Polovina koja nedostaje – Brit Benet

     Brit Benet (1990) je američka književnica. Rođena je u Južnoj Kaliforniji, gde je i odrasla. Osnovne studije je završila na Univerzitetu Stanford, a master studije književnosti na Mičigenskom univerzitetu. Dobitnica je mnogih priznanja, među kojima su i Hopvudova nagrada za kratku priču, nagrada fondacije Herston-Rajt za mlade pisce i priznanje „5 ispod 35“ Nacionalne književne fondacije. Njen debitantski roman Majke (2016) našao se na listi bestselera lista The New York Times, dok je njen drugi roman, Polovina koja nedostaje (2020), odmah po objavljivanju dospeo na prvo mesto iste liste. Pored romana, Brit Benet je pisala zapažene eseje i tekstove za The New Yorker, The New York Times Magazine, The Paris Review i Jezebel.

     ,,Polovina koja nedostaje“ je priča o dve bliznakinje, Steli i Dezire, koje odlučuju da zauvek napuste svoj rodni gradić, bez ijedne reči. Ceo Malard priča o dve tinejdžerke koje su nestale, a povratak jedne od njih izazvaće još veći šok od odlaska. Autorka je radnju romana smestila u izmišljeni gradić u kojem žive ,,obojeni“, ali isključivo oni svetle puti koji se itekako ponose bojom svoje kože. Dezire se u Malard ne vraća sama. Pod rukom vodi crnu devojčicu, ,,modrocrnu, kao da je sad stigla iz Afrike“, nikome u gradu nije jasno kako bi Dezire mogla da rodi ,,tako crno dete“. Ne u gradu u kom niko ne može da zamisli ljubav prema osobi tamnije puti od njihove. 

     Već u prvim redovima jasno je koju temu vodilju autorka bira za svoj roman. Posebno kada čitalac sazna da je život bliznakinja obeležen bizarnom smrću oca koji je bio meta rasističkog napada uprkos koži toliko svetloj da su kroz nju mogle da mu se vide plavičaste vene. Dezire se, međutim, vraća u Malard jer nema kud. Mora da beži od nasilnog muža i ćerki obezbedi bezbednu budućnost. Od druge bliznakinje nema ni traga ni glasa, niko ne zna gde je, čak ni sestra. Putevi su im se razdvojili, ali Dezire nagađa da Stela vodi život praveći se da je belkinja – jer upravo tako je uspela da nađe posao. Radnja romana počinje 1968. godine, iste u kojoj je ubijen Martin Luter King i odvija se u vremenu kada su građanska prava Afroamerikanaca u stvarnosti i dalje bila samo slovo na papiru. Stela odlučuje da svetlu put okrene u svoju korist, udaje se za belca koji nema pojma o njenom poreklu i uspeva da se utopi u belinu Los Anđelesa. Njeno spokojstvo će narušiti najpre dolazak novih komšija – glumca iz popularne serije i njegove porodice – koji, zahvaljujući boji kože štrče i izazivaju nelagodu suseda, a zatim i susret njene i Dezireine ćerke koja će, iz potpuno nevinih razloga, otkriti njenu dugo čuvanu tajnu.

     ,,Polovina koja nedostaje“ je roman o rasi i identitetu, o stereotipima i neosnovanoj mržnji. O rasizmu u onim nijansama o kojima većina svetske populacije ne može ni da sanja niti zna da postoji, kao što je, na primer, termin passing for white. I bila bi to zaista snažna priča da Brit Benet nije upala u tako čestu zamku savremene literature: ubaci još i još i još aktuelnih socijalnih tema. Pa tako pored vodeće teme rasizma roman pokriva i klasne razlike, nasilje u porodici, transseksualnost i homofobiju. Ris, momak Dezireine ćerke je trans i kroz roman pratimo njegovu tranziciju, ali mu autorka ne posvećuje dovoljno pažnje i on ostaje sporedni junak u svakom smislu te reči. Nazire se paralela između Risa i Stele, ali ona je problematična iz nekoliko razloga. Stela se pretvara da je nešto što nije, krijući svoje poreklo i identitet, pa se stiče utisak da autorka na isti način doživljava i transrodne osobe (ističući, na primer, u nekoliko navrata da Ris povija grudi kako se ne bi ocrtavale ispod odeće). Drugo, Stela bira da obmane ljude oko sebe zarad lične koristi (boljeg života, ekonomskog boljitka) i ide toliko daleko da ni suprugu ne otkriva tajnu, plašeći se da će je zamrzeti zbog toga što je zaista. Kada se u kuću pored nje dosele Afroamerikanci, Stela je rastrzana između želje za prijateljicom koja će je razumeti i osudom okoline. Sa druge strane, Ris ništa ne krije od Džud, naprotiv, i nema problema sa sopstvenim identitetom. U svetu koju stvara Brit Benet, zapravo, on gotovo da nema nikakvih problema, osim činjenice da je operacija koja mu je neophodna izuzetno skupa i ne baš sasvim legalna. Što, složićete se, nije baš slučaj u stvarnosti. 

     ,,Polovina koja nedostaje“ pruža samo nagoveštaj problema kroz koje prolaze junaci ovog romana. I zaista mu nedostaje polovina – suštinska i ključna – koja će čitaocima koji se prvi put susreću sa ovim temama približiti svakodnevne unutrašnje sukobe onih koji se iz bilo kog razloga ne osećaju dobro u svojoj koži, koji strahuju od osude okoline zbog onoga što jesu. Bez te suštine, roman kao da samo pokazuje prstom na nešto što se dešava u svetu: pogledajte, postoje ljudi koji prolaze kroz tranziciju; postoje ljudi koji kriju svoj identitet iako on ni na koji način ne utiče ni na šta na ovom svetu; postoji rasizam; postoji nepravda. A to, u vremenu u kojem zaista postoje (ne samo da postoje već cvetaju) rasizam, transfobija, homofobija i generalno mržnja i nerazumevanje prema svemu što je na neki način drugačije – jednostavno nije dovoljno.

     Ocena: 2/5
     Izdavač: Booka

Mesečni favorit – jul i avgust

 
     Prođe leto kao da ga bilo nije. Ove godine sam konačno uspela da odem malo južnije, nadišem se slanog vazduha i naslušam šuma talasa, ali proklet je ljudski rod, nema ni mesec dana kako sam se vratila sa mora a već bih išla ponovo. Na moru me nikad u životu nije zadesila čitalačka kriza, pa tako ni ove godine. Možda je stvar u tome što nam je na odmoru mozak rasterećen i lakše upija napisano. A možda je prosto stvar u tome što je na moru sve lepše i lakše. Zbog toga u avgustu brojim nešto više pročitanih knjiga nego obično (mada mi je koncentracija značajno pala čim sam se vratila u Beograd). A kako sam preskočila julski pregled, ovog puta ponovo imamo 2 u 1. Pa da krenemo redom:

     1. Kraj raspusta i druge priče, Ana Miloš – Booka je odgovorna što u poslednje vreme čitam više domaćih pisaca (meni su i pisci iz regiona domaći, da se odmah razumemo), a bukstagram što sam zbirku priča Ane Miloš pogurala preko reda. Većini se neviđeno dopala. Meni baš i nije. Ne bih znala da navedem konkretan razlog, jednostavno mi je bila neupečatljiva (što je opet u suprotnosti sa većinskim mišljenjem na bukstagramu). Ipak bih izdvojila ,,Pet ćerki Miloša Adamovića“, priču koja se po mnogo čemu izdvaja iz zbirke i koja mi dopala toliko da mi je, ako ništa, onda zbog nje drago što sam se upoznala sa delom Ane Miloš.

     2. Asimetrija, Lisa Halidej – Kao što naslov ovog romana nagoveštava, Lisa Halidej se bavi raznim asimetrijama savremenog sveta, nejednakostima koje toliko nemaju smisla da bi možda i prestale da postoje ako bi svako samo na sekunda zaista razmislio o njima. Kroz dve naizgled nepovezane priče o devojci koja se upušta u aferu sa znatno starijim poznatim piscem i momkom koji zbog boje kože i zvučnog imena biva zadržan na aerodromu radi rutinske provere, autorka postavlja brojna pitanja o neskladu koji se uvukao u svaku poru našeg svakodnevnog života. Pisala sam o romanu na blogu, pa ako vas interesuje o čemu je tačno reč, tekst vas čeka OVDE.

