Stsh's Book Corner

Home Archive for July 2020

Džil Sims je britanska književnica i blogerka. Slavu je stekla svojim prvim romanom Why Mummy Drinks koji se našao na listi bestselera Sunday Times-a. Za njim su usledili nastavci Why Mummy Swears i Why Mummy Doesn't Give a ****, a najavljen je i četvrti deo Why Mummy's Sloshed. Džil je 2016. godine pokrenula blog Peter and Jane koji je brzo stekao veliki broj pratilaca. U njemu autorka na komičan način obrađuje svakodnevne probleme savremenih roditelja. Knjige koje piše bave se sličnom tematikom. Džim živi u Škotskoj, sa mužem, dvoje dece i psom.

Why Mummy Swears je druga knjiga o Elen, večno iscrpljenoj četrdesetdvogodišnjoj mami dva mala anđ... ok, dvoje dece od koje je jedno gotovo kablom privezano za ajped a drugo ima san da postane instagram influenserka. Elen smo upoznali u romanu Why Mummy Drinks (recenziju možete pročitati OVDE) koji nam je odgovorio na pitanje iz naslova i pružio komičan uvid u svakodnevicu udate, zaposlene žene s dvoje dece sa kojom mnogo žena može da se poistoveti. Sad kad su deca još malo porasla, a novac, zarađen zahvaljujući aplikaciji koju je glavna junakinja osmislila u prethodnom romanu, polako na izmaku, Elen odlučuje da napravi nov, izazovan korak u životu – da se zaposli u modernoj startap firmi. Naravno, njen muž Sajmon ima štošta protiv, a ni sama Elen nije sigurna kako će se snaći u mladalačkoj firmi u kojoj se svi oblače po nekoj novoj, hipsterskoj modi i hodaju unaokolo sa kafama za poneti (barem sudeći po Pinterestu). Ipak, uprkos ne baš najsrećnijem razgovoru za posao, Elen je primljena. U prvi mah ne uspeva kolegama da saopšti da je majka dvoje dece a onda naprasno odlučuje da će tu informaciju ostaviti za sebe jer joj se način na koji se okolina ophodi prema jedinoj koleginici koja (bar zvanično) ima decu najblaže rečeno nimalo ne dopada.

Kod kuće je sve po starom – Sajmon je i dalje večito važan i zauzet (i potpuno beskoristan) i stalno na poslovnim putovanjima, Božić je najvažniji dan u godini a određena vrsta božićnog pudinga najvažnija stvar na svetu, porodica je i dalje nesnosna, deca još nesnosnija pa nije ni čudo što su povremena čaša vina i sočna psovka poslednje Elenino utočište. Deca su, pride, u onom uzrastu kad nisu baš ni deca ni tinejdžeri i Elen je primorana da posmatra kako se iz nekadašnjih nevinih bića sve brže pretvaraju u male monstrume: Jane has obviously point-blank refused to take part in any such babyish activity as being read to in the evening, and so we compromised with her promising to read something herself instead, which I felt was a perfectly reasonable offer, until after two chapters she announced that Anne of Green Gables was stupid and boring and wht was Anne always wittering on about imagination and I shouted that Jane had no soul and was clearly a changeling as no child of mine would speak thus of Anne Shirley. Now I pretend not to know that she is watching YouTube make-up tutorials instead of wandering the enchanted lanes of Avonlea with Gilbert Blythe (who I still totally would, incidentally).

I dok pokušava da žonglira novim poslom, brizi o deci i kućnim poslovima (za koje će unajmiti pomoć, ali to je tek posebna priča) i pokušaju da s vremena na vreme izađe sa prijateljima na piće, njen brak trpi posledice i ovoga puta deluje kao da mu nema spasa.

In the end, I suppose that's what a marriage comes down to: finding the one special person you want to annoy and be annoyed by for the rest of your life.

Iako je dnevnik glavne junakinje pisan s namerom da zasmeje i opusti, Džil Sims, kao i u prvom romanu, skreće pažnju na neka od gorućih tema kada je svakodnevni život žena u pitanju. Čitajući Elenine sve češće svađe s mužem, kojeg s pravom povremeno čašćava nadimkom bastard, nemoguće je ne pomisliti da njihov brak možda nije vredan spasavanja. Ali ono što Elen proživljava nije retkost, naprotiv, kugla zemaljska se ipak i dalje vrti po principima patrijarhata, pa je činjenica da njen muž uporno sebe smatra glavom kuće a brigu o domu i deci ekskluzivno njenim poslom – sasvim normalna pojava u 21. veku. Kao što je, evidentno, i šikaniranje koleginica na poslu jer ponekad moraju da izađu ranije i pokupe dete u školi, iako pritom posao ne trpi. Elen je i sama svesna ove diskriminacije pa radije izmišlja obaveze poput odlaska kod zubara ili ginekologa zbog čega joj, naravno, niko ne zamera, nego što staje na stranu koleginice.

Elen (to smo naučili u prethodnom romanu) nije savršena, naprotiv, ona je sasvim obična žena satkana od sitnih kaprica i mana, što romane Džil Sims čini prijemčivim svakoj ženi, a ne samo majkama koje pokušavaju da uklope karijeru i školske priredbe u dnevni raspored. Njen stil možda neće prijati svakom, kao i njeno otvoreno kukanje na muža, decu i porodicu. Ponekad preteruje, kao na primer kada odlepi jer je muž odlučio da je iznenadi tako što je sredio ormariće u kuhinji i pobacao začine kojima je istekao rok trajanja, ali često je u pravu (svaka žena koja je neko vreme provela pored prehlađenog muškarca prosto mora da stane na njenu stranu). Za nečiji ukus možda previše (i prilično kreativno) psuje, ali ako mislite da žena u njenoj situaciji sebi ne bi trebalo da dozvoli nekoliko capslock unosa u dnevnik i da na komičan način prikaže sve teškoće sa kojima se svakodnevno susreće samo zato što je, sticajem okolnosti, žena – to onda samo znači da je patrijarhat zaista odneo šalu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Harper Collins

Beril Bejnbridž (1932-2010) je engleska književnica. Napisala je osamnaest romana (od kojih su neki ekranizovani), pet pozorišnih i TV drama, nekoliko zbirki priča i putopisa, a bavila se i novinarstvom i glumom. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, a njeni romani su se čak pet puta našli u užem izboru za nagradu Buker. Časopis Tajms uvrstio ju je u 50 najznačajnijih pisaca druge polovine 20 veka. Neki od najpoznatijih romana Beril Bejnbridž su Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet, The Dress Maker, An Awfully Big Adventure, Every Man for Himself, itd.

Roman ,,Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet” (1974) dobitnik je nagrade Gardijan, našao se u užem izboru za nagradu Buker i prvi je roman ove književnice koji je preveden na srpski jezik.

Dve centralne figure ovog romana su Brenda i Frida, cimerke koje rade u fabrici vina Paganoti, mestu koje vrvi od Italijana koji su, prateći san o boljem životu, krenuli put Engleske. Karakteri glavnih junakinja gotovo da su dijametralno suprotni, pa samim tim i njihov odnos nije uvek idealan. Frida je krupna, otresita, izuzetno glasna i ekstroverntna, dok je Brenda sitna, tiha i povučena. Frida je zaljubljena u Vitorija, rođaka vlasnika fabrike sa kojim uporno pokušava da ostvari vezu, dok je Brenda pobegla od muža pijanice koji ju je zlostavljao, i uljuljkana u ulogu žrtve, teško izgovara tu čarobnu reč ne zbog čega trpi razne vidove uznemiravanja, čak i seksualnog na poslu. No, zajednički život u malom iznajmljenom stanu naučio ih je da prećutno prelaze preko tako očiglednih razlika. Sve rade zajedno, čak i spavaju u istom krevetu: ,,Brenda je dugačkim valjkastim jastukom podelila krevet po sredini, i pored njega poređala knjige kako bi se osigurala da se tokom noći ne zadese u previše bliskoj pozi. Frida se žalila da joj je od knjiga neudobno – ali ona nikad nije bila udata. Uveče, kad su se spremale za spavanje, Frida bi poskidala svu odeću i legla u krevet kao velika, razdražljiva beba, veličanstvenih oblina i sva u jamicama. Brenda bi preko donjeg veša obukla pidžamu, pa kaput od tvida – eto po tome su se razlikovale”.

Frida i Brenda, razume se, različito reaguju i na izlet koji organizuje fabrika, događaj oko kojeg autorka plete ovaj neobični roman. Brenda nije oduševljena idejom, dok Frida smatra da im je baš tako nešto potrebno – Brenda će konačno moći malo da se druži s ljudima, a Frida će najzad dobiti šansu da ostane nasamo sa čovekom prema kojem gaji simpatije. Organizacija izleta, nažalost, polazi po zlu, što i nije neko iznenađenje nakon što se upoznate sa osobljem fabrike. Vreme nije idealno, ali makar ne pada kiša, a od naručenog kombija koji je trebalo da stigne u određeno vreme nema ni traga. Snalažljivi Italijani ipak nalaze rešenje i radnici fabrike će se, doduše malo zbijeni, ipak uputiti na planirani tim bilding. Mesto na kojem će se iskrcati neće biti ono koje Frida planirala i to će je prilično razbesneti, kao i činjenica da obližnji dvorac koji su, kad su već tu, mogli da vide, nije otvoren za posetioce.

Svaka stranica ovog romana gradi izvesnu tenziju koja nagoveštava da će se planirani izlet pretvoriti u fijasko, ali čitalac ne može ni da nasluti na koji način će se ova naizged komična priča strmoglaviti u tragediju. Vođena Čehovljevim pravilom da puška koja u prvom činu visi na zidu do kraja drame mora opaliti, Beril Bejnbridž namerno počinje svoj duhoviti roman scenom sahrane i, kao što sad već možete da pretpostavite, isto tako ga i završava.

Autorka je jednom prilikom izjavila kako ne piše fikciju: ,,Nema potrebe za tim. Ima li išta čudnovatije, zanimljivije, podmuklije i strašnije od stvarnog života?” I baš kao u stvarnom životu, u kojem ništa nije sasvim crno ili belo, i ovaj roman korača realističnim nijansama sive. U njemu nema isključivo pozitivnih i negativnih junaka. Niko od aktera ove priče nije zao, ali daleko od toga da su sveci. To su ljudi zaglavljeni u blatu siromaštva i oportunizma, operisani od empatije, razumevanja i zdrave komunikacije (naglašene i često komičnom jezičkom barijerom). U nizu apsurdnih scena koje izazivaju ciničan osmeh, Beril koristi priliku da ogoli loše uslove radničke klase, posebno kada su u pitanju migranti i žene i ukaže na nepotizam, korupciju i polnu nejednakost koja se, u vremenu kada je roman pisan, shvatala zdravo za gotovo. Svaka šala zbog koje se zakikoćete brzo će se pretvoriti u pitanje, ako samo malo razmislite, poput one citirane scene kada se Frida i Brenda spremaju za spavanje – sama pomisao na dve žene koje se grče u malom krevetu podeljenom zidom od knjiga jeste komična, ali kratka opaska da jedna od njih nikada nije bila udata veoma je zastrašujuća jer kakav je to bračni partner s kojim je Brenda delila postelju ako joj oštre ivice korica knjiga ne predstavljaju neki veći problem?

Pred kraj književne karijere Beril Bejnbridž je napisala roman An Awfully Big Adventure (po kom je nekoliko godina kasnije snimljen istoimeni film) i taj naslov bi lako mogao da opiše njenu poetiku i način na koji posmatra život. Svrha izleta za radnike fabrike biće ispunjena – njihov međusobni odnos će se zauvek promeniti, mada ne onako kako je to isprva bilo planirano. I zaista, u tome nema ničeg fiktivnog – život, na kraju krajeva, jeste jedna strahovito velika avantura koja počiva na apsurdu, fina, homogena smeša komedije i tragedije čiji savršen recept ne postoji i koja se muti odokativno... pa kako ispadne.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Prethodni post o favoritima pisala sam pre puna dva meseca i tad sam vas pitala da li se ponekad zapitate kada će nam se život vratiti u normalu – zaista vratiti u normalu. Mada je to tada delovalo neverovatno, mislim da je dosta nas ipak bilo optimistično i stvari su se, mic po mic, polako vraćale na staro, ali evo nas sada ponovo na istom mestu, sa istim brojkama, sa novim merama koje se menjaju iz dana u dan i ponovo vas pitam isto. I ponovo se čini da će ovog leta sunčanje biti rezervisano samo za terasu (sećate se kako sam onomad kad sam se preselila mislila kako ću ove godine konačno moći na more? Ha-ha!). Ova godina je zaista rešila da se upiše u istoriju kao jedna od gorih, a tek smo na polovini.

Opet sam odlučila da preskočim jedan post o favoritima pošto se čini da sam uhvatila neki čudan tempo – jedan mesec čitalačke katastrofice, a onda sledeći malo popravi prosek – otprilike kao kriva koju ovih dana svi opsesivno pratimo. No, prethodnih meseci sam bila supervredna (a u mom slučaju to i te kako uključuje knjige, iako ne uvek one o kojima ovde ćaskamo), tako da, kao što sam već napomenula, zvanične podatke koje ovde iznosim uvek treba da uzmete s rezervom. I ovo poznato zvuči, zar ne? Verujem da ste ovde došli zbog doze eskapizma, a ne cinizma, zato odmah prelazim na spisak pročitanih knjiga, hronološki, kao i uvek:

1. Siri, Who Am I?, Sam Tschida – Za ovaj roman sam čula mnogo pre nego što je objavljen i imala sam priliku da čitam Advanced Readers Copy. Ideja o devojci koja se budi u bolnici sa amnezijom i pokušava da shvati ko je pomoću telefona, učinila mi se vrlo zanimljivom. Bila sam ubeđena da će to biti jedna od onih laganih knjiga koja između redova kritički sagledava odnos modernog čoveka i tehnologije, zavisnost od pametnih uređaja i socijalnih mreža i neverovatnu količinu podataka koje svakodnevno puštamo u etar. Ipak, ovaj roman nije ništa od toga. U pitanju je sasvim prosečak čiklit, jedan od onih kakvi se objavljuju na dnevnom nivou i istom brzinom ispare iz sećanja. Šuška se da su otkupljena prava za film, što me uopšte ne čudi jer sam tokom čitanja bila ubeđena da je u tu svrhu i pisan. Dakle, ogroman potencijal pretočen u knjigu za plažu koju nakon čitanja bez trunke griže savesti možete donirati hotelskoj biblioteci.

2. Znam zašto ptica u kavezu peva, Maja Anđelou – Podatak da tek odnedavno možemo čitati Maju Anđelou na srpskom zvuči skoro neverovatno. ,,Znam zašto ptica u kavezu peva” prva je knjiga u nizu Majine autobiografske proze i danas, u jeku protesta koji se, uprkos savetima o izbegavanju velikih okupljanja, održavaju širom sveta, ponovo je više nego aktuelna. Pokret Black Lives Matter između ostalog skreće pažnju i na black literature pa ako želite da proširite vidike (a trebalo bi, naravno), slobodno počnite od ovog romana. Recenziju možete pročitati OVDE.

3. London, Edvard Raderfurd – Konačno sam odvojila vreme da pročitam sva tri toma Raderfurdovog vremenskog putovanja kroz London. Za ovu knjigu vam zaista treba vremena i strpljenja, naime, Raderfurd nas vodi putem prvih utabanih staza na mestu na kojem se danas nalazi glavni grad Engleske, počev od perioda kada grad još nije imao ime i kada je na njegovo tlo prvi put kročio Julije Cezar. Roman je pisan kao skup novela koja prati nekoliko porodičnih stabala i u njihove lične priče upliće velike istorijske događaje. Zanimljiv koncept koji otkriva kako je istorija uticala na malog, običnog čoveka, mada moram da priznam da su mi faktografski delovi knjige ipak bili mnogo zanimljiviji od fiktivnih. Raderfurd je, inače, poznat po ovakvim knjigama. Ako volite ovakvo štivo, a London vam ne deluje preterano zanimljivo, znajte da je pisao i o Njujorku i Parizu, Rusiji i Engleskoj (i mnogim drugim oblastima koje tek čekaju da budu predstavljene srpskoj publici).

