Kod kuće je najgore – Efraim Kišon

Efraim Kišon je rođen 1924. godine u Budimpešti, kao Ferenc Hofman. Nakon što je preživeo užase logora u Drugom svetskom ratu (ili njegovim rečima: „Napravili su grešku – ostavili su jednog satiričara živog“), 1949. godine odlazi u Izrael i počinje da piše političku i društvenu satiru, najpre u novinama, a zatim kroz romane i zbirke kratkih priča. Iste godine kada se seli u Izrael usvaja i ime po kojem je danas poznat širom sveta.

Prvu knjigu objavio je 1951. godine, i odmah je izazvao interesovanje čitalačke publike. Dobio je brojne nagrade, kako za književnost, tako i za novinarstvo. Za života je napisao više od 50 knjiga, koje su prevedene na 37 jezika. Njegove porodične priče važe za drugo najprodavanije delo napisano na hebrejskom jeziku – odmah posle Biblije.

Neka od najpopularnijih Kišonovih knjiga prevedenih na srpski jezik su „Kod kuće je najgore“, „Lisac u kokošinjcu“, „Pomozi svetu na svoju štetu“, „Blago onom ko veruje“, itd.

Efraim Kišon umro je 2005. godine, u svom domu u Švajcarskoj.

„Kod kuće je najgore“ je Kišonova najpoznatija i najprodavanija knjiga. Objavljena je 1977. godine. U pitanju je zbirka kratkih satiričnih priča, koje kao temu imaju (Kišonov) svakodnevan porodični život. Pripovedač (Kišon) je pisac koji živi u Tel Avivu sa „najboljom suprugom na svetu“ i njihovo troje dece – Rafaelom, Amirom i Renanom. Zbirka se sastoji od 34 priče koje opisuju svakodnevne situacije u kojima Kišon nekako uvek izvuče deblji kraj, dok je „najbolja supruga na svetu“ uvek, neporecivo, u pravu.

Ono što ovu zbirku izdvaja od sličnih satiričnih dela, kao i to što je čini i jednom od najpopularnijih na svetu, jeste upravo činjenica da se autor, uz malu dozu preterivanja i idealnu dozu smisla za humor, bavi potpuno banalnim situacijama u kojima se može pronaći svaki čitalac.

Jedna od priča, na primer, bavi se spremanjem Kišonove supruge za proslavu novogodišnje noći. Autor polazi od svima poznatog klišea da su ženama potrebne enormne količine vremena da se spreme za običan izlazak – tako i njegova supruga provodi sate isprobavajući različite odevne kombinacije (sve vreme uz opaske kako zaista nema šta da obuče), dok Kišon koristi to vreme da dremne, pročita novine i napiše kratak scenario. Autor je već odustao od izlaska, kada gospođa Kišon konačno u dva sata posle ponoći objavljuje da je spremna. Kako je u međuvremenu autoru brada ponovo porasla, on odlazi da se obrije, a „najbolja supruga na svetu“ ga ispraća komentarom osobe koju je strpljenje uveliko izdalo: „Uvek moram da te čekam!“

Druga, na primer, bavi se piščevim traumama dok se vozi automobilom sa svojom porodicom. Iako ima četiri saobraćajna prekršaja, „najbolja supruga na svetu“ ne propušta priliku da svom suprugu (koji nema nijedan) uz krik saopšti da je na nekoliko metara od njega biciklista, ili kako će ga nešto koštati vozačke dozvole (pri tome svaku rečenicu krikne dva puta, drugi put obavezno tonom koji se najbolje opisuje italikom). Ovo je toliko ustaljen običaj, da nesrećni Kišon na kraju, ukoliko je sam u automobilu, sam sebe prekoreva.

U ovoj zbirci čitaćete i priče o mašini za veš koja se šeta po komšiluku kada je na programu centrifuge, o omiljenoj cucli Renane, o Amiru koji uči da pliva, o „malom“ prolećnom spremanju, o turistima, telekomunikacijama, birokratskim zavrzlamama i komšijskim odnosima. I svaka od situacija koje Kišon opisuje će vas iskreno nasmejati i pronaći ćete sebe makar u jednoj od njih, jer iako je sklon očiglednom preterivanju, u Kišonovom tonu nema ni trunke zlobe (nemojte obraćati pažnju na naslov, originalna zbirka nosi naziv „Porodične priče“).

Zaista, znate li neku osobu koja je čitala Kišona, a da vam nije preporučila neku od njegovih knjiga? Ja (iskreno) ne znam.

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Satira