Istorija svetla – Jan Njemec

Jan Njemec je češki pisac, rođen 1981. godine. Diplomirao je na odseku za sociologiju na Masarikovom Univerzitetu u Brnu. Radi kao urednik u izdavačkoj kući i časopisu. Do sada je napisao tri dela: zbirku pesama „Prvi život“, zbirku kratkih priča „Igra za četiri ruke“ i roman „Istorija svetla“ za koji je dobio nekoliko književnih nagrada. Predsednik je društva pisaca Češke.

„Istorija svetla“ je roman o Františeku Drtikolu (1883-1961), najpoznatijem češkom fotografu. Drtikol je bio čuven po svojim portretima, ali i aktovima, koji su u to vreme i dalje bili skandalozni. Njegova inovativnost u fotografiji,  naročito u poigravanju svetlošću i formama, donela mu je svetsku slavu. Drtikol je jedan od prvih fotografa koji je verovao da je fotografija umetnost, u vreme kada je ona smatrana isključivo zanatom. Za života je dobio brojna priznanja i nagrade za svoju umetnost, a krajem života se posvetio slikanju i izučavanju i propovedanju budističke religije i filozofije.

Za razliku od tipičnih biografskih fikcija, „Istorija svetla“ ne počinje Drtikolovim rođenjem, niti se završava njegovom smrću. Roman počinje katastrofom u rudniku, kada je František već u školi, prati njegovo školovanje u inostranstvu, ratne godine, razvoj karijere i završava umetnikovim okretanjem budističkom misticizmu. U skladu sa nazivom romana, čitalac prati izvesnu svetlosnu gradaciju – od mračnih dubina rudnika, do simboličnog spiritualnog prosvetljenja.

Prva stvar koja čitaocu skreće pažnju, i čini ovaj roman nesvakidašnjim već na prvim stranicama, jeste pisanje u drugom licu. Ovo neobično stilsko rešenje najavljeno je citatom Semjuela Beketa „Dođavola s prvim licem“ na samom početku knjige.

„Dan pre nego što će se to dogoditi, sediš za stolom u rudarskoj baraci na periferiji Pšibrama. Na suprotnoj strani prostorije nalazi se beli kredenac s olupanim sudovima i stari oslikani ormar. Na zidu visi sveta slika blagoslova i drveni krst od dva drvca povezana zarđalom žicom. Komadi veša na kanapu razvučenom iznad peći liče više na krpe za brisanje, pod žudi za popravkom: ispod dasaka se čuje šuštanje miševa i ostalih živuljki koje nastanjuju pukotine, skrivena mesta i ćoškove. Preko naslona stolice visi znojem natopljeno rudarsko odelo, a preko njega je prebačena flekava kožna kecelja.

Zajedno sa Hinekom posmatraš spavača, čije stvari su tu odožene, i koncentrisanim mislima šaljete mu poruku da se već jednom probudi. Leži na slamarici iz koje vire slamke i teško diše“

I ne samo što se autor čitaocu obraća direktno, sa ti, već čitalac vrlo brzo shvata da je ti iz romana zapravo glavni junak. Ovo je vrlo interesantna, ali ipak i rizična odluka autora, ali je savršeno izvedena, tako da čitalac doslovno zauzima mesto junaka, dok ga autor uvodi u priču postupkom koji neodoljivo podseća na hipnozu, pri čemu nivo empatije prirodno raste, čak i više nego što je to slučaj sa pripovedanjem u prvom licu.

Pisanje u drugom licu omogućilo je autoru da akcenat stavi na unutrašnji život umetnika, a ne na onaj kakav bi ponudile istorije fotografije, što je posebno zanimljivo jer je protivrečno naslovu dela. Sa druge strane, roman se može čitati kao romansirana istorija fotografije, s obzirom na to da je František Drtikol jedan od prvih svetski poznatih fotografa, čiji je uticaj na kasniji razvoj ove umetnosti neosporan. Uostalom, životi i ličnosti stvaralaca često su u neraskidivoj vezi sa stvorenim i ponekad čine ključ u tumačenju umetničkog izraza.

„Istorija svetla“ je, ipak, prepuna istorijskih ličnosti i događaja koji su obeležili razdoblje u kojem je Drtikol živeo, pa čitalac tako stalno korača po tankoj liniji između fikcije i istoriografije. Tome doprinosi činjenica da je Njemec u središte svog romana ubacio deo naslovljen kao „Intermeco“ u kojem je doslovno preneo Drtikolova pisma koja je pisao sa fronta, u periodu od 1914. do 1918. godine. Iako čitalac ne bi mogao da pretpostavi da su pisma originalna, jer su stilski savršeno uklopljena u ostatak romana (ili bolje rečeno, čitav stil kojim je roman ispisan, savršeno je nadograđen na stil glavnog junaka), ovo je definitivno jedan od najsnažnijih delova romana.

„4. 9. 1914.

Sunce!

Danas je bio divan dan – miholjsko leto u vazduhu. Napumpao sam se vetrom i hteo da poletim.

 Išao sam po brdima i crtao. Ovde ima jedno lepo mesto – sa Raspećem – na raskrsnici tri puta. Tu sam seo u upao u prijatnu tromost...

 Sunčevi zraci su se raspršivali o vrh krsta – i video sam da je Sunce Bog – i da želi da ga poštujem.

 Daruje život svemu na zemlji – hrani nas medom... I zaista – kao da me je na trenutak prelio med – udovi su mi bili teški, ali na ustima sam osećao svu slatkoću sveta...

Smešno je to – usred takve klanice.“

Ovakav način spajanja romantizovane ličnosti pisca sa istorijskim dokumentima svojevrstan je omaž autora fotografiji. Iako se pisanje često povezuje sa slikanjem, Njemec koristi drugačiji pristup: on kao da posmatra svet kroz objektiv i beleži trenutke preciznošću aparata, ali ipak, kao i svaki fotograf, zabeleženom pridodaje svoj lični pečat.

Drtikolov život je bio tema raznih traktata, ali zanimljivo je da je uvek bio jasno podeljen na dva dela: istoričari umetnosti bavili su se njegovom karijerom koju je sasvim iznenada napustio dok je bila u procvatu, dok su njegovi spiritualni sledbenici pisali o njegovim propovedima. I zaista, na prvi pogled deluje kao da ta dva Františeka nemaju dodirnih tačaka (zabeležena su mišljenja savremenika da je pred kraj života slavni fotograf prosto poludeo). Njemec je u svom romanu obuhvatio obe strane njegove ličnosti i po prvi put dao upotpunjenu sliku umetnika. Da li je to bila autorova namera ili ne, ostaje pitanje, ali čitanjem romana i upoznavanjem glavnog junaka, čitalac može povezati određene događaje i signale koji upućuju na ovakav preokret u Drtikolovom životu.

„Istorija svetla“ je bildungsroman zasnovan na poznatim podacima o jednom umetniku, u vremenu kada se o umetnosti koju je tako lično doživljavao govorilo samo kao o zanatu; o tehnici za koju je smatrano da će zauvek ostati u senci maestralnog slikarstva. Vreme u kojem je Drtikol živeo, međutim, donelo je vrtoglave promene o kojima ljudi nisu mogli ni da sanjaju, kako u umetnosti, tako i u životu uopšte i dalo je šansu ovom čoveku da ispuni svoje snove i ostane upamćen kao pionir umetničke fotografije. Ono što ovaj roman razlikuje od tipične biografije je, osim specifične perspektive, briljantna poetičnost autora koja Drtikolovu svakako zanimljivu životnu priču preobražava u prelepo napisan roman.

Ocena: 4/5

Izdavač: Clio