Moja godina odmora i opuštanja – Otesa Mošfeg

     Otesa Mošfeg (1981) američka je spisateljica hrvatsko-iranskog porekla. Objavljivala je priče u časopisima The Paris Review, The New Yorker i Granta, a dobitnica je i nagrada „Puškart“, „O. Henri“ i „Plimpton diskaveri“, kao i stipendije Nacionalne zadužbine za umetnost. Za svoju prvu knjigu, novelu McGlue (2014), dobila je nagradu „Fens“ za savremenu prozu i književno priznanje „Biliver“. Autorka je i zbirke kratkih priča Homesick for Another World (2017). Njen prvi roman, Eileen (2015), ušao je u uži izbor za nagradu Nacionalnog udruženja kritičara i nagradu „Men Buker“, a osvojio je i priznanje „PEN/Hemingvej“ za debitantski roman. Njen drugi roman, Moja godina odmora i opuštanja (2018), našao se na listi bestselera lista The New York Times. Treći roman Death in Her Hands objavila je 2020.

     Glavna junakinja romana „Moja godina odmora i opuštanja“ je lepa, situirana devojka sa poslom u umetničkoj galeriji i stanu u Menhetnu. Na prvi pogled, reklo bi se da bi joj mnogi pozavideli. Ona, međutim, nije srećna, naprotiv. Mrzi svoj posao, ne može da preboli bivšeg i ne podnosi svoju najbolju (i jedinu) drugaricu. Njen život nema smisla i sasvim zdravorazumski odlučuje da nešto promeni. Način za koji se opredeljuje je, međutim, sve samo ne u skladu sa zdravim razumom. Rešava da uđe u hibernaciju u trajanju od godinu dana i da nakon toga krene iz početka, sasvim preporođena.

     Ne mogu da navedem određeni događaj koji je izazvao moju odluku da uđem u hibernaciju. U početku sam samo htela nešto za smirenje, nešto što će mi prigušiti misli i stavove, pošto je u neprestanoj rafalnoj paljbi bilo teško ne omrznuti sve i svakog. Mislila sam da će život biti podnošljiviji ako moj mozak bude malo manje osuđivao svet što me okružuje. 

     Budući da joj je jasno da hibernacija nije nešto što se postiže prostom snagom volje, naratorka pribegava opijatima koji će joj pomoći da se umiri.

     Kad mi zatreba još tableta, odlazila sam u drogeriju „Rajt ejd“ tri ulice niže. To je uvek bio bolan poduhvat. Sve mi je smetalo dok sam hodala Prvom avenijom. Bila sam kao novorođenče – smetao mi je vazduh, smetala mi je svetlost, svaka pojedinost spoljašnjeg sveta izgledala mi je napadno i neprijateljski. Alkoholu sam pribegavala samo tim danima kad moram da se zaputim do apoteke […] Nisam htela da se ubijem. Štaviše, to je bila suprotnost samoubistvu. Moja hibernacija je bila pokušaj samoodržanja. Mislila sam da će mi to spasti život.

      Na putu samoodržanja naratorka odlučuje da se obrati psihijatru. Ne zato što će time pomoći samoj sebi već prosto da bi lakše došla do neophodnih lekova. Nabasaće na doktorku Tatl, najgoreg psihijatra u istoriji psihijatrije, ženu koja ne samo da deli (proverene i neproverene) lekove šakom i kapom već uopšte ne sluša svoje pacijente (do te mere da naratorka nekoliko puta mora da ponovi da su joj roditelji mrtvi, a onda i izmišlja razne apsurdne pojedinosti u svom životu, čisto zabave radi), zapravo jedino što je zaista interesuje je da li naratorka radi za policiju ili slične službe – i sve to za 300 dolara po seansi. Plan uspeva i junakinja uskoro ima zalihe raznoraznih tableta na kojoj joj bi joj pozavideo svaki tabletom, što ona u suštini i jeste.

     Sve je u ovom romanu preterano – od inicijalne ideje za roman, preko ponašanja junaka do izmišljenih lekova. Težeći ka miru i opuštenom stanju svesti, naratorka nailazi na sve suprotno, počev od situacija u kojima „mesečari“ pod dejstvom sumanutih koktela lekova do bizarne sahrane majke njene najbolje drugarice zbog koje mora da prekine hibernaciju. Ali kada pređemo preko očiglednog preterivanja kojim autorka želi da šokira, jasno je da joj je namera kritička. Čitajući redove u kojima se pojavljuje doktorka Tatl, svakome je jasno da je u pitanju hiperbola, ali njen lik uopšte ne deluje neverovatno i savršeno se uklapa u stav da psihijatri mahom delaju kao produžena ruka farmaceutske industrije. Ovo jeste roman o depresiji (mada ne samo o depresiji), ali ne onakav na koje smo navikli. Priča Otese Mošfeg je ogoljena, groteskna slika najmračnijih stanja svesti, onih o kojima niko ne govori, koja nisu romantizovana. A uz to je i veoma zabavna. Glavna junakinja ne izaziva sažaljenje niti naklonost, ali ipak ćete navijati za nju. Njena situacija nije ni najmanje smešna, ali ipak ćete se smejati dok budete čitali ovaj roman. Kraj je pomalo predvidiv (posebno jedna stvar u vezi sa njenom drugaricom), ali funkcioniše jer od ovakvog romana zapravo nećete očekivati kraj kakav je očekivan. Da li ćete nešto naučiti iz ove priče? Verovatno ne. Pa zašto onda da ga čitate? Možda zbog činjenice da je ko zna koliko miliona čitalaca širom sveta potrčalo da zgrabi ovaj roman što jasno pokazuje da nam je, izgleda, svima malo muka od optimizma i bezuslovne ljubavi prema životu koja nam se sa svih strana nameće i da mnogo nas ne bi imalo ništa protiv da se malo odmori i opusti. A možda i zbog onoga što ovaj roman nudi između redova – promišljanju o savremenom društvu i eskapizmu kojem svakodnevno pribegavamo, bili svesni toga ili ne.

    Ocena: 4/5
    Izdavač: Booka

Molitva za Ovena Minija – Džon Irving

     Džon Irving (1942) je američki pisac. Prvi roman je napisao sa 26 godina, ali uprkos dobrim kritikama, nije stekao naklonost publike. Slična sudbina je zadesila i dva naredna romana, da bi se konačno probio četvrtim i verovatno najpoznatijim romanom „Svet po Garpu” (1978) koji je ubrzo postao svetski bestseler i kulturološki fenomen (recenziju možete pročitati OVDE). Irving je od tada napisao još deset romana, među kojima su najpoznatiji „Molitva za Ovena Minija“ (1989) i „Tuđa pravila“ (1985). Živi i radi u Torontu.

     „Molitva za Ovena Minija“ je obimna priča o odrastanju neobičnog dečaka niskog rasta i visokog glasa na čije prisustvo niko ne ostaje ravnodušan. Narator romana je Džon Vilrajt, Ovenov najbolji prijatelj, a priča počinje grotesknom nesrećom u kojoj će Oven Mini na lokalnoj bejzbol utakmici nespretnim udarcem loptice usmrtiti Džonovu majku. Priča od tog trenutka postaje još grotesknija: ne samo da se Džonov i Ovenov put neće razići nakon ovog događaja, on će ih dodatno učvrstiti i Oven će postati (i ostati) najvažnija figura u Džonovom životu.

     Moj usud je uspomena na dečaka sa slomljenim glasom – i to ne zbog tog glasa, niti zbog toga što je bio najmanja osoba koju sam ikada upoznao, pa čak ni zbog toga što je bio instrument smrti moje majke, već zato što zbog njega verujem u Boga.

     Čitaoci upoznati sa delom Džona Irvinga neće se iznenaditi ovakvim zapletom. Kao i u „Svetu po Garpu“, i u ovom romanu postoji sveopšte prisustvo snažnog ženskog karaktera koje oblikuje junake. Majka Džona Vilrajta rodila je vanbračno i nikada nije odala identitet Džonovog oca. Njena iznenadna smrt snažno će uticati na Džona, ali još snažnije na Ovena Minija koji je oduvek gajio izvesnu opčinjenost njome (možda zbog bledunjave uloge sopstvene majke), ali je nakon smrti doživljava kao neku vrstu totema. I ne samo to. Oven postaje ubeđen da je produžena božja ruka i da sve što radi predstavlja božanski plan. To uverenje dodatno će učvrstiti san koji nikome neće ispričati (ali čitalac u nekom trenutku ipak saznaje o čemu se radi) i vizija tačnog datuma sopstvene smrti. Ceo Ovenov život biće usmeren ka izvršenju božje zamisli i ispravljanju nepravde koju je, kao oruđe, naneo svom najboljem prijatelju i ženi koju je odmalena obožavao.

     „Molitva za Ovena Minija“ jedan je od onih „velikih američkih romana“, ali ne samo po obimu. Vodeći se načinom naracije engleskih romanopisaca devetnaestog veka (često se poredi sa Dikensom, možda zato što „Božićna priča“ ima značajnog udela u romanu, mada ne treba zanemariti ni očigledan uticaj i važnost Tomasa Hardija), Irving ispreda bildungsroman jednog od najinteresantnijih junaka američke književnosti druge polovine dvadesetog veka. Kao i drugim njegovim romanima, društvena kritika ne izostaje. Kroz roman se provlače brojne političke, socijalne i filozofske teme. Vijetnamski rat i njegova apsurdnost samo su jedna o njih. Ovenova slepa vera u determinizam predstavljena je neutralno koliko je to moguće – iako beskrajno simpatičan, Oven Mini je junak koji se svakako može tumačiti dvostruko. Njegova dobrota i fanatizam prepliću se do te mere da ih je ponekad teško razlučiti. Ne morate biti ateista da biste shvatili da sa njim nešto nije u redu, kao što ne morate biti hrišćanin da bi vas njegov tragičan kraj pogodio. I kao što i sam Oven kaže u jednom pismu upućenom Džonu: Nikad ne mešaj veru ili verovanje bilo kog tipa s nečim izdaleka intelektualnim.

     Džon Irving se upisao u istoriju američke književnosti kao jedan od majstora pripovedanja. Njegova sposobnost da tragične priče ispripoveda duhovitim tonom zaista je maestralna. Iako je „Molitva za Ovena Minija“ prilično tragična priča, ona nije patetična (iako se povremeno osete tragovi patetike, ali opravdano jer pripovedač nikako nije objektivan), naprotiv, topla je i prijatna, a na momente i rableovski groteskna (s tim što je Mini očigledna suprotnost čuvenom divu) i potpuno apsurdna, te kao takva poziva na razmišljanje i preispitivanje junaka iz romana. Da li je priča o Ovenu Miniju zaista iziskivala toliko stranica prosudiće svaki čitalac za sebe. Često se u utiscima o ovom romanu kaže da je „svaka reč na mestu“, mada ja mislim da je bez nekih ipak moglo. Kao što je i sam Irving odgovorio na pitanje koje mu je nedavno postavljeno u jednom intervjuu: Šta bi čitalac Džon Irving rekao piscu Džonu Irvingu? – „Je l’ može to malo kraće?“ Ipak, ne dajte da vas obim priče odvrati od upoznavanja Ovena Minija. Iskustvo je u najmanju ruku nesvakidašnje.

     Izdavač: Laguna
     Ocena: 4/5