     3. SPQR, Meri Bird – Možda vam je već poznato da se iz čitalačkih kriza izvlačim publicistikom, a omiljena mi je ona koja se bavi istorijom. Meri Bird je oduševljena Rimom, i to se vidi, a njegovu istoriju smešta u period od 63. godine p.n.e. do 212. g.n.e. kada je ,, car Karakala sve slobodne stanovnike Rimskog carstva proglasio punopravnim rimskim  građanima,  čime  je  izbrisao  razliku  između  osvajača  i  pokorenih i dovršio postupak širenja prava i povlastica rimskih građana započet gotovo hiljadu godina ranije“. Za naslov romana autorka bira rimsku krilaticu „Senatus populusque Romanus“, odnosno: „Senat i narod rimski“, a ideja vodilja joj je da prikaže Rim u pravom svetlu, odnosno ne kao ,,nasilnog mlađeg brata“ antičke Grčke. Za ljubitelje antičke istorije ovo je obavezno štivo a Meri Bird je sjajan vodič kroz ne tako poznate priče o staro Rimu. Preporuka od srca.

     4. Vremeplovac iz kamenog doba, Teri Pračet – Hvala Laguni što čupa sve živo Pračetovo za nas kojima se srce slama svaki put kad se setimo da ga više nema. ,,Vremeplovac“ je zbirka priča koje je Pračet pisao kao mladić za lokalne novine i nikada ih ponovo nije objavio. I zaista, kada ih čitate, jasno vam je u koga će taj mladić izrasti. Najdivnije od svega je zapravo to što su priče namenjene deci tako da više ne morate čekati da klinci iz okoline odrastu da biste ih upoznali sa Pračetom (Pračet, uzgred, ima serijal o Džoniju Maksvelu koji je takođe namenjen deci, ali naravno da je odavno rasprodat). Dakle, vrbovanje malih Pračetovaca može da počne.

     5. Mala prodavnica strave i grozni golicavi prašak, Magdalena Hai – Nastavljamo sa knjigama za decu, i to baš za malce. ,,Mala prodavnica strave“ je knjiga o Nini koja najviše na svetu želi da kupi bicikl, a pošto nema novca, onda mora da nađe posao. I nalazi ga u prodavnici strave gde se prodaju metiljave metle, vilinski brabonjci i konzervirani mrak (između ostalog). A vlasnik ovog neobičnog lokala leži na podu i cepa se od smeha jer je nekako uspeo da se pospe golicavim prahom. Mnogo mi je drago što postoje ovakve knjige za decu (valja gajiti male gotičare). Naravno, nije ni najmanje strašna, naprotiv, vrlo je smešna, ali ja se svakodnevno oduševljavam komedijama koje krasi ,,spooky“ atmosfera. Knjiga je namenjena za početno čitanje, pa eto ideje za poklon (biće u nastavku još jedna).

     6. Putujuće kazalište, Zoran Ferić – Stigli smo do štiva koje sam ove godine odabrala za plažu. Zašto ovu, pitate se? Zato što znam, a već sam i rekla, da na moru knjigu od 500 strana mogu da progutam za dva-tri dana. I tako i bi. Nisam znala šta da očekujem (odavno ne dozvoljavam da mi hajp na instagramu previše podigne očekivanja), a dobila sam stvarno neočekivano iskustvo. Oduševio me je Ferić, u posebnom tekstu na blogu možete saznati zašto (OVDE) i ovo definitivno neće biti njegova jedina knjiga koju ću pročitati.

     7. Why Mummy Doesn’t Give a ****, Gill Sims – Posle prve knjige koja je bila odlična (tekst OVDE) i druge koja je bila onako (tekst OVDE) treća knjiga o Elen vraća Džil Sims na listu pisaca koje ću uvek rado preporučivati ljudima kojima treba zabavno a pametno štivo – pogađate, dobra je! Super je što je napisala i četvrtu i iskreno se nadam da kriva kvaliteta neće biti predvidiva, odnosno da je drugi roman u serijalu najslabiji. No ako vam je potreba doza laganog štiva u stilu Bridžet Džouns, Džil Sims je prava autorka za vas.

     8. All Adults Here, Emma Straub – Evo nama još jedne nahajpovane knjige prema kojoj sam bila sumnjičava (otud Kindle izdanje), ali radoznalost je prevladala pa sam je ipak ponela na more. Pošto sam prilično lenja, prepisaću ovde utiske koje sam vam prenela na Instagramu: Pretpostavljam da ste čuli za ovaj roman (Laguna ga je nedavno objavila pod naslovom Ovde smo svi odrasli) o porodici iz malog grada koja kao da se ponovo upoznaje nakon što im komšinicu udari autobus. Astrid je majka troje (odrasle dece): Eliota, Porter i Nikija, potpuno različitih ljudi koje, izgleda, veže jedno: greške koje prave u životu. Nakon što je bila svedok saobraćajne nesreće, Astrid shvata da nije bila uzorna majka kakvom je sebe smatrala i rešava da ispravi sve što može dok još može. Roman počinje odlično i čini se kao da će biti odličan do kraja, ali onda negde na sredini kreće nizbrdicom i sasvim neočekivano postaje smrtno dosadan. Pročitala sam jedan komentar na Goodreadsu koji gađa pravo u poentu. Izgleda da pisci danas misle da ne smeju da napišu roman koji ne obuhvata makar tuce važnih tema. Pa tako i Ema Straub u porodičnu priču od tristotinak strana trpa sve što joj pada na pamet a što je trenutno aktuelno: homoseksualnost, transseksualnost, vršnjačko nasilje, predatore na internetu, bračno neverstvo, veštačku oplodnju, abortus, tinejdžerske muke, odnos sa roditeljima, društvena očekivanja, itd, itd. Problem je u tome što ima previše likova i tu negde na sredini pomislite da nikome nije posvećeno dovoljno vremena i da nijedna tema zapravo nije ozbiljno obrađena, ali ipak, pri kraju, uspela sam da se vežem za pojedine likove, posebno za Porter (koja ima aferu sa oženjenim čovekom i odlučuje da se podvrgne veštačkoj oplodnji i sama odgaja dete) i krajnji utisak o romanu je pozitivan. Lepa je to priča, iako prilično bajkovita, ali znate, ponekad nam je u životu potreban nerealni hepi end, makar u romanima (a možda sam samo omekšala zbog mora). P.S. Sve vreme sam Astrid zamišljala kao Meril Strip, ako snime film po romanu i ona ne bude u njemu, ne znam kako ću to podneti.

     9. The 1,000-year-old Boy, Ross Welford – Možda je u pitanju nekakav Petar Pan sindrom, ali stvarno uživam u dečjim knjigama. Pa tako i u ovoj priči o hiljadugodišnjaku zarobljenom u telu jedanaestogodišnjeg dečaka koji nakon strašne tragedije u kojoj gubi majku i mačku (takođe hiljadu godina stare) odlučuje da konačno okrene svoju sudbinu i dođe do odavno sakrivenog seruma koji mu je podario besmrtnost, a isto tako može i da mu je oduzme. U pitanju je baš zabavna avantura sa lepom porukom o važnosti prijateljstva i odličan je način da odmorite mozak od teških tema koje danas dominiraju u knjigama za odrasle.

     10. Polovina koja nedostaje, Brit Benet – Kad smo već kod teških tema (i hajpovanih knjiga), evo jedne knjige koju sam baš nestrpljivo očekivala i počela da čitam čim mi je dospela u ruke. I naravno da sam se razočarala. Stvarno, ali stvarno ne znam kad ću naučiti da ne jurcam za ,,najboljim knjigama u univerzumu“. I baš zbog reputacije koja prati ovu knjigu, neću vam ostati dužna poseban tekst o njoj (već sledeće nedelje, nadam se), ali recimo da imam sličan problem kao sa romanom Eme Straub. Uskoro opširniji utisci na blogu.

     11. Pufnica i Brunhilda, Barbara Kantini – Najslađe za kraj! Barbaru Kantini možda znate kao autorku serijala o Mortini, zombi devojčici, i ilustratorku serijala o Ajvi Poket. Ja sam zaljubljena u stil ove žene i kada bih mogla da biram ko bi mi ilustrovao autobiografiju, to bi svakako bila ona. ,,Pufnica i Brunhilda“ je njena najnovija knjiga, o veštičici koja to tek treba da postane i malenom mačoru koji se nigde ne uklapa. Brunhildi treba mačka, Pufnici treba drugar. I naravno da će se njih dvoje sresti i da će ga Brunhilda prihvatiti iako nije sasvim crn (naime, Pufničin rep je na vrhu beo, što je neviđeni problem za veštičinu mačku). Izgleda da će ovo biti prva knjiga u serijalu i već ih želim sve. Ilustracije su u boji i savršene su, kao i sve što Barbara Kantini radi (lepo sam rekla da me gotičarska atmosfera u dečjim knjigama obara s nogu).

     To bi bilo to! Titulu favorita ovog puta ravnopravno dele roman Zorana Ferića i knjižica Barbare Kantini. Ko zna kakve bi zaključke iz ovoga izvukli psiholozi. Šta ste vi čitali tokom leta? Da li vas je neka knjiga posebno oduševila? Ili razočarala? Pišite mi u komentarima!

     Do sledećeg posta,
     Vaša (kao da nije bila na moru) Stš <3