Muzej nesvakidašnjih bića – Alis Hofman

Alis Hofman (1952) je američka književnica. Napisala je više od 40 romana za odrasle, omladinu i decu. U njenim delima se često mogu pronaći elementi magije i magijskog realizma, iako se ne može reći da piše fantastiku. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada, a pojedini romani koje je napisala doživeli su uspešne filmske adaptacije. Živi i piše u Bostonu.

„Muzej nesvakidašnjih bića”, jedan od novijih romana autorke, objavljen 2014. godine, inspirisan je velikim interesovanjem za čudnovato koje je dominiralo krajem 19. i početkom 20. veka. Radnja romana smeštena je na njujorško ostrvo Koni, tada omiljenoj destinaciji američkih ljubitelja zabavnih parkova, cirkusa i takozvanih „muzeja nakaza”.

Glavna junakinja romana, Korali Sardi, ćerka je vlasnika upravo jednog od takvih muzeja. Njen hladni i ambiciozni otac se tokom Koralinog detinjstva prema njoj ponašao izuzetno zaštitnički, u pokušaju da svoju jedinicu sačuva od očiju javnosti, pa je Korali, uprkos tome što je stanovala u izuzetno prometnom mestu, živela povučenim i usamljeničkim životom. Uprkos deformitetu koji i sama ima, bila je izolovana i od „postavke” očevog muzeja i godinama je maštala o danu kada će konačno moći da vidi njegovu unutrašnjost.

„Pomislili bismo da je nemoguće pronaći ma šta novo na ovome svetu, stvorenja koja nikada ranije nije video nijedan čovek, svojevrsne čudnovatosti u kojima se priroda povukla da ustupi mesto živom damaru fantastičnog i divnotnog. Sa izvesnošću vam mogu reći da takve stvari postoje, jer pod vodom ima nemani golemih poput slonova, sa stotinama nogu, a na svodu, užežene i bačene sa nebesa, stene plamte kroz svetli vazduh i padaju na zemlju. Ima ljudi tako neuobičajenih odlika da moraju kriti lica kako bi mogli proći ulicama a da im niko ne dosađuje, i žena tako osobenih crta da žive u sobama bez ogledala. Mene je otac čuvao podalje od takvih anomalija kad sam bila mala, iako sam živela nad izložbenom postavkom koju je on posedovao na ostrvu Koni, Muzejom nesvakidašnjih bića.”

Dan upoznavanja sa očevim imanjem konačno će doći i Korali će shvatiti da njegovo posesivno ponašanje prema njoj, kao i opsednutost svakodnevnim treninzima na koje je primoravana od malena, nisu odraz roditeljske ljubavi i brige, već suve ambicije. Naime, njen deformitet činile su kožice između prstiju na rukama, a treninzi su se sastojali iz časova plivanja i vežbi zadržavanja daha pod vodom. Za svoj 18. rođendan Korali je od svog oca dobila poseban poklon – priliku da posetiocima ostrva Koni pruži do tada neviđenu senzaciju.

„Kad sam skrenula pogled sa te raznovrsne zbirke koja je izazivala vrtoglavicu, ugledala sam rođendansko iznenađenje od oca, ukrašeno plavim svilenim vrpcama i vencima od papirnih zvezda. Stajalo je na počasnom mestu: ogroman rezervoar pun vode. Na dnu je imao školjke sabrane iz svih krajeva sveta, od Indijskog okeana do Kineskog mora. Nije morao otac da mi kaže šta će se u njemu izlagati, jer stajao je tu natpis za koje je zadužio majstora-zanatliju da ga napravi od kestenovog drveta i ručno ga ispiše pozlatom. Žena-sirena. Pod tim naslovom je bila urezana samo jedna reč, moje ime: Korali. Nisu mi bila potrebna dalja uputstva. Razumela sam da je čitav moj život bio puko uvežbavanje upravo za ovaj trenutak. Bez izrečenog naloga, izula sam cipele. Umela sam dobro da plivam.”

Na drugoj strani grada, u isto to vreme, mladi fotograf jevrejskog porekla, Edi, prisustvuje stravičnom požaru koji je izbio u jednoj od gradskih fabrika. Čak i kada se izuzme užasavajući prizor žrtava vatrene stihije, na Edija požar u fabrici ostavlja posebno ličan utisak. I sam je, zajedno sa svojim ocem, radio po fabrikama u užasnim uslovima na koje je, zbog svog porekla, bez rečio morao da pristane. Nakon što je prisustvovao očevom pokušaju samoubistva, Edi je odlučio da promeni svoj život i pobegne od kuće. Neko vreme je radio za čoveka koji je zbog svoje sposobnosti da reši nerešive slučajeve nestanka ljudi, bio u gradu poznat kao Čarobnjak, a kasnije je otkrio svoju ljubav prema fotografiji i život posvetio upravo ovom zanatu. Edija će, nakon požara, posetiti otac jedne od devojaka koje su radile u fabrici koju je zahvatio požar. Njemu je poznato čime se fotograf bavio u mladosti i on će insistirati da baš njemu da zadatak da reši misteriju oko nestanka njegove ćerke. Nakon požara joj se gubi svaki trag – nema je među žrtvama, niti među preživelima. Edi će se nerado prihvatiti ovog zadatka, a istraživanje nestanka devojke će ga, korak po korak, dovesti baš do Muzeja nesvakidašnjih bića, gde će upoznati Korali.

Istorijska građa koju Hofmanova koristi kao okosnicu romana kao svrhu ima isticanje socijalne nepravde u američkom društvu početkom dvadesetog veka. Požari u fabrikama, kao i Edijeva priča uopšte, za cilj imaju naglašavanje nepoštovanja prava radnika, dok kontekst Koraline priče, kao i one o ostalim žiteljima Muzeja, predstavljaju narušavanje osnovnih ljudskih prava. Različitost njihovog položaja je očigledna (i podvučena je motivima vatre i vode koji se u romanu iznova i iznova pojavljuju), ali je problem suštinski identičan, i uprkos vremenu u koje je radnja romana smeštena, veoma aktuelan. Oba junaka su već svojim rođenjem na neki način predodređeni da žive nezavidnim životom i upravo je ta otuđenost od sveta ono što će ih spojiti.

O životu glavnih likova saznajemo iz njihovih ispovesti, dok glavni tok radnje pratimo u zasebnom narativu ispripovedanom u trećem licu. Ispovedni ton u romanima bio je veoma popularan u književnosti epohe u kojoj je smeštena radnja „Muzeja nesvakidašnjih bića” i Hofmanova je stil pisanja prilagodila stilu viktorijanskih romana. U tom smislu, opravdano je naivno pripovedanje i neizostavan srećan kraj za glavne junake, ali ipak, na momente roman deluje neuverljivo, priča isuviše predvidiva, a junaci jednodimenzionalni.

Uprkos svemu tome, „Muzej nesvakidašnjih bića” je interesantna i originalna priča o načinima na koje ljudi percipiraju ono „drugačije”. Fenomen „muzeja nakaza” koji su u to vreme postojali u svakom civilizovanom društvu, pokazuju koliziju fascinacije i gađenja prema svemu što je strano i neobično (što se lako može primetiti i u odnosu na druge kulture). Hofmanova je ovaj naširoko poznat fenomen oneobičila tako što je glas dala drugoj strani, a u svom romanu, mada na momente nezgrapno, uspela da spoji elemente trilera sa jednom koliko mračnom, toliko i prosvetljujućom ljubavnom pričom između dvoje mladih koje je svet nepravedno odbacio.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna