Sati – Majkl Kaningem

Majkl Kaningem je američki pisac, najpoznatiji po svom romanu „Sati“, za koji je dobio brojne nagrade, među kojima se ističu Pulicerova i Foknerova nagrada. Po ovom romanu snimljen je istoimeni film 2002. godine, u kojem glavne uloge tumače Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijan Mur. Osim što piše, Kaningem je i predavač kreativnog pisanja na prestižnom univerzitetu u Jejlu.

Roman „Sati“ predstavlja nedvosmislen omaž Virdžiniji Vulf, tačnije, njenom romanu „Gospođa Dalovej“. Preporučujem svima da pre čitanja Kaningenovog romana pročitaju roman Vulfove, kako bi doživljaj bio potpun. Čitalac može uživati u „Satima“ i bez poznavanja života i dela Virdžinije Vulf, ali roman dobija potpuno novo lice ukoliko se čita uz prepoznavanje intertekstualnosti na kojoj autor tako očigledno insistira.

Baš kao i „Gospođa Dalovej“ i radnja romana „Sati“ smeštena je u jedan dan, s tim što su „Sati“ podeljeni na tri celine: roman je obeležen polifonijskim narativom, prati tri junakinje u tri prostorno-vremenska nivoa i bavi se egzistencijalnom krizom svake od njih. Virdžiniju Vulf, u Britaniji 1923. godine, Lauru Braun u Kaliforniji pedesetih godina i Klarisu Von (u romanu označena kao gospođa Dalovej) u Njujorku krajem 20. veka.

Iako sam tekst najviše prostora posvećuje Klarisi Von, ona nije centralni junak romana, već je to Virdžinija Vulf. Osim što roman počinje samoubistvom britanske spisateljice, koje Kaningem smešta u prolog, uvodeći tako motiv samoubistva kao jednu od spona samog romana, uticaj koji Vulfova ima na druge dve junakinje je upravo ono što „Sate“ čini celinom.

Počinjanje romana biografskim prologom jeste tipično postmodernističko mešanje stvarnosti i fikcije. Drugi način na koji autor suptilno čitaocima daje do znanja da se delo oslanja na život i rad Vulfove, jeste sam naslov. „Sati“ su probni naslov čuvene „Gospođe Dalovej“, odnosno delo koje Vulfova piše u Kaningemovom romanu ne nosi danas svima poznat naslov, već naslov koji je Kaningem preuzeo.

Slojevitost Kaningemovog romana vidljiva je već nakon nekoliko poglavlja, u odnosu glavnih junakinja, koji ujedno čine prikaz samog procesa stvaranja i recepcije književnog dela. Prvi sloj čini Virdžinija Vulf, odnosno prikaz autora dok piše roman, zatim gospođa Braun koja isti taj roman čita i na kraju Klarisa koja taj roman živi.

„Još uvek bi trebalo da se kupi cveće. Klarisa se pretvara da je ogorčena (mada ona voli da obavlja poslove poput ovog), ostavlja Seli koja čisti kupatilo, i istrčava, obećavajući da će se vratiti za pola sata.“ (Početak prvog poglavlja romana „Sati“)

„Gospođa Dalovej je rekla da će sama kupiti cveće. Jer Lusi je imala posla preko glave. Sve ima da se okrene tumbe; Rampelmejerovi ljudi dolaze. A zatim, mislila je Klarisa Dalovej, kakvo jutro – sveže, kao stvoreno za decu na morskoj obali. Kakva divota! Kakav polet!“ ( Početak romana „Gospođa Dalovej“)

Klarisa Von je dvostruka gospođa Dalovej: s jedne strane po nadimku koji joj daje Ričard, a sa druge strane po mislima, osećanjima i životu koji živi. Klarisa nije jedini lik iz romana Vulfove koga Kaningem preuzima. Gotovo svi likovi su tu, mada ne potpuno preslikani. Oni kao da čine delove slagalice koju čitalac treba da složi u celinu. Tako imamo Ričarda Brauna, pesnika i prijatelja Klarise Von, koji osim što nametljivo nosi isto ime kao muž gospođe Dalovej, u sebi ima vidljive odlike kako Septimusa, tako i Seli Seton i Pitera Volša. Naime, uloge Ričarda i Sali iz Kaningemovog romana su obrnute u odnosu na uloge Seli Septon i Ričarda Daloveja iz romana Virdžinije Vulf. Ono što je Ričard Klarisi Von, to je Seli Klarisi Dalovej, i obrnuto.

Osim već spomenutog motiva samoubistva, postoji još motiva iz originalnog romana koji se provlače kroz sva tri dela Kaningemovog romana, kao što su poljubac između gospođe Dalovej i Seli Seton (dočaran kroz poljupce Virdžinije i Vanese u jednom delu i Laure i Kiti u drugom), kao i invertovani motiv prijema i savršene domaćice, vezan originalno za Klarisu Dalovej. U Kaningemovoj verziji nijedna junakinja ne uspeva da odigra ulogu koju društvo nameće ženi: Laura ne uspeva da napravi tortu iz prvog pokušaja, Virdžinija ne uspeva u ulozi domaćice kada je posećuje sestra, dok Klarisina proslava, povodom nagrade koju dobija Ričard, potpuno propada.

Pojedini delovi u kojima se uočavaju aluzije na roman Vulfove, ili čak u potpunosti preuzeti delovi iz romana, predstavljaju pravu poslasticu za čitaoce koji su ujedno i ljubitelji dela Virdžinije Vulf. Jedan od takvih primera je scena u kojoj gospođa Dalovej na ulici uočava povorku i pita se ko bi mogao biti u kolima: premijer, princ ili možda kraljica? Kaningem ovu scenu premešta u Njujork, pa Klarisa na ulici uočava poznatu glumcu na filmskom setu, ali ne može sa sigurnošću da kaže o kome se radi: Vanesa Redgrej, ili možda Meril Strip? Ono što je zanimljivo jeste da čak i ekranizacija Kaningemovog romana nastavlja ovu slojevitost time što ulogu Klarise Von tumači upravo Meril Strip, mada je sam autor u jednom intervjuu rekao da je u pitanju slučajnost.

Sličnost Klarise Von sa gospođom Dalovej je nedvosmislena, ali ona nije jedina junakinja iz Kaningemovog romana koja oslikava delo Virdžinije Vulf. Tu je i Laura Braun, čije osobine pronalazimo u drugim delima Vulfove. Samo prezime junakinje preuzeto je iz kritičkog eseja pod nazivom „Gospodin Benet i gospođa Braun“. Gospođa Braun je u tom eseju predstavljena kao metafora ljudske prirode:

„...jer gospođa Braun je večna, gospođa Braun je ljudska priroda, gospođa Braun se menja samo spolja, romanopisci su ti koji se penju i silaze – ona sedi tu, a nijedan od edvardijanskih pisaca nije se udostojio da je pogleda. Njihov pogled bačen kroz prozor je snažan, ispitivački i saosećajan, uperen na fabrike, na utopije, čak i na ukrase i na prevlake u kupeu, ali nikada na nju, nikad na život, nikad na ljudsku prirodu.“

Kaningemova gospođa Braun je upravo to. Američka domaćica koja sa osmehom igra ulogu koju joj je društvo namenilo, ona je deo enterijera. Ono što čitalac Kaningemovog romana zna, a što je potpuno nepoznato Laurinom okruženju, jeste njena priroda, unutrašnji život koji se potpuno zasebno odvija od socijalnog, ono što Laura jeste u biti.

„Mislili smo da su njene tuge uobičajene tuge; nismo imali pojma.“

Neprekidne misli o samoubistvu dvostruko su inspirisane Virdžinijom Vulf. Naime, čitajući „Gospođu Dalovej“, Laura se poredi sa autorkom romana, ali ukoliko čitalac uporedi misli Kaningemove Virdžinije i misli Laure Braun, teško da neće uočiti sličnosti.

„Šta ako je taj trenutak za večerom – ta ravnoteža, to malo savršenstvo - bio dovoljan? Šta ako se odlučiš da više ništa ne želiš?“

Čak je i beg Laure Braun u hotelsku sobu moguća aluzija na „Sopstvenu sobu“, još jedno teorijsko delo Vulfove. Laura odlazi u hotel kako bi se osetila svojom. Sve što ona želi u tom trenutku jeste da čita na miru. Umesto kraja koji čitalac predoseća, nekoliko sati provedenih u „sopstvenoj sobi“ Lauri daju snagu da nastavi da živi.

Majkl Kaningem koristi svaku šansu da ukaže na vezu svog romana sa životom i delom Virdžinije Vulf: najpre naslovom, potom uvodeći autorku u roman, oživljavajući protagonistkinju „Gospođe Dalovej“ u Klarisi Von, stavljajući sam roman Lauri u ruke (roman se u nekoliko navrata eksplicitno citira) i igrajući se skrivenim aluzijama koje mogu prepoznati samo poznavaoci književnog dela Vulfove. Čak je i stil pisanja identičan stilu autorke, „Sati“ su, kao i „Gospođa Dalovej“, roman toka svesti koji prati jedan dan u životu likova.

Možda ćete se pitati zbog čega bi trebalo čitati „Sate“ ukoliko ste čitali Virdžiniju Vulf. Nije li gubljenje vremena čitati roman satkan od aluzija (pa čak i citatnosti) na drugi roman? „Sati“ nisu puko imitiranje Vulfove, već jedan potpuno nov vid interpretacije njenog celokupnog dela i dokaz da je njena poetika vanvremenska, a da njene ideje i likove možete sresti svugde i uvek: kako u predgrađu Kalifornije nakon strašnog rata, ili na brzim ulicama Njujorka, tako i u sopstvenom komšiluku, ili ko zna, možda baš u sebi?

Ocena: 5/5

Reading Challenge: roman čija se radnja odigrava u inostranstvu