Godina potopa – Margaret Atvud

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, jeste zbirka pesama Double Persephone, a već za drugu zbirku, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Atvudova je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”,  „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koja joj je 2000. godine dodeljena za roman „Slepi ubica”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

„Godina potopa” je drugi roman u serijalu o LudAdamu. Prethodi mu „Antilopa i kosac” (recenziju možete pročitati OVDE), pa iako se roman može čitati samostalno, poznavanje prethodnog romana svakako pomaže čitaocu da bolje razume kontekst, odnosno stanje u kom se svet nalazi u „Godini potopa”, kao i šta je do tog stanja dovelo. Treći roman u serijalu nosi isto ime kao i trilogija - „LudAdam” i pripoveda događaje nakon onih koji su opisani u prva dva romana (čija se radnja odvija manje-više paralelno).

Roman počinje u godini 25, godini potopa, ali čitaocu nije pojašnjeno niti o kojoj je eri tačno reč, niti o kakvom potopu se zapravo radi. U pitanju je očigledna aluzija na biblijski potop, koja se odnosi na kataklizmu koja je pogubna za veći deo ljudskog stanovništva (ali zanimljivo, ne i za životinje). Ogroman deo čovečanstva zbrisan je sa lica zemlje zahvaljujući izbijanju epidemije koju autorka takođe odbija da definiše (ali čitalac tokom čitanja romana shvata da je bolest zapravo „bezvodni” potop). Pojedinosti su nebitne, bitno je samo da je postapokaliptični svet koji autorka predstavlja u potpunosti drugačiji od sveta koji poznajemo danas. Atvudovoj ovo nije prvi put da čitaoca „baca” u svoj fiktivni svet bez informacija o onome što mu je prethodilo, primer za to je i „Sluškinjina priča” u kojoj takođe nema objašnjenja masovne neplodnosti žena. Ovakav pristup pokazuje se kao neobično uspešan – čitalac ne traži pojašnjenje, jer duboko u sebi zna da je takav scenario, ma koliko se činio dalekim, ipak moguć.

Roman je ispripovedan iz perspektive dve preživele junakinje – Tobi i Ren. Obe junakinje provode postapokaliptične dane potpuno same, zabarikadirane na „sigurnim mestima” i vode čitaoca natrag kroz vreme, svaka sa svoje tačke gledišta, pojašanjavajući na taj način kako su dospele u situaciju u kojoj se trenutno nalaze. Ono što im je zajednično jeste to što su ih iz kandži prethodnih života obe spasili Baštovani, vrsta fundamentalističke verske sekte, koji su im ponudili mogućnost spokojnog iščekivanja neminovne katastrofe.

Svet pre potopa podeljen je klasno. Najbogatiji žive u korporacijskom „balonu”, gde uživaju sve prednosti moderne tehnologije, u koje spadaju i veoma razvijen bioinženjering (detaljno opisan u „Antilopi i koscu”); dok svi ostali žive po takozvanim plebejama, vrsti geta, u kojima vladaju kriminal, bolesti, nasilje i svakodnevna borba za egzistenciju. Katastrofa koja nadolazi, pak, ne pati od klasne diskriminacije – niko nije pošteđen i jednako brzo umiru i vernici i nevernici, i prosjaci i milioneri. Iz brojnih gerilskih pokreta izdvajaju se upravo Božji Baštovani, najpre posmatrani kao skupina hipi-čudaka koja propagira mir u svetu, vraćanje prirodi i veganizam, a zatim kao jedna od terorističkih grupacija koja na sve načine pokušava da uništi svet korporacija. Atvudova ne idealizuje Baštovane – neka od njihovih verovanja su apsurdna i prikazana komično, ali jasno izražava svoj stav da su ipak bolji od alternative – pukog materijalizma nemilosrdnih korporacija.

Margaret Atvud čvrsto je protiv toga da se bilo koji od njenih romana nazove naučnom fantastikom. Ona preferira izraz „spekulativna proza” jer, kako kaže, ishodi koje predstavlja u svojoj fikciji daleko su od nerealnih, a toga je čitalac itekako svestan dok se sa njima upoznaje. Baš kao i „Antilopa i kosac”, „Godina potopa” bi trebalo da se shvati kao upozorenje, pre nego kao proročanstvo, jer ma koliko duboko zaglibili, čovečanstvo i dalje može da skrene sa staze kojom je krenulo. Zbog toga nijedna distopija Atvudove ne uključuje prirodne katastrofe – put kojim ljudski rod ide nedvosmisleno će se, pre ili kasnije, završiti samouništenjem. A ako mislite da životinjske vrste koje se šetaju Zemljom u „Godini potopa” ipak spadaju u sferu naučne fantastike, očigledno je da niste dovoljno upućeni u dešavanja u savremenoj nauci.

„Godina potopa” je, kao i ostali distopijski romani Margaret Atvud, prilično mračna priča, ali mračnom je ne čini autorkina mašta (koja se ipak, još jednom pokazuje kao bezgranična), već izvesnost opisanog. Kao i u svim romanima do sada, socijalna pitanja imaju važnu ulogu, a likovi su dovoljno bezlični kako čitaocima ne bi smetali u percepciji šire slike. Pa iako je „Antilopa i kosac” verovatno uspeliji roman u svakom pogledu, „Godina potopa” je njegov jednako uznemirujuć saputnik i kao takav je svakako vredan čitanja.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna