Big Little Lies (Nevine laži) – Liane Moriarty

Lijan Morijarti (1966) je australijska književnica. Svoj prvi roman Three Wishes napisala je nakon završenih master studija. Nakon toga je napisala još 10 romana, od kojih su tri za decu (serijal The Space Brigade). Njen najpoznatiji roman, Big Little Lies (u Srbiji preveden kao „Nevine laži”) našao se na listi bestselera Njujork Tajmsa i preveden je na sve veće svetske jezike. Tri godine nakon njegovog objavljivanja snimljena je i istoimena TV serija što je knjizi donelo dodatnu popularnost.

Big Little Lies je roman koji žanrovski nije baš jednostavno odrediti. On sadrži elemente trilera/misterije, čiklita i drame – u središtu priče je ubistvo, glavne junakinje su žene od kojih neke imaju izuzetno teške životne priče – ali se ne može ukalupiti ni u jedan od navedenih žanrova.

Morijartijeva je rešila da priču smesti u rodnu Australiju, u gradić čiji bogati stanovnici uživaju u velelepnim kućama sa izlazom na plažu i odličnom obrazovnom sistemu za najmlađe po kom je grad naširoko poznat i koji je jedan od osnovnih razloga zašto ljudi biraju baš Pirivi za svoj dom. Idilu grada poznatog po odličnoj državnoj školi, nestvarnom pejzažu i miru karakterističnom za predgrađa, prekinuće, međutim, ubistvo koje će se odigrati baš u toj školi, u toku jednog od humanitarnih događaja kojem prisustvuju gotovo svi stanovnici grada.

Reputacija Pirivija privukla je i Džejn, mladu samohranu majku koja je odlučila da se u ovaj grad doseli sa svojim sinom Zigijem i u njemu počne život iz početka, ostavljajući ružnu prošlost iza sebe. Ipak, njen plan o novom životu već prvog dana škole će poremetiti jedan nemio događaj. Naime, njen sin će biti optužen za nasilno ponašanje, a devojčica koja je žrtva će, upitana da pokaže nasilnika, pred svima uperiti prstom baš u njega. To neće biti bilo koja devojčica, već ćerka Renate Klajn, jedne od najuticajnijih žena u zajednici. Na stranu Džejn i njenog sina će istog trenutka stati dve žene, koje će joj vrlo brzo prirasti za srce i postati bliske prijateljice.

Jedna od njih je Madlin Marta Mekenzi, temperamentna žena dugačkog jezika na visokim potpeticama, čiji naizgled nesalomiv duh teško podnosi činjenicu da se njen bivši muž sa svojom novom porodicom doselio baš u njen komšiluk. I ne samo to: njihova ćerka tinejdžerka sve više vremena provodi sa ocem, a njegova nova supruga maltene joj je idol. Koliko god Madlin cela situacija išla na živce, nemoguće je bilo šta prigovoriti. Boni je, htela to Madlin ili ne, zaista savršena (što stvar čini samo još gorom!).

Druga žena je Selest Rajt, nestvarno lepa, uvek odmerena bivša pravnica koja se odrekla karijere kako bi se posvetila svojim blizancima i jednako nestvarno savršenom suprugu. Naravno, njen svet je samo prividno savršen, a Selest krije tajnu koju niko u njenom okruženju ne može ni da nasluti.

Autorka na samom početku romana čitaocima saopštava da se u školskom dvorištu odigralo ubistvo koje, čini se, policija ne zna kako da reši. Ubica nam, naravno, nije poznat, ali zanimljivo je da ne znamo ni ko je žrtva. Priča se potom ,,premotava” šest meseci pre ovog događaja i čitaoci se upoznaju sa glavnim akterima priče. Svako poglavlje počinje komentarima očevidaca, najavljujući događaje koji će uslediti. Čitaoci tako, baš kao i policija, prate ,,tok istrage”, vođeni nagađanjima prisutnih, kao i pretpostavkama o tome šta je mogao biti povod ubistvu i ko je za njega mogao biti odgovoran. Kako se priča razvija, čitaoci shvataju koliko stanovnici ovog grada jedni druge površno poznaju i koliko se njihovi stavovi zapravo temelje na tračevima, predrasudama i lažima.

Osnovna tema ovog romana je nasilje i ono je kroz priču prikazano kroz nekoliko od njegovih najčešće pojavnih oblika (od ovog trenutka kreću spojleri, pa ukoliko ih ne želite, možda bi bilo pametno da sada prekinete sa čitanjem teksta). Fabulu otvara incident u školskom dvorištu u kom je od devojčice koja je pretrpela nasilje zatraženo da uperi prstom u učenika koji ju je napao. Nakon što ona pokaže na Zigija, on istog trenutka biva stigmatizovan, a sa njim, naravno, i njegova majka. Činjenica da se Džejn tek doselila u grad i da se već na prvi pogled ne uklapa u njegov savršeni mikrokosmos, ni njoj ni Zigiju ne ide naruku. Dečaku je dozvoljeno da ostane u školi, uz stalnu prismotru, ali većina roditelja će svojoj deci zabraniti da se na njim druže, a uskoro će po školskim hodnicima krenuti da cirkuliše i peticija za njegovo isključenje. Džejn ne veruje da je njen sin sposoban za tako nešto (on to nikada nije ni priznao), ali sećanje na noć kada je začet i okolnosti u kojima se to dogodilo, počinju u njoj da bude sumnju.

Tako se tema vršnjačkog nasilja nastavlja na temu seksualnog nasilja. Džejn je, nakon burnog raskida, u kafiću srela nepoznatog muškarca i posle nekoliko pića se uputila u njegovu hotelsku sobu. Ono što je trebalo da bude nepromišljena ,,veza za jednu noć” brzo će eskalirati u traumatičan događaj koji će zauvek promeniti njen život. Ne samo da je te večeri bila zlostavljana, Džejn je ostala u drugom stanju, pa scena koju doživljava njen sin otvara temu mogućnosti genetskog prenošenja sklonosti ka nasilju.

Treći vid nasilja koji Morijartijeva uključuje u priču, a koji je verovatno najuspešnije i najpodrobnije prikazan jeste porodično nasilje (sledi još jedno, poslednje upozorenje za spojlere). Selest Rajt, žena kojoj sve žene u okolini zavide, kako na lepoti, tako i na savršenom životu koji živi, upravo je žrtva ovakvog nasilja. Niko ne zna kakav je njen suprug u stvari, čak ni njena najbliža prijateljica. Sve u vezi sa njenim životom je savršeno, a Peri taj savršeni život svakodnevno dokumentuje redovnim postovima na društvenim mrežama. Svi znaju (i treba da znaju) koliko se oni vole, koliko su srećni zajedno, da su savršen par.

Today would be perfect in every way. The Facebook photos wouldn’t lie. So much joy. Her life had so much joy. That was an actual verifiable fact. There really was no need to leave him until the boys finished high school.

Najstrašniji momenti u romanu nisu scene u kojima autorka opisuje nasilje, već načini na koje Selest opravdava postupke svog muža, kriveći povremeno sebe za njegovu neuračunljivost. Kao i odlaganje trenutka kada će konačno staviti tačku na sve to i otići. Toliko godina već glume savršenost da ta laž koju svakodnevno živi počinje da joj muti razum.

Peri je izuzetno voljen i cenjen u društvu. On je savršena prilika, to svi znaju, svaka žena bi poželela takvog muža. On je toliko bogat da ona ni o čemu ne treba da brine. Od nje se traži samo da bude dobra majka i supruga. Da ga ne nervira svojim ponašanjem. Da ne protivureči. Zbog čega je to toliko teško?