4. Bračni zaplet, Džefri Judžinidis – Nakon čitanja ,,Midlseksa” (recenzija OVDE) odluka je pala da se dokopam svih Judžinidisovih knjiga koje su prevedene, čak i da pružim još jednu šansu romanu The Virgin Suicides koji sam čitala davno i nisam baš bila preterano oduševljena. ,,Bračni zaplet” je poslednji od tri romana koje je Judžinidis do sada napisao i baš kao i ,,Midlseks” pruža slojevitu priču u kojoj se, osim sazrevanju glavnog junaka, okreće i ka političkom i kulturnom kontekstu jedne epohe. Možda nije jednako upečatljiv kao roman koji mu prethodi, ali ,,Bračni zaplet” još jednom pokazuje Judžinidisovu originalnost – kako po pitanju temu tako i po pitanju njihove obrade. Recenziju možete pročitati OVDE.

5. Deca zla, Miodrag Majić – Retko pozajmljujem knjige, ali i to se ponekad dogodi. ,,Decu zla” sam uzela na čitanje iako mi trileri nisu među omiljenim žanrovima baš zato što sam od ljudi koji generalno ne čitaju trilere čula da je vrlo dinamičan i zanimljiv. Miodraga Majića sam nebrojeno puta slušala po raznim emisijama i dopada mi se, pa sam rešila da mu pružim šansu. Stvarno nemam neko ogromno iskustvo sa trilerima, ali čitala sam ih toliko da sam odavno shvatila da se mahom pišu po šablonu i ovaj, nažalost (ili na sreću, stvarno ne znam), nije ništa drugačiji. Najzanimljiviji momenat u romanu bila je terminologija koju Majić koristi – odmah je jasno da mu je pravo struka i da sudnicu nije video samo na TV ekranu. Sve ostalo, ipak, kao da dolazi baš odatle. Počev od tipično holivudskog protagoniste – ćudljivog šmekera koji previše pije i lako se upušta u odnose sa ženama (a koji, osim što sa sobom uvek nosi velike količine deviza i deli ih kako stigne, s vremena na vreme može da se pohvali i šestim čulom... ima tu još nekih scena na koje se oči same prevrću) i rizikuje sve kako bi rešio naizgled politički motivisano ubistvo. Dovoljno je, međutim da pročitate prolog i pogledate korice i da odmah znate da krvoproliće u romanu nema ama baš nikakve veze sa politikom, bar ne na način na koji se isprva sumnja. Gospodina Majića i dalje izuzetno cenim i čestitam na hrabrosti da se upusti u književne vode. Nije lako napisati roman, a ovaj je, za prvenac, sasvim ok. Možda ljubitelji trilera s nestrpljenjem očekuju njegovu novu knjigu, ja ću se ipak ograničiti na slušanje emisija u kojima gostuje.

6. Spasavanje Misi Karmajkl, Bet Mori – Stš vidi da protagonista spada u grupu 60+ godina, Stš uzme knjigu. Šta da vam kažem. Otkako je Uve osvojio svet, takvih knjiga, na sreću ili nesreću, bar ima u izobilju. Misi Karmajkl je jedna od njih – usamljena bakica (za koju autorka ponekad zaboravi da je na pragu osamdesete) koja zahvaljujući strancima doživljava preporod. Simpatična knjiga pisana po bakmanovskom receptu koja očigledno cilja na njegove fanove. No, iako priča uopšte nije originalna, knjiga ima svetle momente, tu prvenstveno mislim na kritičko sagledavanje položaja žena u društvu. Ako vam treba lagano štivo za predstojeće vrele dane (ma gde ih provodili), ,,Spasavanje Misi Karmajkl” je kao stvorena za to. Više o knjizi pročitajte OVDE.

7. Kunići na sve strane, Alisa Pantermiler – Ovo je prva knjiga u superpopularnom nemačkom serijalu za klince ,,Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke”. Autorka je, kako kaže, primetila da većina ovakvih serijala prati život dečaka i želela je da napiše jedan specijalno za devojčice. Očigledno je bila u pravu da ih nema dovoljno jer, nekoliko godina kasnije, serijal broji čak 15 knjiga i ne silazi sa top lista. ,,Kunići na sve strane” je blesava pričica o devojčici Loti koja zapravo samo želi da ima pravog kućnog ljubimca (u šta se ne računa porodična kornjača za koju ponekad nije sigurna ni da li je živa). Roditelji joj to, naravno, ne dozvoljavaju, pa se Lota snalazi kako zna i ume kako bi zaradila novac i sebi kupila kučence ili malenu ovčicu. Kako se stvari ne odvijaju baš onako kako je planirala, možda je spremna da pristane i na kompromis i da uzme jednog od 200 kunića svoje najbolje drugarice (odakle 200 kunića? Vrlo je prosto – iako je Čejena mislila da su kupili dva mužjaka, ispostavilo se da je jedan ipak ženka a zečevi se, kao što znamo, razmnožavaju... pa, kao zečevi). Format knjige je više nalik stripu, pa je tekst neodvojiv od jednako duhovitih ilustracija. Stvarno, jedna skroz blesava priča o ne baš običnoj svakodnevici sasvim obične devojčice.

8. Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet, Beril Bejnbridž – Prvo me je privukao naslov, zatim činjenica da je priča pomalo apsurdna (jej, apsurd!) a onda i potpuno pogrešno ubeđenje da je Beril pisala knjigu po kojoj je snimljen film The Dressmaker sa Kejt Vinslet u glavnoj ulozi (jeste pisala istoimenu knjigu po kojoj jeste snimljen istoimeni film, ali je skroz druga priča u pitanju). No, bez obzira na možda malo pogrešna očekivanja, nisam se razočarala. ,,Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet” je roman o dve prijateljice koje rade u fabrici u kojoj su, osim njih dve, mahom zaposleni muški Italijani. Izlet u prirodi koji bi trebalo da bude nešto poput tim bildinga vrlo brzo kreće po zlu – vreme nije idealno, kombi se ne pojavljuje i raspoloženje je sve samo ne praznično. Rasplet je, međutim, jednako sulud kao i zaplet, ali za sada vam ga neću otkrivati. Uskoro pišem recenziju, a do tada najiskrenije preporučujem ovaj roman. Verujte mi na reč.

9. Amok: luksemburška ljubavna priča, Tulio Forđarini – Kada čovek (ili bar ja) pomisli na Luksemburg nekako je prva asocijacija društveno uređenje i bogatstvo – jednostavno rečeno: med i mleko. Tulio Forđarini se ne bi složio, bar na osnovu onoga što svakodnevno viđa kao profesor u školi koji se često susreće sa neprilagođenom decom. ,,Amok" je priča o tinejdžerima koji žive na društvenoj marigini. Neimenovani protagonista ima svojevrsni alter ego, poput onog kojeg srećemo u ,,Borilačkom klubu”, stalno strepi da će biti prebačen u ozloglašeni popravni dom i sve što radi radi kako bi šarmirao trinaestogodišnju Širli. Roman je pisan kao unutrašnji dijalog između glavnog junaka i njegovog alter ega i pokazuje da prva asocijacija na Luksemburg nije baš najtačnija. Ovo je priča o globalnoj, mračnoj svakodnevici koja je i dalje tabu tema: o deci prepuštenoj sistemu, o opasnosti socijalne izolacije, maloletničke delikvencije koja, ukoliko se ne spreči vrlo lako može prerasti u amok (za naslov je uzet stručni termin kojim se opisuje poremećaj nalik bipolarnom). Ali najstrašnije je to što su glavni likovi, iako vrlo rano izloženi nasilju i porocima, u suštini samo deca, što je činjenica na koju nakon čitanja ovog romana ne možete da ostanete ravnodušni.

To je to od mene za sada. Nadam se da će vam neka od knjiga privući pažnju i prekratiti vreme u ovom periodu kada je čitanje jedna od najbezbednijih aktivnosti koju sebi možemo da priuštimo. Za favorit ovog puta biram roman Maje Anđelou. Da je situacija drugačija, možda ne bi bio na tom mestu, ali kako sam ga čitala uporedo prateći vesti o protestima i neredima širom sveta, na mene je ostavio neopisiv utisak a samim tim, rekla bih, i ispunio svrhu.

Šta vi čitate ovih dana? Imate li neku preporuku za mene? Pišite mi u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša (sunčam samo prednju stranu tela na terasi) Stš <3