Slučaj Danil Harms (Sto slučajeva)

Danil Harms (Danil Ivanovič Juvačov, 1905-1942) bio je čovek od nebrojeno mnogo talenata. Pseudonim Harms, po kojem je poznat čitalačkoj publici, uzeo je još kao dečak, mada ih je za života imao još nekoliko. Osim talenta za pisanje, posedovao je i talenat za crtanje, ples, muziku, pa čak i za mađioničarske trikove. Od rane mladosti bio je ekscentričan, kako po svom stilu pisanja, trikovima koje je izvodio, tako i po svom izgledu, oblačenju (veoma  je cenio Artura Konana Dojla i često se oblačio kao Šerlok Holms) i ponašanju. Poznata je anegdota da je u restoranima često imao sulude zahteve, kao na primer kada je konobaru tražio da mu za ručak donese „nešto plavo“. 1924. godine je upisao Elektrotehnički fakultet u Lenjingradu, sa kojeg je ubrzo izbačen zbog nedovoljne aktivnosti u socijalnim prilikama. Nakon toga se u potpunosti posvetio pisanju. Zbog svojih stavova nije bio omiljen među članovima vladajuće Partije i uhapšen je 1941. godine zbog „antisovjetskog delovanja“ i defetizma. Umro je u zatvoru u odeljenju za psihijatriju, od gladi, u svojoj 36. godini.

Pored kratkih priča, po kojima je najpoznatiji, Harms je pisao i poeziju, drame, ali i književnost za decu. Njegovo ime se danas vezuje za poznu rusku avangardu, a neretko se spominje i kao preteča teatra apsurda. Njegov stil pisanja obeležen je apsurdom, groteskom, parodijom, crnim humorom i poetikom ludila.

Zbirka kratkih priča „Sto slučajeva“ sastoji se od tri ciklusa. Prvi, nazvan prosto „Slučajevi“ jedini je ciklus koji je Harms sam pripremio za života. Ostala dva, „Drugi slučajevi“ i „Novi slučajevi“ čine izbor iz Harmsove proze, pružajući čitaocu koji nije imao prilike da se susretne sa poetikom ovog autora, neke od reprezentativnih priča koje čine odličan uvod u upoznavanje sa stvaralaštvom ovog zagonetnog pisca.

Harmsova proza naizgled deluje vrlo prosto, a neretko i potpuno besmisleno. U njegovoj poetici nema psihološki profilisanih likova, nema nikakve dubine. Harmsovi junaci (ili antijunaci) su obični ljudi i mogu biti bilo ko. On se ne bavi karakterizacijom, niti motivacijom, tako da im se može dogoditi bilo šta, bilo kada. Nelogični postupci junaka mogu zbuniti čitaoca, ali oni jesu srž piščeve poetike. Harms je čvrsto verovao da logika nije nešto što je neophodno umetnosti.

„Mene zanima samo besmislica, samo ono što nema nikakvog praktičnog smisla. Herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena, moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao reči i kao osećanja. Ali potpuno razumem i uvažavam zanos i ushićenje, nadahnuće i očaj, strast i uzdržanost, raspusnost i čednost, tugu i nesreću, radost i smeh.“

Kao što je bio oštar prema tradiciji i svetu, bio je oštar i prema čitaocima. Znao je da neće biti dobro prihvaćen u javnosti i da njegova dela neće biti popularna među svetinom, a na to je imao da kaže samo da „stoka ne mora da se smeje“.

Raskid sa tradicijom, tipičan za avangardu, bio je Harmsov zaštitni znak u svakom pogledu. Osim u formi, u kojoj je radikalnost njegovog dela možda najvidljivija, jer njegove priče nemaju siže, a često nemaju ni početak ni kraj, kao da je ideja sama po sebi dovoljna (sa razlogom se, sa teorijske tačke gledišta, njegove priče nazivaju antipričama), to se vidi i u njegovoj naklonosti prema parodiji.

Parodija je Harmsovo srednje ime. Njegovi slučajevi su parodirane situacije iz svakodnevnog života, često bez ikakve pouke i značenja; i sama forma je parodirana, bez strukture, često sa beskonačnim ponavljanjima bez smisla i trunke poštovanja prema dotadašnjim književnim normativima. Kao na primer u priči (ili kratkoj drami?) „Matematičar i Andrej Semjonovič“:

Matematičar (izvadivši iz glave kuglu):

Izvadio sam iz glave kuglu.

Izvadio sam iz glave kuglu.

Izvadio sam iz glave kuglu.

Izvadio sam iz glave kuglu.

Andrej Semjonovič:

Stavi je natrag.

Stavi je natrag.

Stavi je natrag.

Stavi je natrag.

Matematičar:

Ne, neću da je stavim!

Ne, neću da je stavim!

Ne, neću da je stavim!

Ne, neću da je stavim!

Andrej Semjonovič:

Pa i ne moraš da je staviš.

Pa i ne moraš da je staviš.

Pa i ne moraš da je staviš.

Matematičar:

Baš i neću da je stavim.

Baš i neću da je stavim.

Baš i neću da je stavim.

Andrej Semjonovič:

E baš lepo.

E baš lepo.

E baš lepo.

Žrtve Harmsove parodije i likovi u njegovim pričama bili su i njegovi savremenici (Švarc, Zaboloski, Hernet, Lipavski, i drugi), ali njegovi prethodnici, naročito famozni velikani ruske književnosti. Tolstoj, Puškin, Gogolj, Turgenjev, Ljermontov i Dostojevski („bog da mu dušu prosti“) česti su likovi u njegovim kratkim pričama. Ni oni nisu pošteđeni, pa čak ni Gogolj, koga je Harms izuzetno cenio i čiji je uticaj bio presudan u njegovom pisanju (ove priče, meni lično omiljene, sjedinjene su u zbirku objavljenu na srpskom jeziku pod nazivom „Gde ste vi Puškine“).

O Puškinu

Teško da o Puškinu može govoriti neko ko o njemu ništa ne zna. Puškin je veliki pesnik. Napoleon je manje velik nego Puškin. I Bizmark je, u poređenju s Puškinom, ništa. I Aleksandar I i II i III – jednostavno su mehurići u poređenju s Puškinom. Pa i svi ljudi su, u poređenju s Puškinom, mehurići. Samo u poređenju s Gogoljem sam Puškin običan mehurić.

I zato je bolje da vam pišem o Gogolju umesto o Puškinu.

Mada je  Gogolj toliko veliki da o njemu ništa ne treba ni pisati, pa ću zato ipak da vam pišem o Puškinu.

Ali pisati o Puškinu posle Gogolja nekako je uvredljivo. A o Gogolju ne treba pisati. Zato više ni o kome  ništa neću da pišem.

Većina Harmsovih priča završava se dekulminacijom i ostavlja čitaoca bez ikakve pouke ili zadovoljenja. Priču će završiti prostim „I to bi otprilike bilo sve“ (iako je jasno da to svakako nije sve što se može reći), ili  će mu dosaditi da gleda scenu koju će kasnije opisati, pa zbog toga neće čitaocu moći da ispriča priču do kraja. Zato čitanje Harmsa zahteva poseban tretman, bez očekivanja, bez navika koje smo kao čitaoci stekli.

Harms je, nažalost, predvideo svoju tragičnu sudbinu, a u režimu u kojem je živeo, za to mu nisu bile potrebne natprirodne moći. U priči „Smetnja“, on opisuje razgovor između Pronina i Irine Mazer, koji iznenada prekida dolazak čoveka u crnom kaputu i dubokim čizmama i oboje ih odvodi nekuda, bez objašnjenja kuda i zbog čega, ne dozvoljavajući Irini Mazer ni da se presvuče. Slično se završava i „Kapa“, gde milicioneri iznenada na ulici hvataju starca i odvode ga u nepoznatom pravcu.

Ovakve kafkijanske scene bile su uobičajene četrdesetih godina u Federaciji i upravo takvom scenom se završio i Harmsov slobodan život. Jednog dana, komšija ga je pozvao da načas izađe u dvorište, gde su ga u kućnim papučama pokupili ljudi u crnim kaputima i odveli u nepoznatom pravcu.

Harms je, kao i većina avangardnih ruskih umetnika, bio pod budnim okom Partije i platio je cenu za svoj umetnički izraz. Bio je neshvaćen i nepriznat od strane većine svojih savremenika, ali je kasnije njegovo delo vaskrslo, a njegovo ime dobilo status kultne ličnosti. Njegov uticaj na posleratne pisce, kako u Rusiji, tako i u svetu, veoma je značajan, a njegova umetnost je i dalje predmet rasprava i interpretacija. Zbirka „Sto slučajeva“ dvadeseti je izbor Harmsovih pripovedaka u Srbiji, a njeno objavljivanje dokazuje da interesovanje za njegovo delo nije utihnulo i da nijedan režim, ma koliko bio jak, ne može zauvek ugušiti slobodnu reč.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna