Džon
Vilijams (1922-1994) bio je američki pisac i profesor na univerzitetu. Nakon
završenog koledža i rada na radiju, pristupio je američkoj vojsci u Drugom
svetskom ratu i dve godine proveo kao narednik u Indiji i Burmi. Posle rata se
vratio školovanju, a nakon doktoriranja je dobio posao profesora kreativnog
pisanja, čime se bavio punih 30 godina. Napisao je dve zbirke pesama i četiri
romana od kojih su najpoznatiji ,,Stoner” (1965) i ,,August” (1973) za koji je
dobio prestižnu nagradu National Book Award.
,,Stoner”
potpada pod žanr koji se obično naziva akademskim ili univerzitetskim romanom.
Kao što i naziv kaže, u pitanju su romani čija se radnja odigrava na
univerzitetu ili u njegovoj okolini, u univerzitetskim kampusima ili domovima.
,,Stoner” prati Vilijama Stonera, rođenog na porodičnoj farmi. Umesto da
nastavi tradiciju i posveti se porodičnoj zemlji, Stoner će upisati
Poljoprivredni fakultet kako bi dodatno doprineo farmi. Nakon samo nekoliko
dana na fakultetu Vilijam će se zaljubiti u predavanja iz engleske
književnosti, promeniće smer bez znanja roditelja i tako im srušiti
snove. Već će mu ti prvi sati provedeni na predavanjima zauvek zacrtati životni
put.
,,Zar
ne shvatate, gospodine Stonere?” – upita Sloun. ,,Zar još uvek ne poznajete
sebe? Postaćete predavač.”
Odjednom,
Sloun se udalji, a zidovi kancelarije uzmicahu. Stoner oseti da je izložen
otvorenom vazduhu, i čuo je svoj glas koji upita: ,,Da li ste sigurni?”
,,Siguran sam”, reče Sloun nežno.
,,Siguran sam”, reče Sloun nežno.
,,Kako
možete znati? Kako možete biti sigurni?”
,,To
je ljubav, gospodine Stonere”, Sloun reče veselo. ,,Vi ste zaljubljeni. Toliko
je jednostavno.”
Bilo
je tako jednostavno.
Najednom
sve deluje moguće i Stoner kreće utabanom stazom savršenog života. Nakon
profesionalnog uspeha uslediće ljubav na prvi pogled. Onog trenutka kada je
ugledao Edit Ilejn Bostvik, znao je da sa njom želi da provede čitav život. Pred
njim je bila ,,svetla, sigurna i nepromenljiva budućnost”. Nervozno ponašanje
Edit Stoner nije protumačio kao alarmantno, ili ga, zaslepljen zaljubljenošću,
nije tumačio uopšte. Nakon venčanja će shvatiti da brak u koji je uplovio nije
onakav kakvim ga je zamišljao, a nervoza njegove supruge nije samo faza već
karakterna crta koja će kulminirati nakon što par dobije ćerku.
Pomiren
sa sudbinom Stoner se okreće jedinoj konstanti u svom životu i u potpunosti se
posvećuje poslu. Rad kod kuće ubrzo će postati nemoguć zbog hirova njegove
supruge i on će postepeno sve manje vremena provoditi u svom domu. Svoju
situaciju prihvatiće pasivno, kao sudbinu, baš kao što će prihvatiti i susret
sa mladom koleginicom koja će u njemu probuditi odavno usnula osećanja.
U
svojoj najranijoj mladosti Stoner je ljubav video kao apsolutno stanje bića
kojem, ako ima sreće, čovek može da pristupi; kada je sazreo, odlučio je da je
ona raj lažne vere, koju čovek treba da posmatra s ushićenom nevericom,
neusiljenim prezirom, i postiđenom nostalgijom. Sada, u svojim srednjim
godinama, počeo je da shvata da ljubav nije ni blagosloveno stanje ni varka;
video ju je kao ljudski čin postojanja, stanje koje se zamišlja i menja iz
trena u tren i iz dana u dan, voljom i inteligencijom i srcem.
Ovu
skandaloznu vezu držaće u tajnosti koliko god je to moguće, a umesto toliko
željenog mira ona će mu doneti samo novu patnju i probleme.
Roman
je ispripovedan laganim, gotovo lakonskim stilom, ali uprkos tome nije lagan za
čitanje. Stoner je daleko od klasičnog tragičnog junaka, ali zidovi na koje u
životu nailazi bude u čitaocu snažniju empatiju od one koju bude velike
tragične priče. Džon Vilijams je jednom prilikom začuđeno komentarisao ovakav
prijem svog junaka kod čitalaca. ,,Mnogi ljudi misle da je Stonerov život
tužan”, kaže on u jednom od retkih intervjua koje je dao, ,,ali ja to ne
mislim. Mislim da je imao dobar život, sigurno bolji od života većine ljudi.
Bavio se poslom kojim je želeo da se bavi i razumeo je važnost svog posla…
Stonerov posao je ono što mu daje određeni identitet i koji ga čini onim što
jeste.”
Naravno,
život ne čini samo jedna njegova sfera, a čak i ta u kojoj je Stoner bio
najuspešniji nije bila staza bez trnja. Konflikt sa kolegom koji će prerasti u
svakodnevnu bitku ugroziće Stonerov položaj na univerzitetu, ali će mu
istovremeno dati razlog da se bori i konačno ostvari nekoliko malih pobeda na
životnom frontu, ma koliko svaka od njih delovala uzaludno.
Impresivno
je kako neka ovako svedena priča, bez dramatičnih obrta i napetih situacija
može izmoriti i iscrpiti čitaoca. Navijaćete za Stonera, radovaćete se svakoj
šansi koju mu život pruža i slomiće vam srce svaka bitka koju je izgubio. Čak i
kada skrene sa moralne putanje, bićete na njegovoj strani jer je utisak da ovaj
junak zaslužuje sreću koja mu konstantno izmiče utkan u svaku stranicu ovog
romana.
Nepristrasno,
razumno, razmišljao je o neuspehu, kakvim mu se činio njegov život. Želeo je
prijateljstvo i bliskost prijateljstva koja će ga držati u ljudskoj rasi; imao
je dva prijatelja, jedan je uzaludno poginuo pre no što je postao poznat, drugi
se toliko povukao u redove živih da… Želeo je iskrenost i mirnu, prisnu strast
braka; imao je i to, ali nije znao šta da radi s njom, i uvenula je. Želeo je
ljubav; i imao je ljubav, i odrekao je se, bio je prinuđen da je ostavi u haosu
mogućnosti… I želeo je da bude predavač, i postao je; ipak je znao, uvek je
znao, da je veći deo života bio ravnodušan predavač. Sanjao je o celovitosti,
nekoj vrsti čistote koja je bila potpuna; dobio je ustupak i agresivnu obmanu
beznačajnosti. Tražio je mudrost, a na kraju dugih godina našao je neznanje. I
šta još? – pomislio je. Šta još?
Retki
su književni likovi koji su toliko usamljeni a istovremeno toliko bliski
svakome od nas. I možda je upravo to razlog zbog kog ovaj roman ostavlja tako
jak utisak na onoga ko ga pročita i ko se saživi sa trivijalnom sudbinom
njegovog glavnog junaka. Upravo zbog toga je teško zaista voleti ovu knjigu.
Možda je nepristrasan pogled junaka na sve ono što mu se tokom života dogodilo to što nas ostavlja bez teksta. Sumiranje jednog prosečnog života, sa
neizbežnim usponima i padovima bez neke preterane filozofije, bez teodiceje,
kukanja nad sopstvenom sudbinom ili zablude da smo zaslužili bolje.
Pročitajte
,,Stonera” i videćete i sami, biće vam teško da ljudima oko sebe objasnite zbog čega
bi trebalo i oni da ga pročitaju. Dovoljno je, za početak, pokušati sa
jednostavnim ,,pročitajte Stonera i videćete i sami”.
Ocena:
4/5
Izdavač:
Plato
Kao sto rekoh u prethodnom postu, meni je vec na spisku. Bas mi se dopala recenzija. Jedva cekam da ga procitam. Pozdrav! :))
ReplyDeleteHvala! Nadam se da će ti se dopasti, obavezno javi utiske kada stigne na red! :)
DeleteRecenzija je odlična. Stoner je možda za mene bio i najveće iznenađenje godine. Ali to je, kao što si već rekla, verovatno zbog toga što smo se sreli sa književnim likom koji je toliko usamljen a opet osećamo neverovatnu bliskost sa njim. Divna knjiga. ❤
ReplyDeleteHvala! Mene baš ovakve priče, o običnim ljudima i običnim životima najviše prodrmaju. Lako je pisati knjige o velikim ljudima i događajima, u uspešnim pokušajima da se ispričaju ovakve priče leži pravi talenat, bar se meni tako čini. :)
DeleteHvala! I ja bih rekla da će se tebi dopasti. :)
ReplyDelete