Ogrešenje – Lena Andešon

Lena Andešon je švedska autorka i književna kritičarka, rođena 1970. godine. Do sada je napisala devet romana, među kojima se izdvaja „Ogrešenje“, kratak roman o neuzvraćenoj ljubavi koji joj je doneo prestižnu švedsku nagradu Avgust, kao i književnu nagradu koju dodeljuje list Svenska Dagbladet, za koji i sama piše književne kritike. Osim toga, Lena Andešon je i kolumnistkinja u listu Dagens Nyheter i časopisu Fokus.

„Ogrešenje“ je roman o Ester Nilson, mladoj pesnikinji koja je, po sopstvenom mišljenju, „s razornom preciznošću opažala svet i živela u skladu sa ambicioznom predstavom da je on onakav kakvim ga je ona doživljavala“. Studirala je filozofiju, napisala osam knjiga, nije marila za materijalno i čitav svoj život je udesila tako da ima dovoljno vremena za čitanje, pisanje, kontemplaciju i diskutovanje. Sve dok jednog dana nije prihvatila da održi predavanje o Hugu Rasku, angažovanom umetniku, a kasnije i da uradi intervju sa njim. Predano radeći na svom izlaganju, Ester je upala u zamku sopstvene slatkorečivosti –  postepeno se zaljubljivala u temu svog rada: „Kretalo se od uvažavanja (nedelja) do dubokog poštovanja (utorak), u četvrtak je postalo potmula čežnja, a u petak – ogromna žudnja“.

Podnaslov romana Lene Andešon je „Roman o ljubavi“ i kontrast u kojem on stoji u odnosu na naslov već i pre čitanja aludira na to u kom pravcu će se priča kretati. Ljubav koju oseća Ester je neutemeljena (što ne umanjuje njenu snagu), neuzvraćena (što je samo potpiruje) i neretko na granici sa opsesijom. Nakon vrlo kratke veze, Hugo gubi interesovanje za Ester, ali činjenica da joj to nije rekao otvoreno i direktno dozvoliće joj da se nada, učitava i potpuno pogrešno tumači svaku reč i pokret čoveka u koga je zaljubljena.

Autorkino insistiranje na intelektu svoje junakinje (ponekad podsmešljivo, ali ipak insistiranje) samo naglašava činjenicu da u stanju zaljubljenosti srce i mozak igraju u suprotnim timovima. Svako od nas je u nekom trenutku bio Ester i patio za osobom koja to ne zaslužuje, ali njena konkretna situacija direktno proizilazi iz njenog karaktera. Ester je preopterećena svojom inteligencijom (u koju tokom čitanja romana na trenutke prosto moramo posumnjati) i slikom mlade, pametne devojke koju servira svojoj okolini. Insistiranje na izlišnosti svakodnevnih radnji koje su samo „besmislena zanimacija koja oduzima vreme od zadatog dešifrovanja stvarnosti“ vratiće se junakinji kao bumerang. Onog trenutka kada stvarnost, kojom je toliko opsednuta, pred nju stavi jednostavan test, Ester će pasti mnogo niže nego što se nadala. Njeno kategoričko odbijanje realnosti i okrenutost apstrakciji očitava se u svakom njenom potezu: nemogućnosti da odvoji Huga „na papiru“ o onog koji zaista stoji pred njom, ignorisanju saveta bližnjih, duhovito predstavljenih kao „hor drugarica“ (aluzija na hor iz antičkih drama, koji predstavlja glas razuma).

Opsesivna naklonost Ester Nilson poredi se sa ljubavnim jadima Eme Bovari („Gospođa Bovari“, Gistav Flober), i mada ovo poređenje može delovati preterano, postoji jedan zajednički aspekt ovih junakinja koji mi je privukao pažnju. Naime, kao što Ema Bovari gradi sliku idealne ljubavi na osnovu sentimentalnih romana koje je čitala, tako je i Ester svoju ličnost izgradila na temeljima koje su postavili drugi. I dok njen preterano analitičan um pokušava da u svakoj sitnici pronađe viši smisao, čak i kada za tim nema potrebe (da li je u redu da kaže da voli zimu? da li će činjenica da je skinula jaknu na kratkom sastanku odati njenu zaljubljenost? kakvu poruku će poslati ako u restoranu naruči isto što i Hugo?), život se odvija svojim prirodnim tokom i baš kao i njen strastveni članak o kulturi časti, svaki njen potez nailazi na odbijanje.

Stil Lene Andešon je svakako komponenta koja je ovaj kratak roman učinila toliko dopadljivim, istovremeno predstavljajući i kritiku i apologetiku svoje junakinje. Kod mene je, međutim, na momente imao potpuno suprotno dejstvo. U pogovoru srpskog izdanja „Ogrešenja“ rečeno je da pred čitaocima nije traktat o ljubavi, iako većina Esterinih misli podseća na fraze prepisane iz udžbenika. To je vrlo lako mogla biti namera autorke – pokazati da umišljeni intelektualci zapravo nisu onakvi kakvim se predstavljaju – ali kod mene je izazvalo samo konstantno kolutanje očima i netrpeljivost prema protagonistkinji koja je rasla svakim novim pasusom u romanu.

I baš kao i svaki plamen, Esterina ljubav počinje da se gasi kada iscrpi sve resurse. Nakon godinu dana ispitivanja, promišljanja, pokušaja da definiše situacije u kojima se nalazi i nađe za njih jasan iskaz, priča o Ester Nilson završava se jednim prostim „nema više šta da se razume“. A ima, i te kako.

Ocena: 2/5

Izdavač: Odiseja