Iskušenje svetog Antonija – Gistav Flober

Gistav Flober (1821 – 1880) jedan je od osnivača francuskog realizma i jedan od najuticajnijih francuskih pisaca 19. veka. Osim osnivača realizma (iako sam nikada nije želeo da prihvati tu „titulu“), može se smatrati i pretečom naturalizma, a pojedini, poput Džojsa i Virdžinije Vulf, videli su u njemu začetak moderne i smatrali ga svojim uzorom.

Flober je počeo da piše veoma rano, još kao dečak (zbog čestih napada epilepsije, napustio je studije prava i posvetio se pisanju), pa je tako svoje prvo značajnije delo („Uspomene jednog ludaka“) napisao već sa 17 godina (1838. godine). Te godine je započeo i pisanje „Sentimentalnog vaspitanja“, jednog od svojih najpoznatijih romana. Za svojih 59 godina života, napisao je neka od najpoznatijih dela francuske (pa i svetske) književnosti, kao što su čuvena „Gospođa Bovari“, „Salambo“, „Iskušenje svetog Antonija“, Buvar i Pekiše“ i dr.

Pisanje „Iskušenja svetog Antonija“ Flober je započeo 1848. godine, ali je, na nagovor poznanika, ubrzo odbacio tu prvu verziju. Drugu verziju, takođe odbačenu, završio je 1856. godine. Najzad, 1874. godine, odnosno 26 godina nakon započinjanja dela, završava treću, konačnu verziju, koju objavljuje. U jednom od svojih pisama, Flober za ovo delo kaže: „To je delo mog života“.

U pitanju je filozofski roman, za to vreme veoma nestandardan, žanrovski neodređen i religiozno nadahnut.

Sveti Antonije, koji je inspirisao Flobera da napiše svoje „životno delo“, istorijska je ličnost. Bio je hrišćanski asketa i živeo je od 251. do 356. godine. Smatra se ocem monaha pustinjaka, ali i hrišćanskog monaštva uopšte. Iskušenja koja Flober opisuje nisu izmišljena: sam Antonije je govorio o svojoj borbi sa demonima, kao i teškim mislima koje su ga opsedale u pustinji.

Flober svoje delo smešta u Tevadu, u blizini pustinjakove kolibe, gde se Antonije pita da li je izabrao pravi životni put. Godine samoće i teškog života u pustinji dovode ga do očajanja. Nakon što ga obuzme slabost, pojavljuje se Đavo, koji ga iskušava pomoću sedam smrtnih grehova „čije se iskežene glave zbrkano naziru“. Tako se pred Antonijem ređaju opsene bogate trpeze i zlatnih pehara punih novca, kojima jedva odoleva, što u njemu izaziva gnev (još jedan smrtni greh). Potom se pojavljuje kraljica od Sabe, koja pokušava da ga zavede.

Nedugo zatim stiže i Ilarion, nekadašnji Antonijev učenik, koji pokušava da ga odgovori od monaškog života, pa čak i da ga natera na sumnju, navodeći neke nepovezanosti u Svetom pismu.

ILARION:

Zašto je primio Svetog duha kad je bio Sin Božji? Šta mu je bilo potrebno da se krštava ako je bio Reč? Kako je Đavo mogao da ga kuša, njega, Boga?

Ilarion Antoniju nudi put kojim će njegova „misao izaći iz svoje tamnice“, jer to je ono što Antonije često želi. Tako se kroz roman iskušenja smenjuju bez prestanka: jeretici sa svojim uverenjima, velikomučenici i mudraci... Sve to čini da Antonije pomisli da gubi razum. Potom sreće Apolonija i Damisa, čarobnjake, koji govore o svojim velikim delima i nude mu da ga nauče svojim veštinama. Nakon što Antonije odoli ponudi, oni ljutito odleću u nebo uz Apolonijeve reči:

On, kao kakva neznalica, veruje u postojanje stvari. Strah koji mu ulivaju bogovi sprečava ga da ih shvati; a svog boga srozava na nivo ljubomornog kralja!

Apolonije svojim govorom ipak izaziva znatiželju kod Antonija i on izražava želju da upozna drevne bogove. To je ujedno i sledeće iskušenje. Pred Ilarionom i Antonijem se ređaju bogovi, od drevnih božanstava, preko persijskih i egipatskih bogova, Bude, pa do bogova starog Rima. Kod Antonija oni izazivaju čitav spektar emocija: smeh zbog apstraktnih božanstava, gnev zbog ljudskih žrtava koje određena božanstva proždiru (na šta Ilarion lukavo dodaje: „Ali bogovi uvek traže mučenje. Čak i tvoj je to hteo.“), ali i potpunu opčinjenost lepotom rimskih bogova.

ILARION:

I oni uvek žive! Car Konstantin obožava Apolona. Trojstvo ćeš naći u misterijama Samotrasa, krštenje kod boginje Izis, iskupljenje kod boga Mitre, mučeništvo boga na Bahusovim svečanostima. Prozerpina je Bogorodica! Aristej – Isus!

Uplašen utiskom koji su na njega ostavila božanstva, Antonije izgovara „simbol jerusalimski“ i svi bogovi nestaju, jedan po jedan.

Poslednja iskušenja sa kojima se Antonije suočava jesu Nauka i Smrt. Ilarion konačno pokazuje svoje pravo lice, pretvara se u Đavola i na svojim krilima se sa Antonijem otiskuje u svemir i stavlja mu do znanja da je sve ono u šta su verovali mudraci poput Platona, Aristotela ili Pitagore (a u šta veruje i sam Antonije) – neistina, a on, Lucifer, može mu pružiti znanje: „Obožavaj mene, dakle, i neka je prokleta utvara koju ti nazivaš Bogom!“

Skrhan priviđenjima, Antonije postaje laka meta za Smrt koja mu nudi večno blaženstvo. Antonije međutim odoleva svim iskušenjima i roman se završava Antonijevim rečima:

Kakva sreća, kakva sreća, video sam kako se život rađa, video sam kako nastaje kretanje. Krv mi se u žilama bije tako jako da će poprskati. Obuzima me želja da letim, da plivam, da lajem, da mučem, da urlam. Hteo bih da imam krila, ljušturu, koru, da ispuštam dim, da imam surlu, da izvijam telo, da se delim svuda, da budem u svemu, da se moje čestice odvajaju od mene zajedno sa mirisima, da se razvijam kao biljke, da tečem kao voda, treperim kao zvuk, da sijam kao svetlost, da uronim u sve oblike, da prodrem u svaki atom, da se spustim do dna materije – da budem materija.

Najzad dan sviće; i kao zavese na tabernaklu koje se razgrću, zlatni oblaci, savijajući se u široke uvojke, otkrivaju nebo. Na sredini i u samom sunčanom disku zrači lik Isusa Hrista. Antonije se prekrsti i poče da se moli Bogu.

Piter Brojgel "Iskušenje svetog Antonija", slika koja je inspirisala Flobera da napiše svoje životno delo

„Iskušenje svetog Antonija“ pokazuje, pre svega, Floberovo izuzetno poznavanje istorije religija. Iako roman odiše atmosferom košmara i halucinacija, on je zapravo dokaz piščevog mukotrpnog istraživanja na ovu temu. Iako je bio zainteresovan za religiju (što se vidi i iz drugih romana), Flober nije bio vernik u pravom smislu te reči i često je doživljavan kao agnostik, bezbožnik i bogohulnik (roman „Gospođa Bovari“ je bio na sudu zbog nemorala). Šta je onda autor želeo da kaže svojim životnim delom?

Roman se završava molitvom i tako zatvara krug: vraća Antonija na mesto sa kojeg je i krenuo. Mi ne znamo da li je Antonije naučio nešto iz svojih iskušenja, on je samo srećan zbog časti koja mu je pripala da sve to doživi. Ali ono što mi, kao čitaoci, možemo naučiti jeste to da suština iskušenja nije u tome da li će mu se individua odupreti ili predati (i sam Antonije je sve vreme na ivici da se preda, a ne zaboravite, on je svetac). Ono što je bitno jeste sama forma iskušenja, koja proističe iz želje koja istrajava, ma koliko puta iskušenju odoleli. Jer da nema želje (ili sumnje, a u Antonijevom slučaju su prisutne i želja za saznanjem i sumnja u ispravnost vere), iskušenje ne bi ni moglo da postoji.

Ocena: 3.5/5

Reading challenge: Delo starije od 100 godina