Ungrateful bitch. Deserve to be hit. Deserve it. She pinched the flesh on her upper thighs until it brought tears to her eyes. There would be new bruises tomorrow. Bruises she’d given herself. She liked to watch them change, deepening, darkening and then slowly fading. It was a hobby. An interest of hers. Nice to have an interest. She was losing her mind.

Ni ona nije bezgrešna, i toga je vrlo dobro svesna. Ponekad provocira, ponekad namerno radi stvari koje će ga dovesti do ludila. Gotovo uvek uzvrati udarcima, iako je slabija. Trudi se da mu ne ostane dužna. Nakon svake svađe Peri se pokunji i postaje idealan muž. Izvinjava se, obećava da će biti bolji, donosi joj poklone. To joj ponekad prija, ponekad joj se gadi. Svaki put su ti pokloni skuplji, ekstravagantniji. Selest ih nikada ne koristi. On nije zao, ona to zna, ili makar misli da zna. Ali svađe su sve učestalije, povrede sve vidljivije i teže i ona konačno počinje da se boji za svoj život i odlučuje da potraži pomoć.

Sva tri oblika nasilja sa sobom nose nešto što ljudi generalno ne shvataju ozbiljno: psihičko nasilje koje žrtve trpe. Svaka od žrtvi nasilja opisanih u ovom romanu nosi se sa istim problemom: sramotom da o nasilju govori. Bila to Džejn, koja krije da je žrtva seksualnog zlostavljana ili Selest koja svojevoljno pristaje da glumi savršen život pred svima, razlozi su isti: sumnja u sopstvenu krivicu i sramota da se o problemu progovori.

Kada obe istine izađu na videlo, okolina je u šoku, kao što to obično i biva, nažalost najčešće kada je već kasno. Svi su u neverici, niko nije ni pomišljao, sve je delovalo kao da je u najboljem redu. Toliko smo opterećeni svojim problemima da ne vidimo tuđe ukoliko nam se jasno ne predoče. Niko nema vremena da tumači znake, kao da nikome nije dovoljno stalo. Kada Madlin prvi put bude prisustvovala sceni u kojoj Peri udara Selest, prva stvar koju će primetiti je njena reakcija: No surprise at all. Just embarrassment.

What sort of obtuse, self-absorbed friend had Madeline been to have missed something like that? Just because Celeste didn’t walk around nursing black eyes and split lips didn’t mean there hadn’t been clues, if she’d just bothered to notice them.

Big Little Lies je roman koji izražava jasan stav protiv nasilja, u bilo kom obliku. Ono što naizgled počinje kao ,,ženski roman" za razbijanje dokolice postepeno postaje izuzetno ozbiljno i mučno štivo za čitanje. Ušuškana u idiličnu pozadinu, nekoliko stereotipnih likova i situacija koje se mogu posmatrati kao opšta mesta, zaogrnut komičnim situacijama koje ponekad naginju ka apsurdu, poruka koju Morijartijeva šalje još je glasnija. Ne postoji ništa jedinstveno u svetu koji je autorka izgradila. Sve je već viđeno i podseća na likove i situacije koje smo imali prilike da srećemo. Velike male laži kojima se glavni akteri ove priče služe kako bi preživeli u društvu koje svakodnevno zahteva savršenstvo na svakom polju, takođe nisu preterano originalne. I baš to što je sve već viđeno podvlači upozoravajući ton kojim nam se autorka obraća. Nasilje nikada nije originalno i često se krije na najočiglednijim mestima (i ne samo nasilje, ono se u ovom kontekstu lako može zameniti depresijom ili nekim drugim problemom), a uprkos tome što je sve prisutnije i predvidljivije, iz nekog razloga nam je sve teže da ga uočimo.

