F – Danijel Kelman

Danijel Kelman je nemački pisac, rođen 1975. godine u Minhenu. Studirao je filozofiju i književnost u Beču. Napisao je sedam romana i nekoliko zbirki kratkih priča i novela, a međunarodni uspeh postigao je romanom „Ja i Kaminski“, za koji je dobio nagradu „Kandid“. Dve godine nakon toga, roman „Premeravanje sveta“ dobija nagradu „Klajst“, nakon čega slede nagrade „Tomas Man“ i „Per Olov Enkvist“. Kelman trenutno važi za jednog od najznačajnijih savremenih nemačkih pisaca. Roman „F“ je šesti njegov roman, objavljen 2014. godine.

Jedan potez Artura Fridlanda, neuspelog pisca i još neuspelijeg oca, zauvek će ostaviti trag, kako na njegov, tako i na živote njegovih sinova. Iako ne veruje u magiju, Artur će decu odvesti na nastup čuvenog hipnotizera, a nakon predstave će se prosto spakovati i nestati. Ništa posle te noći neće biti isto – Martin, Ivan i Erik će odrastati obeleženi nestankom nestabilnog oca, čije ime će ih proganjati iz izloga knjižara. Nakon što ih je napustio, Artur Fridland je konačno uspeo da svoj talenat podeli sa svetom i postane jedan od najprodavanijih i najkontroverznijih pisaca u tom momentu u Nemačkoj. Nihilistička poruka njegove knjige „Zovem se Niko“, u kojoj je glavni junak nazvan prosto F, baš kao što je i Kelman nazvao svoj roman, toliko snažno deluje na publiku, da izaziva niz samoubistava kod čitalaca.

„Ti ne postojiš. Misliš da ovo čitaš? Naravno da misliš. Ali ovo niko ne čita. Svet nije onakav kakav se čini. Ne postoje boje, postoje talasne dužine; ne postoje tonovi, postoji samo treperenje vazduha; ne postoji prostor, postoje samo atomi u prostoru; ali i atom je samo reč za energiju bez oblika i mesta postojanja. A šta je to energija? Broj koji u svim promenama ostaje konstanta, apstraktni zbir, koji se stalno održava. Energija nije supstancija, ona je odnos, dakle čista matematika. Što mi češće osmatramo stvarnost, ona je sve praznija, čak i sama praznina postaje irealna. Jer prostor je samo funkcija, samo model našeg duha. A duh koji taj model stvara? Ne zaboravi, u mozgu niko ne živi. Nema vidljive duše koja struji kroz nervne završetke, koja gleda kroz oči, koja čuje kroz uši, koja govori kroz tvoja usta. Oči nisu prozori duše. Postoje samo nervni impulsi, ali njih niko ne čita, niko ih ne broji, niko ne prevodi u nešto drugo, niko ne razmišlja o njima. Traži koliko hoćeš, u toj kući nikoga nema. Svet je u tebi, a ti ne postojiš.“

U kakve ljude su izrasla deca koje je nenajavljeno napustio otac, koji se potom proslavio iznova ubivši boga, slavljenjem besmisla?

Sin iz prvog braka, Martin, postao je izrazito gojazan sveštenik koji ne veruje u Boga, opsednut sklapanjem Rubikove kocke. Jedan od blizanaca, Erik, obogatio se, ali je potpuno sišao s uma, do te mere da gotovo da više ne može da funkcioniše, ni sa lekovima, niti bez njih. Ivan se okrenuo umetnosti, ali nikada nije postao priznati umetnik, iako su njegova dela slavna – umesto autentičnosti, predao se falsifikovanju i obmani. Ono što ih povezuje, međutim, jeste fundamentalna rastrzanost i dvostruki životi koje vode: Martin kao ateista u svešteničkoj odori; Ivan kao slikar koji se krije iza tuđeg, već ostvarenog imena; Erik kao šizofreničar, doslovno rastrzan između dve ličnosti.

Središte romana, u kojima je prikazan jedan izuzetno topao letnji dan iz perspektive svakog od brata (08.08.2008. godine – drugi suštinski važan dan u njihovim životima, pored onog kada im je otac nestao), ispresecano je događajima pre i posle. Osim uvoda, u kojem je prikazana poseta hipnotizeru, od glavnog toka romana odudara i hronološki prikaz predaka likova, počev od oca pa sve do davnih predaka, povezanih čudnim osećajem da ih je neko prokleo. Kraj romana, ipak skače u budućnost, prikazujući Ivanovu decu, suočenu sa sličnom sudbinom koja je zadesila i njega – nenajavljenim i neobjašnjivim nestankom oca.

Potpomognuti, možda, apologiji besmisla svog oca, Fridlandovi očajnički pokušavaju da pronađu smisao svog postojanja, smisao koji svakom od njih izmiče. Bog je mrtav, autentičnost je izgubila na značaju, razum se oteo kontroli – kako onda živeti, i zbog čega? Danijel Kelman ubrizgava neophodnu dozu humora kako bi se ovako gorke teme mogle progutati i provocira čitaoca da razmišlja o pojmovima sudbine i slobodne volje.

A na šta se konkretno odnosi F iz naslova romana? To će čitalac sam morati da odgonetne. Na junaka Arturove kontroverzne knjige, na prezime koje nose protagonisti, na početno ime čoveka koji je uzviknuo da je Bog mrtav, na filozofiju, frustraciju, falsifikat ili možda na fundament i pomirenje sa činjenicom da se protiv sudbine prosto ne može, ma koliko se protiv nje borili, što i Martin na samom kraju romana otkriva (ili samo pretpostavlja?):

„Fatum. Veliko F. Ali slučaj je moćna sila. Čovek odjednom dobije sudbinu koja nije njemu namenjena. Neku vrstu slučajne sudbine.“

Ocena: 4/5

Izdavač: Dereta