Magbet – Ju Nesbe

Ju Nesbe (1960) norveški je pisac i muzičar. Smatra se najpopularnijim norveškim piscem svih vremena. Kao dečak je maštao da bude fudbaler, ali je zbog povrede morao da odustane od tog sna. Školovao se za ekonomistu, a nakon završenih studija se bavio trgovinom akcijama i novinarstvom. Počeo je da piše romane kasno – njegov prvi roman objavljen je 1997. godina. To je ujedno i prvi roman o detektivu Hariju Huleu, najpoznatijem autorovom serijalu. Nesbe iza sebe danas ima dvadesetak kriminalističkih romana i brojne nagrade i priznanja. Osim detektivskog žanra, Nesbe je otkrio i dar za pisanje dečjih knjiga. Njegov serijal o Doktoru Proktoru spada među najčitanije norveške knjige za decu.

Kada mu je prvi put predloženo učešće u projektu Hogart Šekspir, malo je nedostajalo da odbije saradnju jer, kako kaže, nikada nije bio dobar u pisanju tuđih ideja. Brzo se, međutim, predomislio i pitao da li može da se pozabavi „Magbetom”. Lik Magbeta je, rekao je Nesbe u jednom od intervjua povodom ovog projekta, „njegova drama”. Njegov najpoznatiji junak, detektiv Hari Hule, inspirisan je upravo Magbetovim likom.

Nesbeov „Magbet” smešten je u sedamdesete godine 20. veka u neuglednom britanskom gradiću koji izjeda kriminal. Pisac nije odustao od žanra po kom je poznat širom sveta, pa je čuvenu „škotsku dramu” obradio u maniru skandinavskog trilera. Deluje kao da nije pogrešio u izboru: političke ambicije ljudi željnih vlasti tema su koja nikada ne zastareva i na koju vreme nema nikakvog uticaja. Samim tim, nije bilo potrebno mnogo toga menjati. U Nesbeovoj verziji, nakon smrti korumpiranog zapovednika policije konačno postoji nada da će se gradska vlast izboriti sa kriminalom koji godinama vlada u Kapitolu. Mestu novog zapovednika nadaju se dvojica prijatelja koji će baš zbog ove pozicije postati rivali: Magbet i Daf.

Nesbe se pri osavremenjivanju Šekspirove drame držao originalne građe. Svi najvažniji likovi su tu, više-manje onakvi kakve ih znamo iz originala, čak isto i nazvani. Pisac je posebnu pažnju posvetio Magbetovoj slepoj ambiciji koja ga postepeno uvlači sve dublje u bezdan: ne samo u kriminal, već i u paranoju. Jedna od najpoznatijih Šekspirovih junakinja, Ledi Magbet, takođe je tu, svedena ovog puta na prosto Ledi. Ona je vlasnica kockarnice kojoj preti ozbiljna konkurencija, pa njeni motivi za Magbetovo unapređenje prevazilaze one koje u originalu ima Ledi Magbet, dobijajući jedan sasvim praktičan aspekt. Ono što im je zajedničko, međutim, jeste činjenica da je njihov uticaj na glavnoj junaka od ogromnog značaja za potonje događaje, kao i to da čitalac stiče utisak da je im je do unapređenja stalo mnogo više nego samom Magbetu. Kao što je već rečeno, Nesbeova Ledi ima više nego dobre razloge za to. Plan Magbeta i  Ledi da se otarase Dankana isti je kao u originalu: Magbet će (inače nesvakidašnje vešt sa bodežima) ga izbosti i okriviti njegove telohranitelje za zločin.

Kako bi ostao u okviru realizma, Nesbe likove čuvenih veštica iz Šekspirove drame menja Hekatom, tajanstvenim, nedodirljivim narko bosom i ženama koje za njega rade. Simbolika ovih likova ostaje ista, pa oni i u obradi predstavljaju podzemlje, iskušenje, sklonost ljudske duše da skrene na stranputicu, ali pre svega mračne delove Magbetove duše.

Korupcija igra važnu ulogu u ovoj priči. Nesbe, slikajući Kapitol, pokazuje kakve posledice može imati povezanost policije sa onima protiv kojih bi trebalo da se bore. Pa ipak, korumpiranost sistema samo je podloga za slikanje pojedinca u tom sistemu. Jer čovek je taj koji odlučuje da krene tim putem. A jednom kada se tim putem krene, nema povratka, ide se sve dalje i dalje, a savest se već nekako da umiriti.

„Ima mnogo sivih zona, šefe. Po pravilu, svako za sebe zna da li je korumpiran ili nije.”

„Hoćete reći da je to pitanje osećaja?” – Magbet sede, a Lenoks učini isto kako mu ne bi stajao nad glavom. „Dakle, ako se ne osećaš korumpirano zato što od takvih prihoda zavisi tvoja porodica, onda i nisi korupmiran? Ako je motiv dobar – dobrobit porodice, dobrobit celog grada – onda taj izraz možemo zameniti, recimo, praktičnom politikom?”

„Mislim da je obratno”, reče Lenoks. „Kad čovek zna da je u osnovi svega pohlepa i ništa osim nje, onda on smišlja druga imena za sebe. Moralno opravdani zločin ne zahteva preimenovanje, možemo živeti s njim i ako ga nazovemo pravim imenom – korupcija, pljačka, ubistvo.”

Nesbeov „Magbet” nije i ne može biti zamena za Šekspirovo delo, ali upoređivanje ova dva dovodi do zanimljivih zaključaka. Nakon čitanja ove Nesbeove obrade, možda i najviše od svih obrada u projektu, nameće se jeziv utisak aktuelnosti originala. Interesantno je da je to slučaj baš sa jednom od najsurovijih i najkrvavijih bardovih tragedija. Ma koliko da su se vremena promenila, neke stvari ostale su iste. Čoveka i dalje pokreću iste ambicije i proganjaju isti (mada u Nesbeovoj verziji daleko opipljiviji) demoni. Glad za moći nemoguće je zasititi, a prodaja duše đavolu  često se može završiti kao izuzetno nepromišljena investicija.

Kao neko ko nije pročitao nijedan Nesbeov roman pre čitanja „Magbeta”, ne mogu ga porediti sa ranijim delima pisca. Kao neko ko ne čita trilere često, ne mogu da kažem da li ispunjava uslove kvalitetne krimi priče. Ono što mogu da garantujem, međutim, jeste da ćete nakon čitanja savremene verzije „Magbeta” dobro promisliti o originalu i shvatiti (ako to do sada niste) zbog čega Šekspirova dela vreme nikada neće pregaziti.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna