Preporuka: 5 savršenih knjiga za plažu

Bunker Swing - Mirjana Đurđević, Branko Mlađenović

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, „Bremasoni“ i „Treći sektor”. Prethodne recenzije njenih knjiga možete pogledati OVDE.

Ako mene pitate, Mirjani Đurđević najbolje leži pisanje romana čija je radnja smeštena u prvu polovinu dvadesetog veka, a „Bunker Swing” je upravo jedan od njih. Takođe, ono što je interesantno, jeste to da ovo delo autorka nije pisala sama. U pomoć joj je pritekao Branko Mlađenović, kome je ovo prvi objavljeni roman. „Bunker Swing” je, treba napomenuti, prvi „muško-ženski” roman ikada napisan na srpskom jeziku.

Radnja romana odvija se na američkom tlu, tačnije u Čikagu, u vreme prohibicije. Anđelka Vajs, Amerikanka rodom iz Krčedina, nakon smrti svog supruga nasleđuje njegovo imanje, ali i njegove kockarske dugove. Zbog toga ona bakalnicu Old Dog’s Grocery pretvara u dajner, a višak soba u vili Vajs iznajmljuje trojici sunarodnika – Braši, Tričku i Žarku – koji će joj uskoro postati mnogo više od podstanara. Jednog dana će, sasvim slučajno, Anđa i njeni pajtosi pronaći stari Ginterov kazan za kuvanje rakije u podrumu, a onda malo manje slučajno, pokrenuti biznis koji će im doneti neophodan novac, ali i, zbog prohibicije koja je na snazi, brojne neprilike.

Kao i u svakom drugom romanu Mirjane Đurđević, i u središtu „Bunker Swinga” stoji jaka ženska figura. To je frau Anđelka Vajs, koju je u Ameriku dovela romantična želja o boljem životu o kakvom je čitala u nemačkim romanima. Njen izabranik, Ginter Vajs, ispostaviće se, nije baš bio princ na belom konju, a njegovi poroci za života ostavili su Anđu nakon njegove smrti u dugovima do guše. No, Anđa nije jedna od onih bespomoćnih žena koje čekaju na spasenje. Zbog toga će odbiti Brašino udvaranje, ali će svinjsku glavu koju je doneo kao poklon ipak zadržati (ma koliko žena bila nezavisna, ipak mora nešto i da pojede), a njegovu želju za njenom blizinom unovčiti, tako što će ga primiti kao abonenta. No kako Anđa veoma mari za to šta će reći čaršija, a ne ide da udovica u kuću primi muškarca tek tako, u priči će se naći i Tričko, koga svi smatraju za maloletno Bugarče, ma koliko on to demantovao (dijalektom koji malo ko razume), a nedugo posle njega i Žarko, čijem prirodnom šarmu i natprirodnoj lepoti nije uspela da odoli čak ni jedna femme fatale poput Anđe.

„Bunker Swing” je komedija naravi bazirana na apsurdnim situacijama i opštem nerazumevanju, koji se temelje kako na činjenici da junaci ove pripovesti stvarnost tumače isključivo po onoj staroj dobroj „što je babi milo to joj se i snilo”, tako i na prostim jezičkim barijerama (na primer, Tričkov dijalekat je takav da ga u većini situacija ne razumeju ni čitaoci ni junaci romana), ali i kao takva ona u potekstu ima nekoliko vrlo ozbiljnih tema. Migracija, ilegala, osećaj čoveka da je stranac u zemlji u kojoj živi, podvučeni su nezaobilaznom crtom feminizma, svojstvenom svim romanima Mirjane Đurđević. Ovoga puta, međutim, a to je svakako doprinos Branka Mlađenovića, dobili smo i nekoliko definisanih muških junaka, bez kojih ova priča svakako ne bi bila potpuna.

Sve što čitaoci očekuju od Mirjane Đurđević, pronaći će u ovom romanu, njen stil apsolutno dominira: inteligentan smisao za humor, apsurdne situacije, pozorišni, tipski likovi, poigravanje sa jezikom do te mere da on sam postaje izvor komedije (nešto slično smo imali prilike da sretnemo i u „Bremasonima”, i baš kao i u „Bremasonima” i ovde nam na kraju romana u pomoć priskače „Nepotpuni rečnik nepoznatih, nakaradnih i neobaveznih reči i izraza), lajtmotivi koji daju poseban ritam romanu (u ovom slučaju to su Anđelkini „nervni slomovi” i „psovanje Trička” kojim počinje svako poglavlje), ali pre svega, jedna lepa, topla priča koja će vas opustiti, zabaviti i zasigurno otvoriti apetit za još poslastica iz pera ove autorke, koja prkosi svim kalupima u koje redovno smeštamo „žensko pismo” na ovim prostorima.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Noć knjige jun 2017 – utisci i ulov

Ove godine stvarno nisam kupila mnogo knjiga. Namerno. Nagomilalo se nepročitane literature po policama i rekla sam sebi da je red da se malo pozabavim knjigama koje već imam. Takođe, već neko vreme imam problem sa prostorom, iako sam pre manje od mesec dana nabudžila još par polica, vrlo brzo sam ih popunila knjigama koje su štrčale tu i tamo. Zbog toga već neko vreme pravim razliku između građenja kućne biblioteke i opsesivnog skupljanja knjiga. To je dovelo i do toga da se mnogo lakše odričem knjiga do kojih mi nije preterano stalo, što kroz darivanja na blogu, što kroz trampe ili prodaje. A i mnogo sam izbirljivija kada je kupovina knjiga u pitanju.

Ali Noć knjige je Noć knjige i taj događaj se retko propušta!

Za vas koji možda ne znate o čemu se radi, Noć knjige je manifestacija u organizaciji izdavačke kuće Laguna, koja se dva puta godišnje (u junu i decembru) održava u svim njihovim knjižarama. Tada važe posebni popusti (od 25% do 40%, u zavisnosti od broja kupljenih knjiga) na njihova izdanja, kao i na izdanja drugih izdavača (20%). Uz svaku kupovinu dobijaju se poklončići, opet, u zavisnosti od toga koliko knjiga kupite, a pomalo i od toga u koje doba kupovinu obavite.

Ovo je već druga Noć knjige koju koristim za kupovinu starijih Laguninih naslova, pre nego što se rasprodaju. Šta sam pazarila na prethodnim možete pogledati klikom OVDE i OVDE. Nekoliko puta sam već rekla, ali ponoviću, mislim da je ovo najisplativiji način da dođete do Laguninih naslova, ukoliko ne računamo one posebne akcije, pošto su popusti veći čak i nego na Sajmu.

Iz knjižare sam izašla sa sedam knjiga. Nisam se dugo zadržavala, bila je dosta velika gužva, a ja gužve ne volim, tako da sam se držala spiska, uzela šta sam planirala, otišla na kasu i izašla napolje. To je dobro iz nekoliko razloga: kupila sam tačno ono što sam htela (uz samo jedan izuzetak, ali to nije remetilo broj knjiga jer sam zbog ove žrtvovala drugu knjigu sa spiska), potrošila tačno onoliko novca koliko sam planirala i otišla kući bez griže savesti.

Kao što sam već rekla, iskoristila sam ovu priliku da popunim nepotpune kolekcije. Zbog toga sam odlučila da uzmem Godinu smrti Rikarda Reiša od Saramaga, iako je već imam u drugom izdanju. Znate već koliko volim Saramaga, suvišno je ponavljati se, a verovatno znate i da sam oduševljena Laguninim izdanjima njegovih knjiga, pa sam rešila da ih ukompletiram. Jedina knjiga trenutno koja nije u ovom izdanju je Seeing, ali nju sam kupila mnogo pre nego što je objavljen prevod pošto nisam mogla da dočekam. I začuđujuće lepo se uklapa, tako da nju nećemo dirati. Rikarda Reiša imam u izdanju Novosti, ali ta edicija nije baš najkvalitetnija, tako da sam rešila da je ignorišem i polako menjam izdanja naslova za koja smatram da ipak zaslužuju bolji tretman.

