naslov sugeriše, kao okosnicu priče ima problem mogućeg izumiranja pčela kao vrste. Roman je podeljen u tri narativa. Prvi govori o Vilijamu, engleskom biologu iz 19. veka koji je u teškoj depresiji jer je protraćio svoj život i talenat. Drugi je smešten u savremeno doba i prati Džordža, pčelara iz Amerike koji pokušava da opstane u svetu brzih promena. Treći je smešten u blisku budućnost, 2098. godinu u Kini i prati Tao, ženu koja radi kao oprašivačica cvetova nakon što su pčele odavno nestale.

Iako važan motiv koji spaja ove tri priče, pčele nisu jedino što im je zajedničko. ,,Istorija pčela” je zapravo priča o porodičnim odnosima, pre svega o odnosima roditelja prema deci. Sva tri junaka imaju sinove koji imaju važnu ulogu u priči i suštinski određuju život svojih roditelja. Vilijam će se podići iz postelje za koje ga vezala depresija kada mu sin u sobi ostavi knjigu; Džordž želi samo da uspostavi normalan odnos sa sinom koji ne želi da nasledi očev posao; a Tao će prevrnuti pola Kine kako bi saznala šta se dogodilo s njenim jedincem.

Pčele su, u tom smislu, izvesna metafora koju Maja Lunde vešto koristi. Poznato da je da pčele žive u kolonijama i da mogu poslužiti kao paradigma savršene zajednice. Njihovo funkcionisanje zavisi od zajedništva i požrtvovanosti, one bez svog roja ne mogu da opstanu. Pčele su posebno važne u životima likova, ali ne samo kroz posao kojim se oni bave, već predstavljaju važan deo odnosa roditelja i dece (shvatićete na koji način kada pročitate roman). Time Maja Lunde samo naglašava ono što je opšte poznato, iako se shvata zdravo za gotovo – koliko su pčele važne za čitavo čovečanstvo.

Kroz tri dirljive porodične priče autorka vešto informiše čitaoca o značaju pčela za ekosistem, izbegavajući pritom da ga optereti i zamori naučnim činjenicama. Kroz Vilijamovu priču ona upoznaje čitaoca sa razvojem moderne košnice i odnosu prema pčelama u prošlosti. Na početku su ljudi skupljali med u prirodi, ali uskoro su shvatili da je praktičnije držati ih bliže sebi, poput domaćih životinja. Prve košnice su imale mnogo mana i škodile su pčelama: ,,Da bi se sakupio med, pčelama se, dakle, morao oduzeti osnov života.”

Džordžova priča seli nas vek i po kasnije, kada je Vilijamova vizija košnice već uveliko u upotrebi i kada se javlja mnogo veći problem od praktičnosti skupljanja meda. Pčele nestaju. ,,Svaki put ista priča. Zdrave košnice u jednom trenutku, dovoljno larvi, hrane, sve savršeno. A onda, kroz nekoliko dana, nekoliko sati, košnica ostane skoro prazna. Pčela nema, napustile su larve, ostavile sve. I više se nisu vraćale”. Ta misteriozna nestajanja ubrzo dobijaju ime: CCD (Colony Collapse Disorder).

Još jedan vremenski skok i upoznajemo Tao, oprašivačicu cveća u Kini. Pčele više ne postoje i ljudi su ti koji moraju da nadoknade sve ono što je njihovim nestankom izgubljeno.

,,Mala plastična posuda bila je puna praškastog zlata, precizno izmerenog i razdeljenog na početku radnog dana, svako je dobijao istu količinu. Lakim pokretima pokušavala sam da iz posude prenosim na drveće toliko male količine praha da se nisu ni videle. Svaki cvet morao se oprašiti četkicom od perja kokošaka posebno uzgajanih za tu svrhu. Nikakva pera od veštačkih vlakana nisu bila ni blizu toliko efikasna. Testovi su rađeni iznova i iznova, jer imali smo mnogo vremena – u mom distriktu tradicija oprašivanja je duža od stotinu godina. Pčele su ovde nestale već osamdesetih godina prošlog veka, davno pre Kolapsa, pesticidi su ih pobili. Nekoliko godina kasnije, kada se pesticidi više nisu koristili, pčele su se vratile ali je ručno oprašivanje već počelo. Postizao se bolji rezultat, iako je to zahtevalo neverovatno mnogo ljudi, mnogo ruku. A onda, kada se desio Kolaps, moj distrikt je imao prednost. Isplatilo nam se što smo najviše zagađivali. Bili smo vodeća zemlja u zagađivanju, pa smo zato postali vodeća zemlja u ručnom oprašivanju. Paradoks nas je spasao.”

Kada njen sin jednog dana na izletu odjednom izgubi svest i bude prevezen u bolnicu gde će ga lekari držati u karantinu i neće dozvoliti nikome da ga vidi, čak ni da sazna šta mu se dogodilo, Tao će ostaviti sve iza sebe i krenuti da ga nađe. Potraga za sinom će je dovesti do potrage za razlozima nestanka pčela tokom koje će čitalac, zajedno sa junakinjom, saznati koji su bili glavni uzroci izumiranja ove dragocene vrste i kako su se oni mogli sprečiti.

Zanimljivo je da Maja Lunde za budućnost bira scenario u kojem rešavanje problema nestanka pčela izgleda dosta primitivno, ako se u obzir uzme činjenica da se na američkim institutima uveliko radi na produkciji dronova koji bi mogli da zamene pčele. U tom smislu budućnost u Kini deluje kao priča iz ne toliko davne prošlosti, ali ako se malo informišete o ovom problem, brzo ćete saznati da ljudi u Kini zaista, već danas, ručno oprašuju cveće. Važno je, prema tome, naglasiti da ovaj aspekt priče ne može da se definiše kao naučna fantastika, pre kao spekulativna književnost, iako zapravo ne odudara preterano od stvarnosti u kojoj živimo, samo što o njoj nismo dovoljno informisani.

,,Istorija pčela” je izuzetno važna knjiga. Ona govori o temi koja jednako važna za svakog čoveka na planeti. To nije samo priča o izumiranju pčela, već i tragediji pojedinca i čitavog čovečanstva, o ljudskim ambicijama, hibrisu i posledicama koje su neminovne ukoliko se kao vrsta ne opametimo i odreknemo sebičnosti kojom vekovimo uništavamo planetu, jedini dom koji imamo. Maja Lunde je uspela da, jednostavim, nenametljivim stilom stvori izuzetno atmosferičan roman koji, osim što čitaocu pruža pregršt važnih informacija, na njega deluje i emotivno. Na kraju ove mračne sage autorka ipak dozvoljava jedan slabašan zrak sunca i tako šalje poruku da i dalje nije kasno da se nešto promeni. Autorka nas, poput poput tri Dikensova duha iz ,,Božićne priče”, vodi kroz prošlost, sadašnjost i budućnost i poručuje da sami kujemo lance koje nosimo tokom života. A možda nam je baš tako nešto potrebno kako bismo malo razmislili, zabrinuli se, a onda možda i pokušali nešto da uradimo po tom pitanju.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

Vreme leti, ovo pišem... Da, vreme zaista leti, a ovo je poslednji mesečni pregled u ovoj godini. Štaviše, za manje od mesec dana ću sastavljati listu najboljih knjiga pročitanih u prethodnih dvanaest meseci! Neverovatno. Iako se u prethodnih mesec dana izdogađalo svašta zanimljivo, čitalački mesec nije bio posebno plodan. Imala sam mnogo posla i obaveza što se, izgleda, odrazilo na čitanje. Prođe i nekoliko dana da ne otvorim knjigu (ali zato ne prestajem da zevam u monitor) a čitanje pred spavanje se svelo na 2-3 strane u vrh glave. Nadam se da će se, sad kad se situacija malo primirila, i to promeniti. Imam toliko novih knjiga koje jedva čekam da pročitam, a biće ih još (jer sledi Noć knjige koju ove godine zapravo planiram da posetim i trampa knjiga u Kafeu A7, 21. decembra – da ne bude da vas nisam obavestila). Prosto me panika uhvati čim pomislim.

U novembru sam pročitala pet knjiga, od kojih dve imaju ispod 100 strana (jedna je, da se ne lažemo, slikovnica) i evo o kojim naslovima je reč:

1. Uputstva za spasavanje sveta, Rosa Montero – nedavno sam (ubijte me, ne znam čak ni u kom mesecu) posetila Štrikov festivalčić na kojem je gostovala Rosa Montero. Nisam čitala njene knjige, iako sam čula za njih, što sam odmah nakon odlsušane promocije odlučila da promenim i nabavila obe u izdanju ove izdavačke kuće. Rosa Montero je izuzetno zanimljiva žena i mogla sam da je slušam satima, zato sam i požurila da što pre pročitam neki njen roman. I nisam se razočarala. ,,Uputstva za spavasanje sveta” je priča koja spaja četiri junaka od kojih se zaista ne zna ko je u grđoj situaciji. Iako se na početku romana ne poznaju, njihovi životi su isprepletani onako kako to samo sudbina ume da udesi. Uskoro ću vam opširnije pisati o romanu, a za sada ću vam reći samo da Rosa Montero piše lepo, pitko i zanimljivo i da vas roman, iako deluje obimno, vuče do samog kraja.

2. Dvadeset stepenika, Elija Koreja – I ova zbirka pripovedaka je predstavljena na istom festivalu gde sam čula da pojedine priče podsećaju na Saramaga i to mi se duboko urezalo u mozak. Uzela sam je na sajmu i ostala malo razočarana. Ne zato što su priče loše već zato što zapravo ni po čemu ne liče na Saramaga. U pitanju je zbirka od jedanaest pripovedaka u kojima su glavne junakinje žene. Nisu sve istog kvaliteta, rekla bih, ili makar ne istog senzibiliteta pa mi nisu sve ni jednako prijale. Zanimljivo je da u pripovetkama ima dosta aluzija na neka druga dela književnosti što je super ako ta dela poznajete. Ono što Eliju stavlja u isti koš sa ostalim Portugalcima koje sam čitala je ta specifičnost. Nekad imam utisak da neki od njih pišu samo za sebe, ako ne poznajete kulturu – ništa živo nećete pohvatati. To nije nužno slučaj sa Elijom, u zbirci ima odličnih priča. Izdvojila bih ,,Dvadeset stepenika” po kojoj zbirka i nosi ime, ,,Nadohvat ruke” za koju mislim da je ta koja bi mogla da podseća na Saramaga i ,,Noć u Ladendenu” – kao tri koje su na mene ostavile najjači utisak.

3. Priručnik plaćenog ubice za čišćenje kuće, Halgrimur Helgason – knjiga koju merkam godinama i koja bi, u teoriji, trebalo da mi se dopadne, ali eto, ipak nije. Ovo je priča o serijskom ubici s naših prostora koji nakon greške na poslu mora da beži na Island gde se najzad i skući. Roman je načelno duhovit i lagano se čita, ali bojim se nije ništa više od toga. Čitav utisak je nekako mlak, jedva sam čekala da se priča završi (iako me nije preterano zanimalo kako će se završiti) Ono što me nakon čitanja knjige najviše kopka je: kako to (ili još bolje zašto) jedan Islanđanin zna toliko sitnih pojedinosti o Severini??

4. Šta je onda bilo, Tuve Janson – ovo je prva knjiga o Muminima koje čitam i malo je reći da sam oduševljena. Ne toliko sadržajem – u pitanju je pesma za decu koliko formatom ove knjige. Izdavač je zadržao originalne ilustracije i format sa rupicama i prozorčićima kroz koje se, zajedno sa tekstom, naracija nastavlja. Preslatka knjižica za koju mi je baš drago što je postala deo moje biblioteke.

