Šmrk – Teri Pračet

     Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

     ,,Šmrk” je je 39. roman u serijalu o Disksvetu i deveti roman u serijalu o straži.

     U prostorijama Gradske straže Ank-Morporka vlada neobična atmosfera. U toku je dan koji će se dugo pamtiti i niko nije sasvim siguran kako da se ponaša. Čak je možda i lordu Vetinariju malčice nelagodno, i to ne samo zbog još jedne izuzetno teške ukrštenice koja mu je pred očima. Sve je spremno. Kerot će preuzeti Vajmsovu značku u podne. Ne, Vajms nema prava na žalbu. Da, svi znaju koliko je ponosan i koliko mu je teško palo da doslovno moli da ga poštede. Sve je uzalud. Sem Vajms prosto mora da ode na dvonedeljni godišnji odmor. Njegove kolege su prikupile novac i kupile mu oproštajni poklon – kanticu i lopaticu za pesak. Ali Vajms ne ide na more već na selo, na imanje ledi Sibil gde će morati da se susreće sa plemstvom i gde će mu supruga brojati svaki svakcijati zalogaj. Ako pitate bilo koga drugog, to baš i nije tako strašno. Ako pitate Vajmsa, lepše bi se proveo na vešalima. Ma koliko obožavao suprugu i sina, treba da znate nešto o ledi Sibil: ona je smatrala ,,kako je reč njenog dragog muža zakon za Gradsku stražu, dok je za nju samu bila tek uljudan predlog koji će ona  iz učtivosti uzeti na razmatranje”. Zapravo, da biste razumeli čitav zaplet, treba dobro da poznajete Sema Vajmsa, jer ,,Šmrk” nije toliko roman o straži, koliko roman o baš njemu.

     U standardnom pračetovskom maniru pratimo Vajmsov boravak na selu, susrete sa plemstvom i zbunjenost nad opsesijom njegovog sina životinjskim govancima. Srećom, tu je Vilkins, Vajmsov lični batler kojem komandir s vremena na vreme može da se izjada. Srećom, takođe, Vajms je bio u pravu kada je rekao da ,,Gde ima policajca ima i zločina” pa boravak na selu neće biti baš onako dosadan kao što je zamišljao.

     Ukoliko ste redovno pratili serijal o Disksvetu, znate da su, uprkos Pračetovom prepoznatljivom humoru, kasniji romani dosta mračniji od prvih, a to je slučaj i sa ,,Šmrkom”. Zločin koji Vajms čvrsto odluči da reši nije bilo kakvo ubistvo. Žrtva je goblin, što ne izaziva veliku pažnju javnosti jer se goblini smatraju nižom vrstom, maltene štetočinama. Pračet na ovaj način u roman uvodi važnu temu diskriminacije manjina, ali joj dodaje i malo začina: jasno je već na samom početku da je u zločin upleteno plemstvo i da povod za ubistvo nije prosta netrpeljivost već da se iza svega krije čitava mreža organizovanog kriminala – trgovina drogom i ljudima (u ovom slučaju goblina, ali svakako mislećim bićima). Vajmsov osećaj za pravdu je neprikosnoven i za njega zaštićeni pojedinci ne postoje (što će kasnije stvoriti omanje neprilike Vetinariju) a vapaj goblina ,,mili-caji” kojim zahtevaju ,,pravu avdu” dodatno će ga motivisati da zločincima stane na put i ispravi nepravdu od koje čitav Disksvet prosto okreće glavu.

      Ovo nije prvi put da Pračet u svoj, prvenstveno komični serijal, upliće važne socijalne teme, iako se čini da je to ranije radio suptilnije i manje nametljivo a opet, jednako upečatljivo. Čitajući romane o Disksvetu samo bi najpovršnijim čitaocima promaklo da su u pitanju aktuelne priče o svetu u kojem živimo. ,,Šmrk” međutim, nije komična fantastika sa aluzijama na goruće socijalne problem – to je roman o diskriminaciji i organizovanom kriminalu koji je, eto, sticajem okolnosti, smešten u izmišljeni univerzum. Za ljubitelje Pračetovih serijala, posebno romana o Vajmsu, ovo će zasigurno biti poslastica (jer svaki Pračetov roman je poslastica, samo drugačije vrste), ali ako kojim slučajem tek treba da se upoznate sa Disksvetom, ostavite ,,Šmrk” za kasnije jer ne samo da se nadovezuje na prethodne romane (što nije slučaj sa svim knjigama), ovaj roman zahteva i već postojeće razumevanje Pračetove netolerancije na nepravdu.

     Ocena: 3/5

     Izdavač: Laguna

Samo ne Ajvi Poket - Kejleb Krisp

     Kejleb Krisp je zapravo pseudonim australijskog pisca Stivena M. Džajlsa pod kojim su objavljene avanture devojčice Ajvi Poket. Stiven M. Džajls se u Australiji proslavio avanturističkim knjigama za decu pisanim po uzoru na gotske romane, od kojih su najpoznatiji serijali Sajlas i Vinterbotomovi  i Ajvi Poket.

     Svetsku slavu je stekao upravo knjigama o doživljajima neobične devojčice i širom sveta je poznat po pseudonimu. Retko se pojavljuje u javnosti i o njegovom životu se ne zna mnogo. Samo šaljiva biografija u kojoj se predstavlja kao osobenjak. Kako kaže, rođen je u Australiji gde su ga odgajali strastveni bibliotekari koji su ga hranili književnošću 19. veka i mlakom kašom. Period detinjstva mu se tragično i prevremeno završio kada je baku Mejbl prodao za šaku običnih semenki bundeve. Diplomirao je na Univerzitetu Tihe patnje na odseku za Ćudljivu misao. Čvrsto je odlučio da će ostaviti trag u svetu svojim pisanjem. Naravno, usledio je period teškog truda, neuspeha i razočaranja koji je trajao sve dok se Krisp nije preselio u napuštenu kolibu u šumi i posvetio se pisanju o Ajvi Poket, ni po čemu posebnoj dvanaestogodišnjoj sobarici. Sa spoljašnjim svetom Krisp komunicira isključivo Morzeovom azbukom ili lupkanjem po timpanima. Ne podnosi poslastičare i određene vrste kućnih zečeva. U jednom od retkih intervjua, Kejleb Krisp je otkrio da najradije provodi vreme u dugim šetnjama po mašti, da je najsrećniji kada napiše savršenu rečenicu, da je izuzetno nestrpljiv i da retko odgovara na pozive. Kada bi mogao da putuje kroz vreme, istog časa bi se uputio u London 19. veka, mesto i vreme koje je vrlo autentično dočarao čitaocima Ajvinih doživljaja.

     Na pitanje kako je dobio inspiraciju za lik Ajvi Poket, Krisp odgovara: „Želeo sam da napišem priču o dvanaestogodišnjakinji koja povremeno gubi dodir sa stvarnošću, nije baš preterano bistra, ali je ubeđena da je svi obožavaju. Inspiracija mi je, zapravo, bila svaka dvanaestogodišnjakinja na svetu”. I zaista, mašta i samopouzdanje Ajvi Poket ne poznaju granice. Ona ne izgleda kao sluškinja – pre kao princeza, poseduje gipku hitrost preplašenog zeca i urođeni instinkt Šerloka Holmsa. I gorštaka. I krave na sedativima. Ukratko, ako pitate Ajvi, ona je sposobna da se snađe u svakoj prilici i da se prilagodi svakoj situaciji. Ako pitate ljude koji je poznaju, na primer groficu Karbankl čijim pismom počinje prvi roman u serijalu, Ajvi je sve suprotno tome. Ona je hodajuća katastrofa od koje treba bežati glavom bez obzira. Ipak, Ajvi je svojim nepokolebljivim optimizmom, odlučnošću i stavom da će sve biti u redu očarala čitaoce širom sveta (bez obzira na uzrast). Predivni, izuzetno duhoviti romani Kejleba Krispa prevedeni su u više od dvadeset zemalja.

     Avanture ove neobične devojčice koja po karakteru podseća na mešavinu Pipi Duge Čarape i Srede Adams počinju kada je gazdarica bez upozorenja napusti, ostavivši joj samo kratko pismo koje završava rečima „Daleko vam lepa kuća”. Ajvi je u potpunoj neverici: „Bila sam zatečena. Šokirana. Zgrožena. Nisam li bila lojalna i brižna sluškinja grofici? Nisam li? Dobrano sam se zamislila nad svojim vladanjem i nisam mogla sebi da pronađem nikakvu manu. Ako mi je i bio potreban još neki dokaz da je grofica Karbankl skrenula s uma, sada sam ga imala. Žena je bila potpuni fijuk.” Čitaoci, naravno, na samom početku ne mogu doneti nikakav sud, ali vrlo brzo će shvatiti da grofica ipak nije baš potpuni fijuk. Ipak, Ajvi, čini se, baš ima sreće (a ispostaviće se da je sreća često prati) i u trenutku kada je prepuštena na milost i nemilost okrutnog viktorijanskog sveta, poveren joj je neverovatno važan zadatak – da ogrlicu od neprocenjive vrednosti odnese jednoj devojčici kao poklon za rođendan. Pravila su vrlo jednostavna: ogrlicu sa čudnovatim Satnim dijamantom ne sme nositi oko vrata, ne sme je nikome pokazati i mora je predati određenog dana određenoj osobi. Vrlo brzo će se Ajvi naći u središtu komplikovane zavere i avanture ispunjene intrigama, zločincima, čudnim bićima, destrukcijom i gomilom nesporazuma.

     Na prvi pogled, Ajvi zaista nije devojčica koju krase vrline uobičajene za junake knjiga za decu. Naprotiv, pre bi se mogla okarakterisati kao antijunak. No, uprkos tome što se često zapetlja u sopstvenim iluzijama, što nema ni osnovne manire, ne ume uvek da održi obećanje i apsolutno ne ume da shvati kada je nepoželjna, Ajvi se uvek nekako snađe i izvuče iz svake neprijatne situacije, kao da je rođena pod srećnom zvezdom. Njeno poreklo i rano detinjstvo takođe su deo komplikovane slagalice koju treba da složi i važan su faktor u formiranju njene ličnosti. Ajvi je samo dete, i to siroče koje je odrastalo bez roditeljske ljubavi, smucajući se po ozloglašenim viktorijanskim domovima za nezbrinutu decu. Otuda i njena naivnost koja, istovremeno, budi nevericu i izaziva kikotanje – zbog duboko ukorenjene čežnje za toplim domom i ljubavlju koja joj je čitavog života bila uskraćena, Ajvi se lako vezuje za druge ljude potpuno nesvesna da neki od njih mogu imati loše namere. Jer Ajvi polazi od sebe. Ma koliko bila trapava, hvalisava i nepromišljena, Ajvi je u suštini dobra devojčica koja nikome ne želi da učini nažao. Njena vernost je na momente srceparajuća, kao i upornost da reši svaki problem koji joj se nađe na putu, čak i da rizikuje sopstveni život (mada uglavnom toga nije svesna) kako bi ispunila poslednju želju grofice koju vidi prvi put u životu. Šarm Ajvi Poket nije u potpunosti neobjašnjiv i zaista je krasi mnoštvo urođenih instinkata, iako možda ne baš onih kojima se u romanu hvali.

     Kejleb Krisp je pokazao izuzetan dar za pisanje napete avanture prepune obrta i misterija koja će vas terati da se naglas smejete. Osobenjaka kao što je Ajvi Poket zaista može stvoriti samo osobenjak poput Krispa. Ilustracije Barbare Kantini savršeno su se uklopile u gotsku atmosferu romana zbog čega Samo ne Ajvi Poket predstavlja i poseban vizuelni užitak.

     Većina junaka u romanu očajnički pokušava da pobegne od Ajvi, ali ja vam toplo preporučujem da je upoznate. Istina je da je Ajvi daleko od savršenstva, ali – uverićete se i sami – čitanje o njenim avanturama predstavlja nezaboravno iskustvo. 

     Ocena: 5/5

     Izdavač: Odiseja

     *Tekst je prethodno objavljen kao pogovor srpskom izdanju.

Medvedgrad – Fredrik Bakman

     Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

     Roman ,,Medvedgrad” nosi naziv po malenom, izmišljenom gradu koji ,,nije blizu ničega” i ,,čak na karti deluje neprirodno”. ,,Kao da je neki pijan džin pokušao da pišajući ispiše svoje ime u snegu.” Grad iz kojeg sve više ljudi odlazi, a sve manje dolazi. Na ulazi u grad stoji stara tabla sa sloganom ,,Dobrodošli u Medvedgrad – Mi želimo malo više”, ali je okrutnom zimskom vetru trebalo svega nekoliko godina da sa table izbriše reč ,,više”. No, Medvedgrad je ipak po nečemu poseban – to je hokejaški grad čije srce kuca u ritmu udaranja pakova na ledu. Grad koji malo-malo iznedri svetsku zvezdu i u kojem dečaci sanjaju velike snove. Žene u ovom gradu nemaju baš mnogo izbora osim da sanjaju snove dečaka, jedna od stanovnica će vam ćak reći da se u Medvedgradu ne može živeti, samo preživljavati, ali tad neće biti svesna koliko je u pravu.

     ,,Medvedgrad” sadrži sve Bakmanove omiljene teme i već nekoliko stranica je dovoljno da znate da čitate baš njegov roman: male zajednice, porodične tragedije, sport, (ne)pripadanje... Novina je, međutim, da je akcenat romana stavljen na tinejdžere i izuzetno važnu temu o kojoj se ne govori dovoljno: vršnjačko nasilje i silovanje. 

     Iako je tema silovanja najupečatljivija (ili bi bar morala biti), Bakman bira da je uvede tek na polovini romana. Početak je posvećen hokeju (poznato je da Bakman obožava sport) i mnoštvu likova koji su sa njim povezani na razne načine: mladim hokejašima, njihovim porodicama, prijateljima, sponzorima i komšijama. Svaki od njih dobija prostor u romanu i stvara, po mom mišljenju, nepotrebnu gužvu. No, tema silovanja je ta koja ,,Medvedgrad” zapravo odvaja od ostalih Bakmanovih romana pa ćemo se posvetiti upravo njoj.

     ,,Svi pričaju o tome kako to izgleda. Ceo život vas obaveštavaju o tačnim pojedinostima. Napadnu vas na stazi za džoging, obore vas pa vas odvuku u neku uličicu na odmoru, drogiraju vas u baru, pa vas onda nepoznati ljudi drže zaključanu u siromašnoj četvrti nekog velikog grada. Svi vas stalno iznova upozoravaju, oni upozoravaju sve devojke: To se može desiti. I to na ovaj način! Samo niko ne kaže da može biti i ovako: s nekim koga poznajete. Kome verujete. S kim ste se smejali. U njegovoj dečačkoj sobi, ispod postera hokejaša, dok je celo prizemlje puno vaših drugova iz škole.”

     Ukoliko pogledate statistike o silovanju, naići ćete na poražavajuće podatke. Takozvani date rape odnosno silovanje od strane poznate osobe događa se češće nego što se misli, a žrtve su uglavnom tinejdžeri ili osobe u ranim dvadesetim godinama. Jedno istraživanje u Americi je pokazalo da se 13% silovanja od strane poznate osobe i 35% pokušaja silovanja događa na sastancima, a drugo da je čak u 22% slučajeva gde je žrtva žena, silovatelj bio (trenutni ili bivši partner) a u 20% (trenutni ili bivši) muž. Kada se tome doda činjenica da pojedina društva i dalje streme ka opravdavanju silovatelja jer je žena to na neki način tražila ili zaslužila ili da se žrtvama silovanja ponekad prosto ne veruje (ova tema je, uzgred, odlično obrađena u seriji Unbeliavable), problem postaje još gori. Posebno ako je silovatelj poznata (ili na neki način značajna) ličnost, kao što je u ovom slučaju najbolji hokejaš Medvedgrada od koga zapravo zavisi budućnost grada.

     ,,Jedino što će je pitati o toj večeri bilo je koliko je popila. Da li je bila pijana. Da li ga je držala za ruku. Davala mu signale. Da li je svojevoljno otišla gore na sprat (...) Pitaće je za alkohol i marihuanu. Neće je pitati za beskrajni strah koji je nikad neće napustiti. I za tu sobu sa gramofonom i posterima iz koje nikada zaista neće izaći. Sa dugmetom sa bluze negde na podu i panikom koja će je pratiti zauvek.”

     Devojčica iz Medvedgrada odlučuje da nikome ne kaže šta se dogodilo: ,,Nije mogla da ispriča istinu svojim roditeljima, nije imala srca da im to učini, znala je da neće preživeti. Nije rezonovala kao žrtva zločina, već kao njegov počinilac: bila je u stanju da razmišlja samo o tome kako niko nikada ne sme da sazna i kako mora sakriti sve dokaze”. Istina će na kraju ipak isplivati na videlo i to baš uoči važne utakmice. Ceo grad će stati na noge. Ali ne. Ne da odbrane petnaestogodišnju devojčicu već buduću zvezdu, ponos grada, dečka iz dobre porodice koji nikada ne bi mogao da uradi tako nešto.

     Hokej jeste neodvojiv deo romana (na žalost svih nas koje ovaj, ili bilo koji drugi sport ne zanima preterano), ali ,,Medvedgrad” nije roman o sportu. To je roman o zajednici koja ne može da funkcioniše bez pojedinaca, ali i odgovornosti koju ima prema svakom članu. O nejednakosti, o strahu da se nećemo uklopiti, o razlici između zakona i morala, o hrabrosti da istupimo i učinimo pravu stvar. Možda je Bakman zagrizao preveliko parče i želeo da u jednom romanu (ili, preciznije, u dva, s obzirom na to da postoji i nastavak) obradi isuviše tema: korupciju, vršnjačko nasilje, pritisak izazvan prevelikim očekivanjima, homoseksualnost i predrasude prema ljudima koji su drugačiji, ali jedna se, verovatno ne slučajno, izdigla iz zbrke Medvedgrada. Ne samo po mestu koje zauzima u romanu već po važnosti (što, naravno, ne umanjuje značaj ostalih problema). Dobro je znati da je Bakman rešio da iskoristi popularnost da progovori o ovoj temi. Možda njegovo pisanje neće promeniti svet, ali možda će trgnuti bar nekog čitaoca i naterati ga da prvi put zaista razmisli o razlozima zbog kojih žrtve ne prijavljuju silovanje, o stigmi koja se na njih obrušava nakon što to učine i naporu da se posle tako traumatičnog iskustva nastavi sa životom.

     ,,Samo moraju da prikupe sve informacije, govorili su pošto su postavili isto pitanje deset puta na različite načine, kako bi videli da li će promeniti svoju verziju. Ovo je ozbiljna optužba, podsećali su, kao da je optužba tu glavni problem. Saznala je šta nije trebalo da učini: nije trebalo da čeka nedelju dana pre nego što je podnela prijavu policiji. Nije trebalo da baci odeću koju je imala na sebi. Ni da se tušira. Ni da pije alkohol. Ni da dovede sebe u tu situaciju. Ni da uđe u tu sobu na spratu i navede ga na pogrešan utisak. Da uopšte ni ni postojala, ništa od ovoga se ne bi dogodilo, zar joj to nikada nije palo na pamet?”

     Čitajući ,,Medvedgrad”, prokomentarisala sam kako isuviše liči na druge Bakmanove romane, ali ovog puta moram da se ispravim i ipak vam preporučim da ga pročitate, ako ni zbog čega drugog, makar da bi nam se svima samo dve rečenice iz romana zauvek urezale u mozak: ,,Za silovatelja silovanje traje nekoliko minuta. Za žrtvu ne prestaje nikada.”

     Ocena: 3/5

     Izdavač: Laguna

Klejov most – Markus Zusak

     Markus Zusak (1975) je australijski pisac nemačkog porekla. Svetsku slavu je stekao romanom ,,Kradljivica knjiga” za koji je dobio brojne nagrade. Napisao je šest romana, od kojih je poslednji ,,Klejov most” (2018). Živi i piše u Sidneju.

  

     ,,Klejov most” je priča o porodici Danbar u čijem središtu su deca ostavljena da se staraju sami o sebi, tačnije petorica braće: Metju, koji pripoveda priču, Rori, Henri, Tomi i Klej, centralna figura po kojoj roman nosi ime. Klej je brat od kog se ništa nije očekivalo, ali koji se čitavog života za nešto spremao. Ispostaviće se da je to nešto dan kada će otići sa ocem kako bi sagradio most. 

     Prilično konfuzan početak romana oca dečaka predstavlja kao Ubicu, figuru čije je fizičko odsustvo zamenjeno apstraktnim prisustvom koje je obeležilo život dečaka. Postepeno nas Zusak uvlači u istoriju porodične sage koja treba da objasni očev nesvakidašnji nadimak, kao i situaciju u kojoj su se dečaci našli. Kao centralna figura Kleju se pridružuje Penelopa, majka dečaka čija je životna priča vredna posebnog romana. 

     Penelopa dolazi iz Istočne Evrope, kao izbeglica. Potpuno sama, bez ijednog prijatelja i člana porodice, naoružana samo Homerovim epovima i obećanjem ocu da će jednog dana postati virtuoz na klaviru. Svog budućeg muža srešće slučajno (ako slučajnosti uopšte postoje) kada transporteri klavira za koji je jedva uštedela omaše adresu i paket isporuče Majklu Danbaru. Njihova ljubav epskih razmera razviće se postepeno, poput cveta i završiti tragično: preranom smrću Penelope i Majklovom nemogućnošću da se izbori sa takvim ishodom.

     Ako ste čitali ,,Kradljivicu knjiga” poznato vam je da je Zusak majstor prelepih opisa i oneobičavanja, autor koji je u stanju hiljadu puta ispričanu priču stilski uzvisi tako da ste uvereni da čitate nešto sasvim novo. To se vidi i u ,,Klejovom mostu”. Roman je prilično obiman, satkan od unakrsno isprepletanih priča od kojih neke zaista nisu nužne za tok priče, od kojih su neke konfuzne i nepamtljive. Ono što ih vezuje i što ovaj roman čini upečatljivim upravo je Zusakov stil koji nesmetano teče, poput divne melodije koja vam dugo neće izbiti iz glave.

     Zusak hoda po tankoj žici između emotivnog i patetičnog pripovedanja, ali baš kada pomislite da će skliznuti ka potonjem, shvatite da vrlo dobro drži balans. Romantizovati smrt voljene osobe i borbu sa takvim gubitkom nije lako, i iako se ovaj roman predstavlja kao kontrast ,,Kradljivici knjiga” jer na svakoj stranici slavi život, Smrt ostaje Zusakov omiljeni junak. Možda ne pripoveda priču, ali konstantno je prisutna i vreba: viri iz frižidera i čuči na zavesi u kupatilu. Možda je upravo zbog toga narativ koji prati Penelopu najsnažnije i najuspešnije izveden. Sve u vezi sa njenom pričom je idealno osmišljeno, do poslednjeg detalja. Od njenog ranog detinjstva i nadimka Grešilica koji joj je nadenuo otac, preko emotivnog napuštanja domovine, značaja Homerovih epova koji do te mere obeležavaju život porodice da po njegovim junacima dečaci nazivaju svoje ljubimce, snalaženja u novom svetu, do prosidbe – još jednog životnog događaja koji flertuje sa patetikom a koji Zusak maestralno predstavlja:

     ,,Otišla je do klavira i sela - ali ovog puta je nešto bilo drugačije. Otvorila je poklopac i ugledala reči na dirkama, jednostavno prelepo oslikane:

P|E|N|E|L|O|P|A L|E|Š|Ć|U|Š|K|O

U|D|A|J S|E Z|A| M|E|N|E

     ...

     Uključila je svetlo.

    Onda je okrenula prekidač da soba potone u senke pa je sela za klavir. Ruka joj se polako pomerila i blago je pritisnula visoke note. Dodirnula ih je mekano ali tačno i ispravno i iskoristila je preostalu boju.

     Odsvirala je dirke D|A."

     I kao što je ,,Kradljivica knjiga” zapravo roman o Smrti, tako je i ,,Klejov most” za mene zapravo Penelopina odiseja. Da je ovu priču napisao neko drugi, roman bi verovatno prošao neprimećeno, ali Zusak ima taj dar koji se ne viđa često – kada ih ogolite na puko prepričavanje, njegove priče deluju neupečatljivo, ali kada ih on ispripoveda nastaje magija. Baš poput (u ovom slučaju sekvence) lepe, nežne melodije koja vam dugo ne izbija iz glave.

     Ocena: 3.5/5

     Izdavač: Laguna