Onda je na red došla Mirjana Đurđević. Na spisku su mi bili romani Jakuzzi u liftu i Leš u fundusu, ali sam na polici videla i jedan usamljeni primerak Bremasona i odlučila sam da kupim i to (recenziju Bremasona možete pročitati klikom OVDE). Mnogo volim njen stil pisanja, ona mi je definitivno omiljeni domaći pisac, pa sam rešila da skupim sve njene knjige kojih mogu da se dočepam i da ih jednog dana čitam unucima (kad malo poodrastu, razume se). Ako je ovo prvi put da ste naleteli na moje pohvale na račun ove autorke, pronjuškajte malo po recenzijama OVDE i OVDE, nećete se pokajati, obećavam.

Samo da se zna da se u kesi našlo i nešto za moju lepšu polovinu, osobu odgovornu za rastući SF kutak na policama. U pitanju je Buđenje nemani, Džejmsa S. A. Korija, prvi deo serijala Expanse. Nedavno je počela da se emituje i serija po ovoj knjizi, pa ako volite ovaj žanr, eto preporuke (ja ne znam ništa o tome, čisto da se zna, ne mogu da naglasim koliko slabo stojim sa fantastikom, još od davnih tinejdž dana). Ovo je ujedno bila i najisplativija kupovina, kao što to biva sa velikim popustima, najslađi su kada su skuplje stvari u pitanju, pa smo knjigu koja je u redovnoj prodaji 1200 dinara, platili nešto malo više od 700.

Jedina knjiga koju sam kupila, a koja nije u izdanju Lagune je Moja genijalna prijateljica Elene Ferante. Svi pričate o toj knjizi, mnogo vas mi je preporučilo, na sve strane čujem samo pohvale, pa sam odlučila da ne bi bilo loše da ne budem jedina osoba na planeti koja je još nije pročitala. Večito mi se nešto ispreči (prosto nema situacije u kojoj nemam šta da čitam), pa se mislim, sad kad je kupljena, možda je malo poguram preko reda.

Poslednja knjiga mora da ostane tajna, pošto je kupljena za poklon, a ne bih da rizikujem da pokvarim iznenađenje. Ako vas baš zanima šta je u pitanju, javite se u poruci, pa ću da vam šapnem.

Poklončići su ove godine bili simbolični: limenka soka, čokoladica, plazmica, neizostavni Nedeljnik (sa Begbedeovim intervjuom) i magazin Original. Međutim, kada sam ja došla (negde oko 21:30), zaposleni su već bili na ivici snage i nerava (ali i dalje izuzetno uslužni i ljubazni), pa je dobro da su uspeli i knjige da spakuju. Takođe, vrlo zanimljivo, aparat koji služi da razmagnetiše sigurnosne nalepnice nije baš funkcionisao kako treba, pa je knjižara pištala non stop, te je gospodin na vratima morao da prebrojava knjige svakome ko izađe. To pištanje verovatno nije pomoglo nervnom stanju zaposlenih, a ni gospodin na vratima nije bio prezadovoljan situacijom u kojoj se našao.

To bi bio moj ulov. Uštedela sam skoro 2500 dinara u odnosu na regularne cene, našla sam sve naslove koje sam želela da kupim i nemam nikakvih zamerki. Sve što je ostalo je da još jednom presložim police i mirna sam do Sajma (za koji već imam spisak, u slučaju da ste se pitali).

Jeste li vi posetili Noć knjige? Šta ste kupili? Obavezno se pohvalite svojim ulovom u komentarima, šaljite sličice knjiga, ovaj vikend nam je rezervisan za kolektivno radovanje i hvalisanje novim članovima kućnih biblioteka!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Ja, bot – Bojan Medić

Bojan Medić je srpski pisac, rođen 1975. godine u Beogradu. Po struci je ekonomista.  Autor je romana „Čajni klub profesora Nikolića”, eseja „Čuvari palog kraljevstva” i zbirke priča „Ja, bot”. Trenutno radi na svom drugom romanu.

„Ja, bot” je zbirka sastavljena od šest, kako ih je autor nazvao, tranzicionih priča. Svaka priča u fokusu ima drugog junaka i opisuje jednu specifičnu životnu situaciju. Čitaoci sa prostora van Srbije, u kojoj se radnja svake priče odvija, ili, bolje rečeno, van prostora bivše Jugoslavije, verovatno bi u Medićevom delu naslutili tračak fantastike i pozdravili njegovu maštovitost, međutim, svi mi koji smo živeli ovde tokom perioda koji zbirka obuhvata, prepoznaćemo ovu zbirku kao delo surovog realizma. To je ono što ove priče čini izuzetno bliskim domaćim čitaocima i što, iako je teško zamislivo da se svako od nas našao u svim (pa i u bilo kojoj) od opisanih situacija, izaziva poistovećivanje sa junacima i događajima o kojima čitamo. U tom smislu je zbirka „Ja, bot” prilično realan prikaz onoga što se često naziva mentalitetom jednog naroda (sa akcentom na one njegove elemente na koje nismo preterano ponosni), a njena struktura pokazatelj posledica koje na jednu naciju ostavljaju decenije obeležene rasulom, sankcijama i siromaštvom, ali i sposobnosti te iste nacije da se, kako zna i ume, snađe u periodu tranzicije.

Priče nisu obavezno poređane hronološki, ali to je utisak kog jednostavno ne mogu da se otresem. Prva priča u zbirci, „Izvini, Panini”, odiše atmosferom devedesetih, ispripovedana od strane junaka koji je našao način da se obogati skupljanjem, preprodajom i, naravno, falsifikovanjem popunjenih Paninijevih albuma sa sličicama fudbalera; dok je poslednja priča „BusMinus” iskorak u blisku budućnost – opis aplikacije koja korisnicima gradskog prevoza pomaže da se besplatno prevezu sa tačke A do tačke B, bez bojazni da će ih u tome osujetiti kontrolori.

Priča po kojoj je zbirka dobila ime, „Ja, bot”, opisuje složeni sistem konstruisanja javnog mnjenja koji se ogleda u strateškom komentarisanju aktuelnih vesti od strane stranačkih aktivista, u narodu poznatijih kao botovi. Pripovedač je upravo šef internet tima vladajuće stranke, a priča je konstruisana kao uputstvo za obavljanje posla komentatora. Svaki segment je pokriven, od imena, preko sadržaja poruke, do ocenjivanja komentara. Iako je nesumnjivo u pitanju složena mašinerija, sa ogromnim brojem zaposlenih, ono što čitamo u ovoj priči ne podudara se u potpunosti sa onim što imamo prilike da vidimo po različitim internet portalima. Ali pripovedanje u prvom licu dopušta autoru ovakav raskorak i zapravo demonstrira ono čemu svedočimo iz dana u dan – uverenje pojedinaca u izmaštane kvalitete, osobinu koja krasi nemali broj aktera aktuelne političke scene. Naravno, posle određenog vremena, pripovedač moć koju mu je donela „fotelja” upravlja u sopstvenu korist, što je scenario koji nam je takođe veoma dobro poznat.

Slična je i situacija sa pričom „Bihejvioralni intervju”, još jednom kratkom studijom sveprisutnog oportunizma, ali i rešenosti da se zadatak obavi po svaku cenu, bez preteranog promišljanja o rezultatima delovanja (osim, opet, sopstvene koristi). Ovakvo automatsko delanje po komandi, posle određenog vremena stvara isto tako automatsko uverenje o ispravnosti čina i obe priče, a ova naročito, prizvale su mi na pamet čuvenu teoriju Hane Arent o banalnosti zla, koja polazi od pretpostavke da najveća zla u istoriji nisu počinili ideološki fanatici i sociopate, već naprotiv, obični ljudi koji su prihvatili stav da je ono što čine sasvim normalno i prosto se trudili da svoj posao dobro obave.

I čitava ova zbirka bi mogla tako da se okarakteriše. Medićevi junaci su daleko od idealnih (oni su zapravo antijunaci) i to je ono što ih čini realističnim i bliskim čitaocima. To su naše komšije, sugrađani, ljudi koje svakodnevno srećemo po ulicama, ljudi o kojima slušamo u razgovorima sa svojim prijateljima. Prema nekima ćete osetiti empatiju, prema nekima odbojnosti, ali jedno im je zajedničko: svako od njih je skliznuo na ovaj ili onaj način, sa ove ili one strane sistema – kako bi sebi omogućio ono što smatra boljim životom – dodatnu zaradu, bolju poziciju, mirnu savest. „Ko se snađe u Srbiji, snaći će se bilo gde”, početne su reči priče „ Zbogom lopurdijo”, a Medićeva zbirka je upravo kolaž snalaženja – osobine neophodne za preživljavanje u tranziciji.

Ocena: 3/5

Mesečni favorit – maj

Nekoliko puta sam napomenula da mi je maj omiljeni mesec u godini. Najlepše i najvažnije stvari u životu su mi se dogodile u maju (za početak – u maju sam se rodila, što je događaj koji verovatno nema konkurenciju kada je u pitanju kotiranje na skali bitnih događaja u životu). I ovaj maj je, kao i svaki drugi, doneo sa sobom lepe stvari – lepo vreme, punu kuću cveća i slatkiša, neke nove knjige, ali i nezaobilaznu rođendansku egzistencijalnu krizu zvanu „gdesamštasam“ utrostručenu činjenicom da je ove godine na torti trebalo oduvati trideset svećica (kako bi sve to prošlo neprimećeno, prosto sam zaobišla svećice). I mada moj mozak ne može da se opasulji, krštenica je tu da me uveri da sam zagazila u godine kada okolina očekuje svašta nešto ozbiljno i ostvareno. Zbog toga sam rešila da se počastim više nego adekvatnim poklonom.... ali čekajte da prvo obavimo onaj deo posta koji opravdava naslov.

U maju sam pročitala četiri knjige. Jedva. U junu će ih verovatno biti još manje, ali činjenica da sam konačno počela da čitam Dragonfly in Amber (drugi deo serijala Outlander), koji ima skoro 1000 strana, bar malo opravdava broj. Majsku četvroku čine:

Bukner Swing – Mirjana Đurđević, Branko Mlađenović
Tajna devet soba – Džesi Berton
K. – Roberto Kalaso
The Life-Changing Magic of Not Giving a F*ck – Sarah Knight

Što nas dovodi do poklona koji sam sebi namenila u čast zastrašujućeg fenomena. U pitanju je knjiga koja po definiciji spada u knjige o samopomoći, međutim, sam naslov jasno stavlja do znanja da se ne radi o tipičnoj self-help literaturi (ako do sada niste shvatili, govorim o  The Life-Changing Magic of Not Giving a F*ck). Knjiga je inspirisana famoznom knjigom Marie Kondo The Life-Changing Magic of Tidying Up i na više mesta se o njoj govori kao o parodiji, međutim, stvar je vrlo ozbiljna, jer svako od nas sigurno troši previše energije (i vremena i novca) na nešto što ne želi, stvarajući sebi nepotreban stres i lišivajaći sebe prekopotrebne energije (i vremena i novca) za stvari koje nas čine srećnima. Ova knjiga, na vrlo duhovit način, pokušava da pomogne da razvrstamo svoje... pa, stvari do kojih nam je stalo, od onih do kojih nije, što je zaista prvi korak ka mnogo opuštenijem i lagodnijem životu.

Više o ovoj knjizi (i razlozima zašto sam odlučila da je kupim) vrlo uskoro u posebnom postu, pre nego što krenem da je delim na čitanje svim ljudima koji su, čim su je ugledali, pokušali da mi je otmu.

Šta ste vi čitali u maju? Koji su vaši favoriti? Da li je i vama neophodan priručnik za... hm, stvari za koje ne bi trebalo dati ni groša (a dajete mnogo više, neretko čitavu „ušteđevinu“)? Čekam vas u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša (odrasla i ozbiljna) Stš <3