5. Till September Petronella, Jean Rhys – Četiri priče o četiri žene i četiri životna perioda, od detinjstva, preko adolescencije, odraslog doba i života s druge strane - smeštene među korice preslatkog Mini Penguin mint izdanja. Prva neodoljivo podseća na ,,Široko Sargaško more”, smeštena je u isti ambijent i odiše istom atmosferom. Druga je potpuno drugačija i nešto ,,modernija”. Isto važi i za treću i četvrtu – nijedna od ovih priča nije nalik jedna drugoj, a opet konstantno imate utisak da ih jeste pisala ista osoba. Super knjižica da prekratite hladno, zimsko veče, toplo preporučujem.

Umalo da kažem da je novembar bio mesec književnica, ali Helgason mi je pokvario niz (i kvalitativni, ako smem da kažem). Pa iako se nijedna od ovih knjiga neće naći na spisku zauvek omiljenih, prednost ipak dajem Rosi Montero čiji roman ,,Uputstva za spasavanje sveta” nosi titulu favorita. P.S. Čula sam da je drugi roman koji sam kupila, ,,Priča o providnom kralju” mnogo bolji. To me posebno raduje.

Šta ste vi čitali u novembru? Koja knjiga vam se najviše dopala? Da li ste svesni da će uskoro Nova godina (jesu li već počeli da vas saleću s pitanjem gde ćete za doček)? Šta da radimo s ovim vremenom koje juri kao ludo?

Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta

Vaša (vreme leti, ovo pišem) Stš <3

Italo Kalvino (1923 - 1985) je italijanski književnik, esejista i novinar. Smatra se najznačajnijim italijanskim piscem 20. veka. Svoj prvi roman „Staza do paukovih gnezda“ objavio je 1946. godine, a iste godine dobija i prvu književnu nagradu. Nakon toga nastavlja da niže uspehe, ne zadržavajući se na jednom žanru – gotovo sve Kalvinove knjige su tematski, stilski i žanrovski potpuno različite. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca su romani „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979), „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969), trilogija „Naši preci“ (1952-1959), zbirka pripovedaka „Kosmikomike“ (1965). Prethodne recenzije Kalvinovih knjiga možete pogledati OVDE.

,,Zamak ukrštenih sudbina” smešten je u srednji vek i prati nekolicinu putnika koji su se našli usred guste šume u kojoj se nalazi zamak. Umorni od puta, rešili su da unutra potraže konak, ali čim su stupili u velelepne prostorije zamka, primetili su da nisu u stanju da govore. Poželeli su da, ipak, sa svojim sapatnicima podele svoje priče a u tome im je pomogao špil tarot karata. Roman se sastoji iz dva prilično slična dela, u kojima putnici imaju identičan problem, s tim što koriste različite špilove karata i što se u prvom delu nalaze u zamku, a u drugom u krčmi.

,,Počesmo da razbacujemo karte po stolu, otvorene, kao da smo hteli da naučimo da ih prepoznajemo, da im damo pravu vrednost u igri, istinito značenje u čitanju sudbine. Pa ipak, nije izgledalo da bilo ko od nas želi da započne partiju, još manje da počne da ispituje sopstvenu sudbinu. Izgleda da smo bili lišeni svake budućnosti, uhvaćeni na putu koji nije završen, niti ga treba završiti. Nešto drugo smo videli u tim kartama, nešto što nam više nije dopuštalo da skinemo pogled s pozlaćenih kamičaka tog mozaika.”

Jedan mladić se ipak odlučio da počne prvi i izvukao je jednu kartu koju je stavio ispred sebe. Prisutni su shvatili da je tom kartom hteo da se predstavi, da im kaže nešto više o sebi. Izabrana karta je bila Konjanik pehara pa se pretpostavilo da mladić potiče iz imućne porodice. Nastavio je da niže karte kojima je pokušao da ispriča svoju priču koju je, shodno sopstvenim asocijacijama svako tumačio za sebe. Nakon njega su to uradili i drugi posetioci zamka koji su pomoću karata pokušali prisutnima da dočaraju svoja iskustva. Čitaocu ih tumači neimenovani narator koji se takođe našao u zamku i izgubio moć govora i koji će, takođe, u jednom trenutku u knjizi ispričati svoju priču.

,,Zamak ukrštenih sudbina” naizgled se čini kao delo koje se doslovno oslanja na srednjovekovnu tradiciju, pisano po ugledu na dela poput Čoserovih ,,Kanterberijskih priča” ili Bokačovog ,,Dekamerona” u kojima se smenjuju naratori okupljeni na jednom mestu. Ipak, Kalvinova priča je suštinski drugačija i samim tim slojevitija. Osnovna razlika je u tome što su Kalvinovi naratori nemi i što svoju priču čitaocima prenose posredstvom tumača.

Kalvino je poznat po pisanju simboličnih priča i gotovo svako njegovo delo treba shvatiti kao izvesnu parabolu. ,,Zamak ukrštenih sudbina” prema tome, ne treba čitati kao niz priča zalutalih putnika, već kao originalnu studiju recepcije književnosti. Slično kao u romanu ,,Ako jedne zimske noći neki putnik” i ,,Zamak” se bavi problematikom teksta, odnosno književne metakomunikacije u nizu autor-tekst-čitalac. Jednostavnije rečeno, Kalvino u ovom romanu problematizuje čuveno pitanje tumačenja koje postoji otkako postoji i pisani tekst, a to je ,,Šta je pisac hteo da kaže”. Iako se narator na početku svake nove priče trudi da bude objektivan i da čitaocu prikaže stvarno stanje stvari time što ga obaveštava koje karte svaki pripovedač bira za svoju priču (to isto radi i Kalvino, čitava knjiga je ,,ukrašena” slikama karata) njegovo lično tumačenje ubrzo prevladava, dotle da na osnovu karata i pantomime čitaocima ,,prenosi” i čitave dijaloge. S vremena na vreme će podsetiti čitaoca da je u pitanju samo njegovo tumačenje i da i ostali prisutni istovremeno rade isto što i on, ali čitaocu ne nudi njihova rešenja. Baš kao što jedna ista tarot karta može ukazivati na različite sudbinske putanje, zavisno od konteksta života onoga ko karte otvara, tako i jedan isti tekst može biti doživljen na onoliko načina koliko ima čitalaca tog teksta. Što je tekst bogatiji simbolima, to je situacija komplikovanija.

Na kraju romana dolazi red i na tumača da ispriča svoju priču. On je u prednosti, naravno, jer su njemu reči na raspolaganju, makar kada se obraća čitaocu. Perspektiva je promenjena i čitalac shvata koliko je teško odabrati pravu kartu za predstavljanje priče, kao i da kod pripovedača postoji bojazan da bi se neke karte mogle protumačiti na više načina, na primer karta ,,Đavo”.

,,Na ovo se može i dvojako gledati: demonsko komešanje u unutrašnjosti pojedinca ili mnoštva, komešanje učinjenog ili onog što smo mislili da smo učinili, i komešanje reči, izgovorenih ili onih koje mislimo da smo izgovorili, rđav je način da se dela i da se govori, i zato ga treba sputati; a možda je baš to ono najvrednije, pa kad već postoji, valja ga pustiti i napolje. Ova dva gledišta se međusobno prepliću, pa bi tako moglo biti da je negativno – negativno al ii neophodno, jer bez njega pozitivno ne bi bilo pozitivno, a možda i negativno nije sasvim negativno, sve dok se, u krajnjem slučaju, smatra pozitivnim.”

U poslednjem poglavlju izbija svađa među prisutnima koji se evidentno ne slažu oko tumačenja određenih karata i Kalvinov narator ponovo uzima ulogu posrednika. Moguća tumačenja nemih svađalica se nižu (onako kako ih, naravno, shvata tumač) i književne aluzije na koje nailazimo u čitavom tekstu se zgušnjavaju, svodeći se mahom na Šekspirova dela, jednog od najtumačenijih pisaca svih vremena. Roman se, naravno, završava bez konačnog rešenja jer konačno rešenje ni ne može da postoji – zna ga samo onaj koji pripoveda priču, a on je, kao što smo znali još prvih redova romana, nem. Baš kao i bezbroj drugih autora koji su položili karte na sto, ali koji više nikada neće progovoriti, a čija dela danonoćno tumače horde kritičara-svađalica.

Ocena: 4/5

Izdavač: Plato