Livro – Žoze Luis Peišoto

Žoze Luis Peišoto (1974) je portugalski pisac. Diplomirao je na Fakultetu za društvene i humanističke nauke Univerziteta u Lisabonu. Piše pesme, pripovetke, romane i drame, a osim umetničkog pisanja, bavi se i pisanjem kolumni za nekoliko portugalskih medija. Njegova dela višestruko su nagrađivana. Za roman „Nenhum Olhar” 2001. godine dobija nagradu „Žoze Saramago”, roman „Livro” je proglašen za najbolji evropski roman 2013. godine.

Život na ivici egzistencije tokom 20. veka, koji je za posledicu imao velike migracije Portugalaca u susedne zemlje, česta je tema portugalskih pisaca. Tako je i „Livro” roman o migraciji, sa posebnim fokusom na dvoje mladih ljudi, Ilidija i Adelaidu, kojima je situacija u zemlji odredila potpuno drugačije sudbine od onih o kojima su sanjali.

Ilidija je majka kao šestogodišnjeg dečaka ostavila i nestala: „Majka je sinu dala knjigu u ruke. Kakva misterija. Dečak nije bio u stanju ni da pretpostavi čemu taj predmet služi. Poželeo je da ga pomiriše, ali su vrata ka dvorištu bila otvorena, svetlost je ulazila, napolju je bilo mnogo života. Dečak je imao šest godina, odlutale su mu misli, pažnja mu je popustila, ali knjiga nije prestala da ga zanima, samo je prestao da je posmatra kao predmet i počeo da je sagledava na mnogo apstraktniji način, kao nameru, kao senku jednog čina”.

Ilidio će rastati među strancima koji su ga prihvatili kao svog, okružen ljudima koji ga vole i cene. Jedina stvar koja ga vezuje za prethodni život jeste knjiga, a nju će, kao nešto veoma vredno, pokloniti Adelaidi. I opet knjiga stoji kao stub prekretnice u njegovom životu. Adelaide će, kao jedna od mnogih Portugalaca u to vreme, biti primorana da napusti svoju zemlju i bolji život potraži u Parizu: „Kakva će biti Francuska? Adelaide je znala tri stvari o zemlji u koju je pošla: u Francuskoj su ljudi imali mašine da umesto njih rade kućne poslove, da čiste pod, da peru posuđe i rublje, imali su gvozdene ruke; u Francuskoj su se ljudi stalno vozili kolima, čak i u pekaru; u Francuskoj su ljudi jeli kuvanu konjetinu. To poslednje joj je najviše smetalo, bilo joj je žao životinja. Već je čula za Pariz, poznavala ga je po imenu, a znala je i da Francuzi govore po stranski. Kako će se sporazumeti na tom mestu gde se govori po stranski i jede konjetina? Tokom putovanja pod ceradom, dok je skrivala lice od mutnih pogleda muškaraca, Adelaide su satima progonila ta pitanja, ali ju je jedna prikrivena misao najviše mučila. Sećanje na Ilidijev lik.”

Ilidio će krenuti za njom, ali prekasno. Njen glas izmiče poput majčinog glasa onog dana kada je ostao sam na svetu. Godinama nakon toga, Adelaide će kao čistačica u biblioteci sresti svog budućeg muža. I u ovom susretu (i fundamentalnom razdvajanju od Ilidija) knjiga će igrati važnu ulogu. Adelaide će sa svojim udvaračem komunicirati tajno, pomoću knjige, tako što će zaokruživati reči na već ispisanim stranicama, pišući priču unutar priče. To, ipak, neće biti kraj njene i Ilidijeve priče, likova koji, iako kroz život (i roman) postoje kao dva paralelna narativa, teže tome da se ponovo sretnu.

Peišotova proza je satkana od emocija. Iako se radnja romana proteže na više od dve decenije, u njemu se malo toga zaista događa. „Livro” ne priča priču o migraciji kao takvoj, iako ona ima suštinski važnu ulogu, ne prenosi čitaocu činjenice o nedaćama koje sa sobom nosi život u nepoznatoj zemlji, koliko osećanja koje te nedaće izazivaju. Čitajući o sudbini Peišotovih likova, čitalac lako može da zamisli kakav bi život oni vodili da nisu bili primorani da se sele, da nisu ostavili svoje bližnje i da nisu bili ostavljeni. Zbog toga je tempo romana, uprkos duhovitim deonicama, prilično trom i sumoran.

A onda, taman kada je čitalac na granici da se od takve atmosfere umori (ili je tu granicu već prešao, zavisno od ličnog senzibiliteta), Peišoto prelazi na drugi deo romana i potpuno neočekivano, bez ikakvih upozorenja, iz realizma skače u postmodernizam. Od čitaoca se očekuje da, ukoliko želi da mu se određeni događaji rasvetle, aktivno učestvuje u priči. Menja se stil, menja se tonalitet, menja se čitav roman.

„Ime je dovoljno? Ne. Ni naslov nije dovoljan. Više bi se očekivalo od romana s naslovom „Livro”. Knjiga. Uz najmanja očekivanja trebalo bi pretpostaviti da roman koji se predstavlja kao Knjiga ima dovoljno iskrenosti da bude ono za šta se prodaje. Knjiga na opasan način navodi na zaključak da je ova Knjiga u stvari knjiga, a to je epitet koji ovaj niz stranica, ma kako lepo ukoričen, ne zaslužuje. U najbolju ruku, reč je o još jednoj knjizi. Baš žalosno.”

I odjednom, krug se zatvara. Motiv knjige koji se provlači kroz ceo roman dobija svoje objašnjenje. Knjiga simbolično oživljava.

„Livro” je ispreden od dualiteta. Počev od dvojakog značenja naslova, preko razlike između ruralnih predela Portugala i urbanog Pariza, života kakav jeste i kakav bi mogao biti, do dva fizički odvojena dela romana koji se po svemu drastično razlikuju. Dve tradicije, prošlost i sadašnjost, početak i kraj. Obe strane povezuje knjiga. Livro. Kao uteha i inspiracija. Kao pisac i reči koje je pisac napisao. Kao mrtva reč na papiru i reč koja oživljava tek kada se pročita. Kao sećanje na ono što je bilo nekad i poziv da pogleda u sutra.

„Početak je takođe sada. Svitanje se od tame razlikuje samo po onome što mu je prethodilo i po onome što zamišljamo da će uslediti, po onome pre i onome posle. Zahvaljujem ti što si pristao da se ova knjiga pretvori u tebe i zahvaljujem ti na velikodušnosti što si se pretvorio u nju, zahvaljujem ti na svetlosti koja ulazi kroz ovaj prozor i na svemu što me sačinjava, zahvaljujem ti što si mi dopustio da postojim, zahvaljujem ti što si me doveo do poslednje stranice i što si sa mnom došao do poslednje reči. Da, ti i ja znamo ovo: beznačajnost, komadić ništavila, unutrašnjost slova o. Ali to će se zbiti tek za neko vreme. Zasad iskoristimo ono što možemo. Još smo ovde.”

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Kontrast