Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju - Katarina Bivald

Katarina Bivald (1983) je švedska književnica. Autorka je tri romana, a njen prvenac „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“, doneo joj je svetsku slavu, nakon što je preveden na 25 svetskih jezika i proglašen za bestseler na listi „Njujork Tajmsa“.

Kolotečinu malog američkog grada sa neslavnim imenom Brouken Vil, narušiće dolazak švedske turistkinje Sare Lindkvist. Sara se, u nedostatku bliskih prijatelja, već neko vreme dopisivala sa Ejmi Haris, Amerikankom sa kojom je delila ljubav prema knjigama koju zaista razumeju samo strastveni knjigoljupci. Osim preporuka za čitanje i omiljenih primeraka knjiga, Sara i Ejmi razmenjivale su i svakodnevne događaje iz svojih ne preterano uzbudljivih života i razvile su prilično snažnu vezu, iako se nikada nisu videle. Sari je ovo prijateljstvo predstavljalo zračak sunca u sumornom životu, pa ne čudi što je oberučke prihvatila Ejmin poziv da poseti Ajovu i nekoliko meseci provede kao gost u njenom gradiću. Ono što je Ejmi, međutim, propustila da napomene, i što je Sara shvatila tek kada je stigla na drugi kontinent, jeste da njena prijateljica neće biti tu da je dočeka. Naime, kada je Sara stigla u Brouken Vil, Ejmi više nije bila živa.

I tako se Sara našla okružena znatiželjnim žiteljima Brouken Vila koji su, iako nesvakidašnje gostoljubivi, ipak samo stranci. U kući svoje pokojne prijateljice koju nikada nije upoznala, u jednom od onih američkih gradića koje je, čini se, i sam Bog zaboravio.

„Pre nešto više od sto pedeset godina, odvažni doseljenici putovali su u konvojima, težeći da ispune ranu (i manje blistavu) verziju američkog sna. A u jednom od tih konvoja polomio se točak: grad Brouken Vil osnovan je zahvaljujući toj grešci i po njoj je dobio ime, a zatim kao da je davao sve od sebe da se sa tim imenom poistoveti.“

Dakle, logična odluka bila bi da se Sara vrati svojoj kući, ali postoji nešto u tom neuglednom gradu i njegovim stanovnicima što miriše na dom. Uostalom, ni Sara nije baš preterano zanimljiva i avanturistički nastrojena, uvek po strani, ali u Brouken Vilu je stvar u potpunosti drugačija: ovo je prvi put da se nalazi u centru pažnje, i to ne jedne osobe, već čitavog grada.

„Da je Sara znala kolikim je razgovorima bila povod u gradu, bila bi veoma začuđena. Nije bila zanimljiva. Nije bila egzotična. Definitivno nije bila lepa. Prva je priznavala da je njen izgled jednostavno svakodnevan. Imala je samo sedam godina kada je morala da prihvati da joj je kosa boje pacova. To se nije moglo poreći. Ni uz najbolju moguću volju nije se mogla nazvati riđeplavom ili kestenjastosmeđom, niti bi se mogla upotrebiti bilo koja druga reč koja obično opisuje junakinje knjiga koje je čitala. A nikada nije imala ni najmanji osećaj za stil. Najbolje što je njena mama ikada rekla o njenoj odeći bilo je da je makar cela i čista.“

Ipak, sama činjenica da je Sara turistkinja u njihovom gradu, činila je da se stanovnici Brouken Vila prema njoj ophode sa posebnom pažnjom. I ne samo to, ona je bila Ejmin gost, a pošto Ejmi nije bila tu, neko je morao pokazati gostoprimstvo. Od trenutka kada je stigla u Ajovu, Sara je bila u centru pažnje; dobijala je sve što joj je potrebno i niko nije želeo da joj uzme ni cent za svoje usluge. Vremenom, Sara je ovde počela da se oseća kao kod kuće, i čvrsto je odlučila da se nekako oduži ovim neobičnim ljudima, koji su joj, malo po malo, prirasli k srcu. Kako je za sve to bila zaslužna upravo Ejmi, Sara je dobila ideju: otvoriće knjižaru u Brouken Vilu. Samo, koliko je pametno otvoriti knjižaru u gradu u kojoj jedina osoba koja bi za nju bila zainteresovana više nije živa? Pa uprkos tome što žitelji Brouken Vila ne haju za lepu književnost, daće sve od sebe da pomognu Sari da ispuni svoj cilj, ali i da grad koji se Sara počela da smatra svojim domom, to zaista i postane.

„Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“, je prvenstveno priča o snazi zajednice i osećaju pripadanja kom stremi svako ljudsko biće, čak i samotnjaci poput Sare. Ujedno, ovo je i simpatična priča o moći knjige da spoji i poveže i najrazličitije karaktere, čak i one kojima čitanje ne predstavlja preterano drag hobi.

Nije čudno što je Katarina Bivald za ovakvu temu bila inspirisana malim američkim gradom, mestom u kom se svako poznaje i u kom je teško sačuvati privatnost od znatiželjnih suseda. Takva prisnost u velikim gradovima retko postoji, a menja je otuđenost i povučenost. Otud mala mesta predstavljaju idealan teren za romantične priče poput ove.

Sarine nove komšije čini šarenolik dijapazon pomalo stereotipnih, ali izuzetno simpatičnih likova (lokalni pijanac, usedelica, gej par, glavna tračara iz komšiluka, itd), od kojih svako ima svoje mesto u priči. Jedan od glavnih likova, čija se sveprisutnost u romanu oseća uprkos njenoj fizičkoj odsutnosti, svakako je Ejmi, koja postepeno dobija ulogu režisera čitave priče. Čitalac polako, stranicu po stranicu, shvata da je Ejmi sve vreme imala plan, kako za Saru, tako i za ostale stanovnike Brouken Vila, i tokom čitanja romana sa uživanjem posmatra kako se taj plan, bez njihovog znanja, sprovodi u delo.

Iako daleko od žanra fantastike, ovaj roman povremeno gubi vezu sa realističnim, baš kao što to često ume da bude slučaj sa romantičnim komedijama. A ova knjiga je upravo to, iako romansa nije u prvom planu: lagana, simpatična, romantična priča o snovima koji uz malo (ili malo više) truda mogu postati java, čak i kada njihovo ispunjenje deluje potpuno neverovatno.

Ocena: 3/5

Izdavač: Plato