Valter Ugo Mai je portugalski pisac,
rođen 1971. godine u Angoli. Diplomirao je prava, magistrirao savremenu
portugalsku književnost; pored pisanja, bavi se i pevanjem i uredničkim radom.
Napisao je šest romana, kao i nekoliko zbirki pesama i knjiga za decu. 2007.
godine je za svoj roman O remorso de Baltazar Serapiao dobio nagradu Žoze Saramago za najbolji roman na portugalskom jeziku. Tom
prilikom je sam Saramago izjavio da „Valter Ugo Mai piše
stilom koji je u semantičkom i sintaksičkom smislu pravi lingvistički cunami“. Ovaj roman će
predstavljati prekretnicu u piščevom stvaralaštvu, jer će u njemu prvi put
svesno koristiti isključivo mala slova u pisanju, a ta stilska odlika postaće
kasnije njegov zaštitni znak.
„Mašina za pravljenje Španaca“ je piščev četvrti roman, objavljen 2010. godine, i njega takođe odlikuje
piščev pravopisni bunt. U pitanju je priča koju pripoveda Antonio Žorže de
Silva, penzionisani berberin koji je prinuđen da svoje poslednje dane
provede u staračkom domu. Nakon smrti voljene supruge, sa kojom je proveo više
od polovine svog dugog života, Antoniov svet se srušio i u njemu je ostalo malo
toga što ga čini doista srećnim. No, čak je i to malo nestalo kada ga je rođena
ćerka lišila slobode, smestivši ga u dom, koji protagonista ove priče cinično
naziva „umiraonicom“.
u to prvo vreme u domu
bio sam ubeđen da su me tamo smestili samo zato što nisu imali hrabrosti da me
ubiju na neki drugačiji, brži način. brži način koji bi zasigurno bio
iskreniji, smatrao sam. strpali su me ovde i ostavili da kopnim iz minuta u
minut, daleko od njihovih očiju. a meni nije bilo jasno kako srce ne prepukne
od tolike tuge, jer sam živeo u jednom nestvarnom prostoru gde sam molio da me
smrt uzme. ne verujem u zagrobni život, i nije me figurica naše gospe od fatime
ubedila u suprotno, kao što me ne bi ubedila ni da ću se, kada umrem, ponovo
naći u laurinom zagrljaju i zauvek nastaviti našu vezu koja je trajala
četrdeset i osam godina. smrt bi mi učinila uslugu da ne postanem samo bleda
senka onoga što sam bio. bilo bi to samo održavanje nivoa emotivnog života koji
bi bilo nepravedno izgubiti.
Njegov inat, kao i netrpeljivost prema novom okruženju, ubrzo će nestati
i Antonio će među stanovnicima doma steći nove prijatelje, sa jednako mnogo
iskustva i nostalgije ka prošlim vremena, manje ili više jednako kivne na nemoć
starosti. Gospodin Ešteveš bez metafizike, stogodišnjak koji je u mladosti
upoznao čuvenog portugalskog pisca Fernanda Pesou i našao se u njegovoj pesmi,
religiozni gospodin Pereira sa kojim će Antonio ulaziti u konstante religijske
rasprave, kao i Ameriko, Anizio i Krištijano Silva, koji će malo po malo
prirasti Antoniu za srce i pomoći mu da se, ni ne primetivši to, „pripitomi“ i
uklopi u sredinu.
Ali ovaj roman je mnogo više od priče o starcima koji odbrojavaju dane u
staračkom domu. Satkan u celosti od reminiscencija i filozofskih rasprava
glavnih likova, „Mašina za pravljenje Španaca” je roman o Portugalu i njegovoj
istoriji, ali i o diktaturi kao pojmu i posledicama koje ona ostavlja na
stanovništvo nad kojim se primenjuje. I sam naslov aludira na to: „portugalske
žene su pravile špance. širile su noge i rađale sve nas, te odbačene špance
koji se kaju i koji žele da se vrate kući, da bi imali bolju kuću, bolju platu,
veći ponos, a ne ovo malo zemlje, puno čežnje, žalopojki i duboke tuge,
priterano uza zid, samo što se ne sunovratimo u more, u vodene ponore“. Ova
tvrdnja (koja se ne zaustavlja samo na Španiji, štaviše, u romanu se spominju i
Portugalci rođeni u Francuskoj), stavljena je u jukstapoziciju sa likom
Enrikea, rođenog Španca koji se oseća i izjašnjava kao Portugalac. No ipak, činjenica
da se pojedini čitaoci iz drugih zemalja (pogotovo sa naših prostora) bez
ikakve muke mogu pronaći u rečima Maijevih junaka, daje ovom delu zastrašujuću
univerzalnost.
Mračna strana diktature dočarana je primerom one koju je u Portugaliji više
od tri decenije sprovodio Antonio de Oliviera Salazar, portugalski premijer čija
je vladavina odisala profašističkim idejama. Kao i svaki tiranin, i Salazar je
svoj režim držao pod kontrolom izazivajući strah među stanovništvom, koji je nakon
određenog vremena postao kolektivno stanje svesti. Bilo koja uspešno sprovedena
diktatura čini da većinski deo naroda otupi, od ljudi pravi robote koji ćutke i
bez preispitivanja svojih postupaka odrađuju svakodnevne zadatke. Čak i nakon
pada diktature njeno delovanje traje i teško ga je izbrisati. Diktatura je ono
što ljudima oduzima metafiziku (veoma važan motiv u romanu) i konačno dovodi do
stanja koje Mae naziva fašizmom dobrih
ljudi:
svi smo mi ovde
fašisti, nama su fašizam toliko utuvili u glavu da mislimo da je nekada sve
bilo bolje, to su ti ostaci fašizma koji proizilaze iz čežnje… kada kažemo da
je nekada sve bilo dobro samo znači da žalimo za prošlošću, time zapravo želimo
da kažemo da smo nekada bili mladi, da smo mislili da je svet naš i da nismo
patili od bolova u leđima i od reume. mi zapravo žalimo za nama samima, a ne za
starim režimom… ja sam pitao, da li nas to čini dobrim ljudima, a on je
odgovorio punim ustima, pa naravno da smo dobri ljudi, gospodine silva, nismo
zaraženi nikakvom politikom, nosimo u sebi od svega po malo, ali pre svega
osećamo žal za prošlošću, zato što smo ostarili… fašizam dobrih ljudi, toga
ovde ima napretek. i to nikome više ne škodi i potpuno je bezazleno. ali to je
osećanje koje ostaje skriveno, iza zatvorenih usta, jer znamo da možda ne bi
trebalo da postoji, ali postoji jer je prošlost, u tom smislu, jača od nas. ono
što smo bili uvek će biti sadržano u onome što jesmo, ma koliko se mi menjali
ili učili nove stvari.
Antonio će sa svojim novostečenim prijateljima u domu doživeti lepe i
manje lepe trenutke, saslušaće i promisliti o teorijama zavere o skrivenim
namerama zaposlenih da se ratosiljaju siromašnih staraca kako bi oslobodili
mesta za one bogatije – uglavnom psihičkim torturama, poput prakse da bolesne
korisnike doma smeštaju u sobe sa pogledom na groblje – a ponekad, ako to ne
pomogne, i život pojedinih pretenduje na to da se beskrajno oduži – i direktnim
izazivanjem onoga što kasnije nazivaju tragičnim nesrećama, poput požara koji
je u domu izbio tokom Antonijevog boravka u njemu, a u kojem su život izgubile
tri osobe; zajedno sa Amerikom, obmanjivaće jednu staru damu koja i dalje
uporno piše svom pokojnom mužu, tako što će joj na ta pisma odgovarati, u
najboljoj nameri, kako bi joj ulepšao sumorne poslednje dane. Plakaće i smejaće
se, sećaće se sa gorčinom, besom i krivicom, života koji je proživeo, izbora
koje je pravio, prilika koje je propustio; pričaće sa setom u glasu o svojoj
jedinoj ljubavi iz koje još uvek crpi snagu da nastavi dalje.
Kao što je već rečeno, metafizika predstavlja veoma važan momenat u ovom
romanu. Ona predstavlja onu iskru koja čoveku daje smisao postojanja. Antonio
je tu iskru izgubio nakon smrti supruge i neopisivog razočaranja u sopstvenu
decu. Međutim, upravo mu je boravak u domu, kojem se isprva toliko protivio,
vratio, makar na trenutak, veru u život. Antonio svoju pripovest počinje
pesimistično, i taj ton starca koji na svoj život gleda ogorčeno,
bez trunke radosti, nedvosmisleno predstavlja jednu od najpotresnijih slika sa
kojima čovek može da se suoči, ali povremeno se pripovest razvedrava i čitalac
zajedno sa pripovedačem oseća da svaki život, ma koliko težak bio, sa sobom
nosi lepotu i vedrinu. Ipak, „Mašina za pravljenje Španaca“ nije bajka i
Antonio neće doživeti čudesnu transformaciju koju će čitaoci možda očekivati. U
tome i leži snaga ovog dela. Njegova svrha nije da uteši, već da prodrma i
osvesti. Uprkos humoru koji provejava kroz stranice ovog romana, „Mašina za
pravljenje Španaca“ suštinski je priča o ogorčenosti, pa će upravo u tom maniru
Antonio, dosledan sebi, završiti svoju pripovest:
kad sve saberem i
oduzmem, verujem samo u ljude i nadam se da će se jednog dana pokajati. to mi
je dovoljno, da se jednog dana iskreno pokaju i promene svoje ophođenje da bi
jednog dana mogli da veruju jedni drugima. a osim toga, osećam samo gorčinu.
bolničarka je ušla, prišla nam i upitala šta osećate, gospodine silva, i ja
ponovih, osećam gorčinu, samo gorčinu.
Predivno napisan, ovaj roman u svakom smislu prikazuje dobuko zakopanu
gorčinu miliona ljudi širom sveta kojima je život proleteo pored očiju. Odabir
junaka u poznoj starosnoj dobi ovom osećanju samo daje na jačini, a prkošenje
pravopisnim normama podvlači priču o izgubljenim slobodama i provocira čitaoca
da još jednom razmisli o pravilima koje zdravo za gotovo prihvata, bez
razmišljanja o njihovim suštinama. Kombinovanjem jezičke dekonstrukcije,
istorije, politike, filozofije i intertekstualnosti (koja se ogleda u pesmi
Fernanda Pesoe), Valter Ugo Mai pred čitaoca stavlja kako lingvistički tako i
umni izazov, kakav se u modernoj književnosti ne sreće svakoga dana.
Nisam ništa.
Nikad neću biti ništa.
Ne mogu hteti biti ništa
Isključivši to, imam u sebi sve
snove sveta.
(Trafika, Fernando
Pesoa)
Ocena: 4.5/5
Izdavač: Laguna
Hvala! :)
ReplyDeleteObavezno javi utiske kad je nađeš, baš me zanima da li će ti se dopasti. Portugalci su stvarno opičeni, a izgleda da imamo mnogo više toga zajedničkog sa njima nego što nam se na prvi pogled čini :D
Moj najbolji ortak tvrdi da sa godinama ne postajemo mudriji već ogorčeniji, sa čime se u potpunosti slažem.
ReplyDeleteIako nisam ljubitelj pisanija koje namerno odstupa od pravopisne norme, ovaj roman mi zvuči zanimljivo.
Ne daj da te to obeshrabri - brzo se navikneš na mala slova, pa ne utiče na čitanje. :)
DeleteBaš mi je drago! Odličan je roman, a čini mi se da je kod nas prošao nezapaženo. Portugalci su stvarno zanimljivi, gotovo da nema portagulaskog romana koji sam pročitala a da mi se nije dopao :)
ReplyDelete