Strah od umiranja – Erika Džong

Erika Džong je američka autorka, najpoznatija po svom romanu „Strah od letenja“, delu koje je, u vreme kada je objavljeno (1973. godine), izazvalo brojne kontroverze zbog eksplicitnih stavova o ženskoj seksualnosti koje Džongova zastupa i koje se smatra bitnim faktorom u razvoju drugog talasa feminizma u Americi. „Strah od letenja“ prodat je u više od dvadeset miliona primeraka i danas je jedno od najpoznatijih dela feminističke književnosti.

„Strah od umiranja“ najnoviji je roman Erike Džong, objavljen 2015. godine. Iako naslov može navesti čitaoca da pomisli da je u pitanju nastavak „Straha od letenja“ (Fear of Dying i Fear of Flying), to ipak nije slučaj.- Ovog puta Džongova na mesto naratorke stavlja Vanesu Vonderman, dugogodišnju prijateljicu Izadore Ving, glavne junakinje kultnog romana. Vanesa je prekoračila šezdesetu i udavala se nekoliko puta (baš kao i Erika Džong) i konačno, uz bolničke postelje svojih roditelja i svog petnaest godina starijeg muža, postaje svesna svoje (i svačije) smrtnosti i zbog toga je hvata panika.

Ženska seksualnost jedna je od primarnih tema pisma Erike Džong, pa tako se i ovom romanu seks pojavljuje kao jedan od načina na koji se Vanesa sukobljava sa starenjem. Kako je udata za starijeg muškarca, seks više nije redovan kao nekada, pa Vanesa pokušava na sve načine da se domogne „ševe bez rajsferšlusa“ (termin koji je Erika Džong skovala u „Strahu od letenja“, a koji označava seks bez obaveza).

Za razliku od Izadore Ving, Vanesa nema problema sa samopouzdanjem – sve što ona želi jeste da zaustavi vreme i ostane večno mlada. U tom smislu Vanesa možda i nije harizmatična kao Izadora. Ona je egoistična i ponekad vrlo površna. Na početku romana sebe predstavlja kao srećno udatu ženu – u oglasu za seks bez obaveza na jednom od internet stranica tog tipa. Dok joj se muž oporavlja od teške operacije, ona neprestano proverava poruke mogućih kandidata. Iako je udata za milionera, svađa se sa sestrom oko nasledstva, konkretno oko majčine biserne ogrlice, ali ne zbog njene sentimentalne vrednosti, već zbog izrazito retkih bisera od kojih je načinjena. Okružena smrću (u isto vreme u bolnicama obilazi roditelje i muža), Vanesa u hodu smišlja odbramene mehanizme, pa se ovakve situacije i obrasci ponašanja lako mogu vezati sa prostim eskapizmom.

Na kraju Vanesa uspeva da stekne ravnotežu, najpre kada postane baka (jer novi život uvek donosi nadu i simbolično nastavlja cikličnost postojanja), a zatim i kada ode u Indiju gde simbolično vraća svoju mladost novim talasom popularnosti koju joj donosi (za Indiju sasvim nova) gotovo zaboravljena sapunica koja ju je proslavila kao glumicu, aludirajući na taj način na indijsko verovanje o reinkarnaciji.

Kada se malo zagrebe ispod površine, može se uočiti satiričan ton romana. Vanesa se lako može posmatrati kao nusproizvod holivudizacije estetike. Ona, na kraju krajeva, jeste glumica iz serija, koja je glumom prestala da se bavi onog trenutka kada je prestala da dobija uloge zavodnica (te uloge su svojevremeno zamenjene ulogama majki, a zatim i starica).

Erika Džong se u jednom intervjuu požalila kako više ne gostuje na televiziji jer niko ne želi „baku“ u studiju. U tom smislu, stara žena (odnosno žena sa licem koje nedvosmisleno pokazuje njene godine) predstavlja još jedan tabu modernog sveta, a život nakon šezdesete neku vrstu limba u kojem nema mesta za vita activa.

Čitajući ovaj roman nisam imala utisak da je protagonistinja u svojim šezdesetim, više se činilo kao da je u periodu krize srednjih godina. Moram da priznam da me je sve to preterivanje pomalo i nerviralo. Ali onda mi je nešto palo na pamet – da li je to zapravo provokacija, odnosno autorkin način da nam skrene pažnju na tradicionalne kalupe koje, ma koliko bili širokih vidika, ipak podsvesno gajimo i podržavamo? Šta tačno znači fraza „ponašati se u skladu sa svojim godinama“ (ili polom, na kraju krajeva) i ko je odredio te obrasce ponašanja?

Dakle, kako u savremenom svetu biti žena čiji je duh znatno mlađi od njenog tela? Da li je ta unutrašnja mladost nešto prirodno ili ponovo jedan od imperativa kojima nas zasipa javna sfera? Ako pogledamo oko sebe, lako ćemo primetiti da smo okruženi medijskim zvezdama kojima ne možemo odrediti godine. Botoks, nedadekvatno ponašanje i odeća odavno su prestali da šokiraju. Zbog čega mladalački duh mora pratiti i podmlađena spoljašnost (ni Vanesa nije odolela zatezanju lica, kao ni Erika Džong)?

Kada sam zatvorila knjigu, bila sam pomalo razočarana jer nisam imala utisak da sam od Erike dobila ono što sam očekivala, međutim, sada kada (odnosno dok) pišem ovaj post, nisam više tako sigurna. Ipak, roman mi je na trenutak delovao kao bilo koji drugi sezonski čiklit i tom utisku prosto ne mogu da se oduprem. Možda je problem u tome što ne mogu da se poistovetim sa Vanesom, što je i prirodno (a taj problem nisam imala sa „Strahom  od letenja“), a možda je sve to produkt podsvesne želje za večnom inspiracijom Erike Džong, nešto poput Vanesine želje za večnom mladošću.

Jeste li čitali „Strah od umiranja“? Kako vam se čini u odnosu na autorkine prethodne romane? Podelite svoje utiske u komentarima. J

Ocena: 2.5/5