Novi učenik – Trejsi Ševalije

Trejsi Ševalije (1962) je britanska autorka američkog porekla. Napisala je osam romana, a slavu je stekla romanom „Devojka sa bisernom minđušom“, koji je odmah po objavljivanju dospeo na listu bestselera Njujork Tajmsa, a do danas je preveden na 36 jezika i prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta. Nakon toga usledili su hitovi „Pali anđeli“, „Dama i jednorog“, itd. Njen najnoviji roman, „Novi učenik“, deo je projekta Hogart Šekspir i predstavlja savremenu verziju Šekspirovog „Otela“.

Kada je upitana zbog čega je odlučila da ponovo ispriča baš ovu dramu, Trejsi je izjavila da su je privukli večno aktuelni motivi ljubomore i diskriminacije, kao i to da je oduvek volela da piše o autsajderima. Školsko dvorište joj se, kako kaže, učinilo kao idealno mesto gde se svakodnevno mogu pronaći baš ovi problemi, a sedamdesete godine dvadesetog veka kao vreme u kojem je politička korektnost bila nepoznat pojam, pa je, prema tome, rasna diskriminacija bila u punom procvatu.

Ne samo da je Osei Kakota, dečak koga je autorka izabrala za protagonistu romana, novi učenik jedne vašingtonske osnovne škole, već je i jedino crno dete u očigledno rasističkom okruženju. Niko ne krije netrpeljivost prema novom dečaku – kako učenici, tako ni nastavnici – pa ipak, Osei će privući pažnju Di, omiljenoj devojčici u školi, i momentalno steći njenu naklonost. Ovo prijateljstvo će većina gledati sa negodovanjem, čak i prezirom, a posebno Ijan, dežurni siledžija škole, postaraće se da Oseijev prvi dan u novoj školi pretvori u pakao.

Trejsi Ševalije je u svojoj verziji ostala verna originalu, preuzevši zaplet doslovno, čak i dajući svojim likovima imena koji se odmah mogu povezati sa likovima iz originala. Kivan na Otela zbog toga što ga nije unapredio, Jago će skovati plan kako da uništi brak Otela i Dezdemone, tako što će ga naterati da poveruje da ga supruga vara. U „Novom učeniku“ Ijan, iako nema konkretan motiv, kuje jednako makijavelistički plan kako bi razdvojio Oseija i Di, a ulogu čuvene maramice iz Šekspirove tragedije preuzima pernica sa jagodama koju je Osei dao svojoj novoj simpatiji. Pa iako je čitaocima „Novog učenika“ preneta suština jedne od najpoznatijih priča o pogubnosti ljubomore, uspeh autorke da prenese duh Šekspirovog dela, nažalost, izostaje.

Jedan od najvećih problema u ovoj izvedbi jeste rizična odluka da se  priča o ljubomori u odnosu supružnika prenese na jedanaestogodišnju decu. Iako dečje ljubavi mogu biti burne i duboko proživljene, teško je shvatiti ih ozbiljno, što je očigledno bila dilema na koju je naišla i sama autorka, jer njeni likovi u većini slučajeva deluju daleko zrelije od jedanaestogodišnjaka. Niko ne spori da pojedina deca u određenim situacijama mogu biti itekako zrela, kao i izuzetno okrutna,  ali način na koji se Trejsini junaci u ovom delu izražavaju i artikulišu svoje emocije, u potpunosti je neuverljiv. Školsko dvorište može biti prava pravcata „arena“ i u tom smislu je dobar izbor, ali bi malo stariji uzrast likova svakako bio daleko bolje rešenje.

 Drugi problem jeste odluka da se čitav roman svede na jedan školski dan, potpuno nepotrebna, s obzirom na to da se događaji u originalnoj drami odigravaju u nekoliko dana. Čak iako u razmatranje uzmemo mogućnost da je baš ovaj dan bio vrhunac nerazumevanja na koje je tokom života Osei nailazio, njegov postupak s kraja romana zahteva određenu motivaciju koja autorka tokom razvoja fabule ne daje, naprotiv, čitaocima je predstavljen dečak koji je apsolutno spreman na tretman koji dobija u novoj školi. Zbog diplomatskog posla oca, Osei vrlo često menja škole i to uvek one u elitnom, belom okruženju, i svakog puta, bez izuzetka, dočekivan je od strane ljudi koji ne kriju svoju nelagodu, pa čak i strah ili otvoreno gađenje.

Zamisao koju je Trejsi Ševalije imala za obradu „Otela“ u osnovi je dobra, što se ne bi moglo reći i za njenu izvedbu. Koncentrisana na problem rasizma, i nemogućnost junaka da se uklopi u sredinu koja ljude deli na crne i bele – problem kom je dodala i politički kontekst, uvevši lik starije sestre glavnog junaka, koja u potpunosti prihvata svoje poreklo i odbija da se povinuje pravilima američkog rasističkog okruženja, autorka je drugi aspekt „Otela“, po kojem je Šekspirova tragedija zapravo i poznata, stavila u drugi plan.

Interesantno je, međutim, da Trejsi Ševalije nije usamljena kada je u pitanju ne baš uspešno učešće u ovom projektu. Mnogi pisci, svi do jednog poznati, koje smo imali prilike da čitamo do sada, spotakli su se u pokušaju da osavremene Šekspirove drame. Da li je problem u tome što ove priče bolje funkcionišu u formi drame, čije se zakonitosti ne mogu uvek uspešno preneti u formu romana, ili je u pitanju samo još jedan dokaz Šekspirove veličine, pitanja su o kojima se može polemisati, ali ono što je sigurno jeste da veliki bard postavlja očekivanja koja čak ni neka od najpoznatijih imena u savremenoj književnosti ne mogu da ispune.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna