Abadon, anđeo uništenja – Ernesto Sabato

Ernesto Sabato (1911-2011) bio je argentinski književnik. Doktorirao je fiziku i filozofiju na univerzitetu u La Plati. Pre književne karijere bavio se fizikom, najpre u okviru Fondacije Kiri, a potom i kao univerzitetski profesor. Naukom prestaje da se bavi 1945. godine, kada započinje svoj književni rad. Danas se smatra jednim od najznačajnijih argentinskih pisaca, iako je napisao svega tri romana: „Tunel” (1948), „O junacima i grobovima” (1961) i „Abadon, anđeo uništenja” (1974). Pored toga, napisao je nekoliko desetina filozofskih i književnih eseja. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.

Sabatova tri romana povezana su temama, motivima i likovima, i kao takvi čine trilogiju. Iako pisac koketira sa različitim načinima pripovedanja i različitim filozofskim pogledima na svet u svakom romanu (egzistencijalizam, magijski realizam i konačno postmoderna), u celinu ih spaja zajednička tematika: preispitivanje zla, mračnih delova ljudskog uma i različitih psihičkih i duševnih poremećaja. Pojedini motivi koji se u „Tunelu” tek nagoveštavaju, razrađuju se u „O junacima i grobovima”, da bi konačno u „Abadonu” bili sasvim razotkriveni (najbolji primer je motiv slepila: od jednog slepog junaka u „Tunelu” do trenutka u kom čitalac saznaje da svetom vlada sekta slepih). U tom smislu roman „Abadon, anđeo uništenja” čini kulminaciju trilogije, ali i vrhunac Sabatovog stvaralaštva.

Abadon je hebrejski naziv za bezdan i često se u Starom zavetu pojavljuje uz reč šeol, što znači carstvo mrtvih. U Novom zavetu Abadon poprima lik anđela i opisuje se kao „kralj vojske skakavaca”. Kao što i etimologija imena pokazuje, njegove osnovne odlike vezuju se za uništenje, razdor i propadanje. Jezuita Peter Binsfild je 1589. godine Abadona uvrstio među Sedam prinčeva pakla, i to kao demona požude.

Naslov romana jasno upućuje na ton koji čitalac u njemu može očekivati. „Abadon, anđeo uništenja” je izvesna studija o zlu, sa izuzetno pesimističkim premisama. Strukturalno gledano, ovaj roman je najveći Sabatov eksperiment. Pisac u njemu kombinuje stvarne događaje sa fantastikom, fikciju sa autobiografijom, narativ uobičajen za roman sa narativom karakterističnim za eseje, različite književne žanrove i forme. Pored likova sa kojima se čitalac upoznao u prethodnim romanima, sam Sabato u „Abadonu” dobija jednu od glavnih uloga. On piše o svojim slutnjama, razmišljanjima, greškama i životnim stavovima, ali i životnom putu koji ga je naveo da se odrekne karijere naučnika i  doveo do statusa svetski poznatog pisca.

„Razdor između pojmovnog i podzemnog sveta. Napustio je nauku da bi pisao fikciju, kao kad bi neka dobra domaćica iznenada rešila da se oda drogama ili prostituciji. Šta ga je navelo da izmisli sve te priče? I šta su one bile u stvari? Uglavnom se književnost smatra kao neka vrsta obmane, kao ne baš ozbiljan posao. Profesor Usaj, nobelovac, prestao je da ga pozdravlja kada je saznao za njegovu odluku.”

Nemoguće je pokriti svaki aspekt ovog dela, pa to neću ni pokušavati. Umesto toga, skrenuću pažnju na jedan, koji je meni bio posebno interesantan, a tiče se upravo književnosti: Sabata kao autora, njegovih promišljanja o procesu pisanja i o svrsi koju književnost ima u ovom svetu.

Očito je da je promena piščeve karijere sa sobom donela sumnju u ispravnost izbora. Kao fizičar, Sabato je mogao da promeni svet, kao pisac ga je (to sada znamo) i promenio. Ipak, pitanje o utilitarnosti književnosti (i umetnosti uopšte) provlači se kroz ceo roman i to je zasigurno nešto što je mučilo pisca: „Možeš li mi reći kad je neki roman, ne samo Mučnina, nego bilo koji roman, najbolji roman na svetu, Don Kihot, Uliks, Proces poslužio da se izbegne smrt jednog jedinog deteta? Da nisam uveren u Sartrovo poštenje, mogao bih pomisliti da je to obična demagoška fraza. I više od toga: kako, kada, na koji način su neki Bahov koral ili Van Gogova slika pomogli nekon detetu da ne umre od gladi? Morali bismo se odreći celokupne književnosti, sve muzike, sveg slikarstva?”

Sabato je bio politički aktivan, protivnik vladajućeg režima. Ipak, on ne veruje u angažovanu književnost, onu koja se piše sa ciljem da bi bila angažovana. Iako u njegovim delima ima elemenata angažmana, oni su tu samo kao promišljanja autora, kao deo njegovog traženja mesta u svetu, ne kao osnovna funkcija njegovog pisanja.

„Polaziš od jedne sveobuhvatne intuicije, ali ne znaš šta zbilja hoćeš sve dok posao ne okončaš, a ponekad ni tada to ne saznaš. U meri u kojoj polaziš od te intuicije, tema prethodi formi. Ali, kako napreduješ, vidiš kako izraz obogaćuje, kako i sam stvara temu, sve dok, po završetku, više ne bude mogućno razdvojiti ih. A kada to pokušavamo, ili se pojavi ‘socijalna’, ili sasvim beskorisna književnost. I sa jednom, i sa drugom, muka živa.”

Sa druge strane, kako će neka poruka biti preneta, zavisi isključivo od autora koji je prenosi. Sabato veruje da je čin pisanja poput mističkog iskustva, pozivajući se na Platonove ideje o mističnom nadahnuću pesnika („pesnik, koga nadahnjuju demoni, ponavlja reči koje nikada ne bi  rekao pri čistoj svesti, opisuje vizije natprirodnih mesta, isto kao mistik”). Kao primere navodi Emili Bronte, devojku koja je živela „bezazleno”, a ipak napisala „Orkanske visove”. Kako je mogla stvoriti Hitklifa, kada sama nije bila nimalo nalik njemu? Ili Dantea, za kog su savremenici zaista verovali da je posetio Pakao („Doslovno tim rečima. Nisu govorili u metaforama – taj je svet verovao da je Dante bio u Paklu. I nisu se varali. Varaju se ovi mudrijaši, ovi koji misle da su pametni”). Velikog autora obuzima zanos kakav mali um ne može da dokuči. Ono što se tokom tog zanosa nađe „na papiru” van je ovoga sveta i ne može se racionalizovati. To je ono što velika dela odvaja od trivijalnih:

„Nema velikih i malih tema, uzvišenih i trivijalnih sadržaja. Ljudi su ti koji su mali, veliki, uzvišeni ili trivijalni. ‘Ista’ priča o siromašnom studentu koji ubija zelenašicu može biti obična policijska hronika ili ‘Zločin i kazna’.”

„Abadon, anđeo uništenja” je mnogo više od piščevih memoara i promišljanja o umetnosti. Apokaliptičan ton romana, kao i rasprava o poreklu i značaja zla u svetu, inspirisani su okolnostima u kojima je Sabato pisao. Početak druge polovine 20. veka u Argentini obeležili su nemiri, ekonomske krize i krvoprolićima na ulicama.  Sabato se priseća monstruoznosti iz prethodnih ratova i pita se da li će zlo ikada prestati, da li će ljudi ikada progledati. Neće, jer zlo je nemoguće iskoreniti, glavni lutkar je anđeo uništenja, a svetom iz senke vlada sekta slepih.

„Abadon, anđeo uništenja” smatra se vrhuncem Sabatovog stvaralaštva i jednim od najznačajnijih dela moderne argentinske književnosti. U njemu pisac ne samo da je dao reprezentativan primerak postmodernističkog romana, već je i odgovorio na pitanja davno postavljena u delima koja mu prethode. Nakon čitanja „Abadona”, možda ćete poželeti da se vratite „Tunelu” i „O junacima i grobovima” i pohvatate niti koje su vam tokom prvog čitanja promakle. A onda ponovo pročitati završnicu trilogije kako biste upotpunili ugođaj. Iako je tokom svog dugog života napisao samo tri romana, ta tri romana predstavljaju neprekidni ciklus, Uroborosa književnosti. Dela koja zovu na čitanje mnogo puta tokom života.

Ocena: 5/5

Izdavač: Plato