Ja sam Malala – Malala Jusafzai

Vest o devojčici koja je upucana u školskom autobusu zbog svog zalaganja za obrazovanje, odjeknula je svetom 2012. godine. Odjednom su svi znali ko je Malala Jusafzai i slika Pakistana kao zemlje obespravljenog naroda koji živi u strahu od fundamentalista urezala se u svet Zapada i potisnula sve ono što smo o Pakistanu znali, ili mislili da znamo.

Malala nam je predstavila svoje memoare godinu dana nakon zločina koji je u Pakistanu malo ko očekivao (kako i ona sama u svojoj knjizi kaže: „Čak ni talibani ne ubijaju decu“) i rešila da na najbolji način iskoristi svoju tragediju: tako što će javnost širom sveta upoznati sa onim što je Pakistan bio nekada, sa onim što je sada, ali i sa onim što bi mogao da bude.

Knjiga „Ja sam Malala“ ne predstavlja samo Malaline memoare, već i „memoare“ njene domovine. Priča počinje mnogo pre njenog rođenja, i govori o osnivanju Pakistana, državi koja je stvorena u ponoć. Malala je tokom svog života u Pakistanu (sada sa porodicom živi u Velikoj Britaniji) stanovala u gradiću po imenu Mingora, u najzelenijoj dolini svoje zemlje, dolini Svat, koju su naselili Paštuni. Malala Paštune opisuje kao veoma pobožan narod koji praktikuje pojedina stroga pravila življenja, ali najpre kao miroljubiv, veseo i veoma gostoljubiv narod. Ta rigorozna pravila najviše su pogađala žene, pa tako u Pakistanu žena ne sme da izlazi bez muške pratnje (muškarac mora biti rod), pa makar tu pratnju činio i dečak od pet godina; takođe, ukoliko je žena silovana, to može dokazati jedino ako nađe četiri muška svedoka koji bi potvrdili zločin – ženski glas se na sudu računa tek kao pola glasa. Nakon dolaska talibana u Pakistan, ova pravila postala su znatno rigoroznija i nekada veselu dolinu Svat zamračio je strah.

Pitanje koje se nameće jeste kako se u Pakistanu (sa ili bez fundamentalista) našla devojčica koja se meša u politiku i glasno se zalaže za obrazovanje žena? Odgovor leži u Malalinoj porodici: Malalin deda se školovao u Indiji, a otac joj je učitelj i osnivač škola. On se tokom celog svog života borio da deci u Pakistanu obezbedi kvalitetno obrazovanje, i ne samo to – borio se da jednaku mogućnost za obrazovanje imaju i dečaci i devojčice. Iako je često bio meta verbalnih napada, nije odustao, osnivao je ženske škole, a svoju strast prema borbi za osnovna ljudska prava preneo je i na svoju kćerku. Malalina majka je nepismena i veoma pobožna, ali uprkos tome, podržavala je svoju kćerku i njenu želju za znanjem.

Kada se Malala rodila, njenu porodicu su svi sažaljevali: „Bila sam devojčica u zemlji u kojoj se u čast rođenja sina puca iz puške, dok se kćeri skrivaju iza zastora.“. Njen otac, Ziaudin Jusafzai, uprkos tome, slavio je i terao posetioce da se ponašaju kao da se rodio sin – zamolio ih je da u njenu kolevku ubace voće i kovanice, što se po tradiciji čini samo u slučaju rođenja muškog deteta. Paštuni sedmog dana po rođenju deteta slave Vomu, kada posetioci dolaze da vide dete. Kako Malalin otac nije bio u mogućnosti da pripremi gozbu za ovaj praznik, a njen deda nije želeo da plati Vomu za devojčicu, Malala je ostala bez slavlja. Kada su se rodila Malalina braća, njen deda je želeo da im plati Vomu, ali ga je Ziaudin odbio, jer je nije imala ni Malala. Svoju kćer je Ziaudin celog života tretirao kao jednaku svojim sinovima, i to nije promaklo znatiželjnim Paštunima.

Malala je čitavog svog života slušala svog oca kako se buni protiv pravila i kako pokušava da promeni mišljenje svog naroda. Dolazak talibana doveo je do zatvaranja svih ženskih škola, brojne ustanove i spomenici kulture su minirani, uništavano je sve što je, po mišljenju ekstremista, bilo u sukobu sa islamskim učenjem. U ovoj borbi Malala se ocu konačno priključila 2009. godine, kada je imala samo 12 godina, tako što je pisala anonimni blog (Dnevnik Gul Makai) za BBC, koji se bavio položajem pakistanskih žena za vreme vladavine talibana. Nakon ovoga, njeni nastupi bili su sve češći (kao i pretnje upućenje njenom ocu) i doveli su do toga da Malala 2011. godine dobije Pakistansku nacionalnu nagradu za mir. Nažalost, doveli su i do toga da je fundamentalisti shvate kao ozbiljnu pretnju i pokušaju da joj oduzmu život.

Metak koji je pogodio Malalu 09. oktobra 2012. godine, imao je za cilj da je zauvek ućutka, ali učinio je sasvim suprotno. Zahvaljujući ovom događaju, Malalin glas je stigao dalje nego što je to ikada mogla da zamisli. Umesto da ućutkaju jednu devojčicu, podigli si ceo svet na noge.

Često čujem da ovu knjigu treba da pročita svaka žena, međutim ja se sa tim ne slažem. Ovo nije knjiga samo za žene. Sa ovom pričom treba da se upozna svako. Malala nije jedina devojčica kojoj se ovo događalo. Ovakvih slučajeva ima mnogo više nego što možemo da zamislimo, širom sveta. Devojčice kojima je uskraćeno obrazovanje i pravo da žive onako kako žele, dečaci koje roditelji iz straha za sopstvenu bezbednost šalju u ekstremističke grupe, iako su protiv svega što fundamentalisti predstavljaju. Deca čija je budućnost određena i pre nego što se rode, u 21. veku (!), deca koja svoj život provode u zemljama koje vode bismislene ratove i koja ne znaju za drugačije. Ovo nije knjiga o Malali, već o svoj toj deci.

Nemojte od ove knjige očekivati literarnu maestralnost, njena poetičnost u skladu je sa autorkinim godinama. Ponekad ćete naići na detinju naivnost, ali sam sigurna da ćete na momente biti zatečeni racionalnim razmišljanjem i zrelošću ove mlade dame. Iza sve te borbe krije se ipak obična devojčica koja voli školu i igru, koja brine o svojoj odeći i izgledu, koja gleda TV serije i ushićena je kada shvati da su joj podršku poslale omiljene holivudske zvezde. U ovoj knjizi pročitaćete surovu priču pisanu rukom deteta i kao takva vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Upoznajte se sa ovom pričom.

Ocena: 3,5/5

Reading Challenge: Politički memoari

Srpsko izdanje: Evro Book