Svici u tegli – Slađana Kručičan

Slađana Kručičan je srpska autorka, rođena 1974. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu, radila je kao urednica školskih novina, košarkaški sudija, novinarka, kao pravnica u Institutu „Batut“ i u Vodoprivredi. Iako se oduvek interesovala za pisanu reč, u mladosti nije imala vremena da se posveti pisanju. „Svici u tegli“ su njen prvi i, za sada, jedini roman.

„Svici u tegli“ je roman o četrdesetsedmogodišnjem Dušanu Petroviću, pravniku u Institutu „Batut“, koji je, čini se, digao ruke od svog života. Dane provodi na poslu, a češće u kafani, sa ljudima do kojih mu nije preterano stalo, ali koji su kakvo-takvo društvo. Pijan je češće nego što je trezan, a kada apstinira od alkohola, opija se književnošću. Nema porodicu, niti bilo koga sa kim bi mogao da podeli svoj mali, neugledni stan ispunjen „soliterima od knjiga“. Ukratko, o čoveku koji živi od danas do sutra, bez ikakve perspektive i vizije o budućnosti.

Sve će se to, međutim, promeniti jedne večeri kada će ga, nakon neobičnog razgovora sa nepoznatom staricom, napasti pljačkaši. Zbog povreda koje je zadobio pri napadu, biće prevezen u bolnicu, gde će snimak glave otkriti da ima tumor na hipofizi koji se mora odstraniti.

Dušanov strah da će sa tumorom nestati i deo njegove ličnosti će se zapravo obistiniti, ali ne onako kako je on mislio. Do te ključne promene dolazi, ne toliko zbog operacije, koliko zbog činjenice da u njegov život ulazi Ona. Ona je Danica, njegova Zvezda, mlada medicinska sestra na odeljenju na kojem je ležao. Malo po malo, Dušan će se zaljubiti u Danicu i vreme provedeno sa njom, ma koliko kratko bilo, učiniće da postane potpuno nov čovek.

Naslov romana aludira na prolaznost i neuhvatljivost života. Dušanova svest o tome da je veza sa Danicom nešto trenutno, podseća ga na detinji pokušaj da zarobi svice u tegli i zauvek uživa u njihovom sjaju:

„Želeo sam da uhvatim ove trenutke i zarobim ih kao svice u teglu, kada sam bio mali. Želeo sam da, kao nekada, mogu povremeno da izvadim teglu, da se nauživam, potom je vratim na skrovito mesto i čuvam za drugi, treći, petstoti put.“

I baš kao što je nemoguće imortalizovati svice (što autorka jasno naglašava na samom početku romana, dajući čitaocu naučnu definiciju svica koja završava informacijom da ovi insekti žive samo dva meseca), tako je i Dušanova i Daničina veza osuđena na kratak vek, ali to ne umanjuje njen sjaj i značaj.

Kraj romana je (uprkos ovom upozorenju) prenagljen i nije u skladu sa romantičnim očekivanjem čitaoca, pa možda na trenutak možete osetiti kao da ste ostali praznih šaka. No, upravo je ovakav kraj ono što ovo delo čini realističnim – život nije bajka i ne odvija se uvek onako kako o njemu maštamo – i pokazuje dokaz konačnog sazrevanja protagoniste i činjenicu da je odustao od detinje nade da svetlost svitaca zauvek može opstati u tegli. Ali, ako se zastane i razmisli, zaključak do kojeg se neminovno dolazi jeste da je Dušan zapravo dobio svoj bajkoviti kraj, samo ne onaj koji smo možda očekivali. A sve zbog toga što je u jednom trenutku odlučio da živi.

„Prestani da se plašiš. Uzmi sve što ti život pruža. Prekratak je. Uživaj u njemu. Ako ti se opet ukaže prilika, nemoj je odgurnuti, prigrli je. Takve stvari su ono za šta živimo. Uživaj u svakom lepom trenutku. Kada se završi, a završiće se, onda pati.“

Roman Slađane Kručičan zapravo je optimistična priča o sposobnosti čoveka da se promeni onda kada su svi već digli ruke od njega, pa i on sam. Autorka je za ovu priču izabrala protagonistu koji ima problem sa alkoholom, kao najočigledniji primer života koji teče u magnovenju, što vrlo lako može biti aluzija na sveopštu pasivnog modernog društva. U svakom slučaju, poruka autorke je jasna: onog trenutka kada je Dušan istinski zagazio u svoj život i odlučio da živi, umesto da posmatra kako mu se život dešava, stvari prosto počinju da kreću na bolje.

Ono što je posebno interesantno u vezi sa ovim romanom jeste to što je autorka odlučila da svoj prvenac piše iz muške perspektive i to u prvom licu, što je riskantan potez za koji se ne odlučuje veliki broj književnica. Uprkos tome (ili baš zbog toga) što iza napisanih reči stoji žena, čini mi se da smo dobili jednog uverljivog, realističnog lika, opisanog u svojim najintimnijim trenucima, u trenucima iskrene zaljubljenosti koja, kao što većina nas zna, muškarce često pretvara u predivno zbunjene i ranjive dečake, mada malo njih to želi da prizna. I upravo zbog toga se nadam da ovo neće biti poslednje što ćemo videti od Slađane Kručičan i da ćemo u budućnosti imati prilike da pročitamo još neku ovako „običnu priču“ predstavljenu na neobičan način.

Ocena: 3/5

Izdavač: Urban Art