Ocena: 5/5

Izdavač: Penguin Books

Kasperijada - Gžegož Kazdepke

Gžegož Kazdepke (1972) je poljski pisac, scenarista i novinar. Studirao je novinarstvo i političke nauke na Univerzitetu u Varšavi. Napisao je više od 50 knjiga za decu i mlade. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, a njegova najpoznatija knjiga „Kasperijada - Priče za mangupe i one druge” se 2001. godine našla na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY, a iste godine je dobila i nagradu „Dečji bestseler”. Po njoj je snimljena i istoimena animirana serija.

Za svoju najpoznatiju knjigu „Kasperijada”, Gžegož Kazdepke je našao inspiraciju u svom roditeljskom iskustvu. Kao otac malog deteta, Kazdepke zna da je svaki dan nova avantura, kao i da pitanja koja mala deca postavljaju često mogu zateći roditelje nespremne i zahtevati snalažljivost i domišljatost u svakom trenutku. „Kasperijada” je niz kratkih priča u kojima se pripoveda o upravo takvim događajima. Događajima koji čine svakodnevnicu svake porodice i ma koliko delovali beznačajno i malo, ostaju među najlepšim uspomenama.

„Kasperijada” će decu koja je pročitaju naučiti mnogočemu: čemu služi peščani sat, da je uvek najbolje biti to što jesi, da ne treba dugo sedeti u kadi, ali i da treba koristiti svoje uši, kako roditelji ne bi odlučili da ih prodaju. Pa ipak, uz „Kasperijadu” i roditelji mogu naučiti mnogo toga, a pre svega to da slušaju svoju decu i da zajedno sa njima uživaju u povremenim nestašlucima svojih mališana.

Kasper i njegov otac doživljavaju brojne avanture, ali avanture u prozi Gžegoža Kazdepkea nisu one velike avanture o kojima obično čitamo. Oni ne odlaze na daleka putovanja, niti zapadaju u opasne situacije. „Kasperijada” pokazuje da svakodnevni život takođe sa sobom nosi različita iznenađenja. Koliko će nam dani biti zanimljivi zavisi upravo od nas i od načina na koji posmatramo svet. Tako se čak i odlazak u vrtić može pretvoriti u takmičenje između roditelja, a ako roditelji imaju viška takmičarskog duha kao Kasperov tata, onda to postaje trka koja se mora dobiti po svaku cenu! Odlazak po sladoled sa Kasperovim ocem vrlo lako može razvedriti tmuran dan, naročito kada usput sretnete još jednog ljubitelja sladoleda koji će vas svojim lavežom naterati da se popnete na najbliže drvo. Odlazak na igralište uz malo mašte postaje ozbiljna potraga za zakopanim blagom. Mogućnosti su bezgranične, sve što nam je potrebno jeste malo mašte i snalažljivosti. Kada tako posmatramo svet, dani odmah postaju vedriji i zabavniji, baš kao u „Kasperijadi”.

Iako je glavna odlika „Kasperijade” vedar humor i obilje komičnih situacija, u njoj ima mesta i za malo ozbiljnije teme. U epizodi u kojoj se Kasper i njegov otac igraju porodice, oni odlučuju da usvoje malog plastičnog klovna kog je neko ostavio da leži ispod drveta na igralištu. Kako Kasper ne zna šta znači usvojiti dete, tata daje sve od sebe da mu to i objasni: „Da postanemo njegovi roditelji! Ne rođeni, ali isto pravi – živeli bismo zajedno, brinuli bismo o njemu, voleli bismo našeg malog klovna!“ Tako igra postaje prilika da se razgovara o ozbiljnim temama, prilika da se nauči nešto novo.

Ipak, detinjstvo i roditeljstvo ne čini samo igra i zabava. Mama Magda je tu da na to povremeno podseti. Iako nekada nema razumevanja za detinjaste situacije u kojima se Kasper i njegov tata nalaze, mama Magda nikada ne sputava njihov duh. Ona učestvuje u njihovim igrarijama i predstavama, uz povremeno kolutanje očima, doduše, ali nikada na silu. Njen lik nije prikazan negativno, naprotiv, ona je glas razuma koji podvlači činjenicu da deca ponekad umeju da budu ozbiljnija i pametnija od roditelja, a Magda ne preza da to ponekad kaže i naglas: „Kaspere, ne čudi me to što se tata glupira, ali zašto ti radiš to isto?”

Iako je „Kasperijada” namenjena deci, autor je kroz priče o ovoj porodici jednako obraća i roditeljima. Ovo dvojako obraćanje čini „Kasperijadu” knjigom za celu porodicu uz mogućnost da se roditelji čak i više smeju dok je čitaju svojoj deci. Vaspitne cake koje Kasperovi roditelji smišljaju u hodu, poput epizode u kojoj se dogovore da prodaju Kasperove uši, pošto ih dete ionako ne koristi, prepoznaće svaki roditelj (a možda čak i dobiti ideje); baš kao i mnoge stvari kojih se zbog svoje dece ponekad moraju odreći (poput sladoleda od čokolade koji Kasperov tata nevoljno žrtvuje uz komentar „A zašto ja?! I Kasper ima sladoled!”). Upravo činjenica da je Kazdepke pisao priče inspirisane vlastitom porodicom čine ovu knjigu prijemčivom, a likove nesavršenim, i upravo zbog toga tako realnim i dragim. Kazdepkeovo pisanje me je na momente neodoljivo podsetilo na knjige Efraima Kišona, naročito svojim nenametljivim humorom i jednostavnim stilom (i strahom od rođene supruge). Baš kao i Kišonove knjige, „Kasperijada” se uvukla pod kožu ogromnom broju čitalaca, kako onim malim, tako i onima koji ne žele baš uvek da budu odrasli, i mada tek kreće na put do publike van granica Poljske, pitanje je vremena kada će postati sastavni deo biblioteka širom planete. Ja iskreno navijam da se to dogodi što pre.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

Mesečni favorit – oktobar

Ako postoji baš, baš knjiški mesec u godini, onda je to oktobar, barem u Srbiji. Naravno, to je prvenstveno zbog toga što se u oktobru održava najveći domaći Sajam knjiga (ko je propustio utiske sa Sajma odmah neka klikne OVDE), ali se, kao da to nije dovoljno, u ovaj mesec uvek uglave i neka manja, knjigoljupcima jednako draga dešavanja, poput promocija, trampi knjiga i tsl. Rezultat ovakvog sticaja okolnosti je to da ja svakog oktobra ličnu biblioteku obogatim gomilom knjiga (kada kažem gomila zaista mislim na gomilu), a brojem pročitanih knjiga baš i ne mogu da se pohvalim. Ne znam zbog čega, ali u mom slučaju je broj kupljenih knjiga uglavnom obrnuto proporcionalan broju pročitanih, pa onda svake godine nakon sajma uvodim dobro poznate zabrane na kupovinu. Kada biste videli stanje na mojim policama (ni ne trudim se da raspoređujem knjige pre selidbe, samo ih gomilam), shvatili biste zašto je to tako i zbog čega svaki letimičan pogled koji bacim ka biblioteci kod mene izaziva omanji napad panike.

Ovog meseca sam se napazarila na sajmu, trampila neke nepotrebne knjige za neke koje nisam čitala, dobila nekoliko knjiga za recenziranje i usvojila par komada kojih je Dušanov brat želeo da se reši nakon što je pretresao svoju biblioteku. Nisam brojala donete naslove, ali mislim da ih ima oko pedesetak. Vremena za čitanje, s druge strane, baš i nisam imala, ali imam nešto čime mogu da se pohvalim. U oktobru sam, naime, završila POPSUGAR izazov. Mislila sam da pišem zaseban post o tome, ali sam ipak odustala. Tokom godine ste u mesečnim pregledima mogli da vidite koji naslov sam smetila u koju kategoriju. Zanimljivo je da sam, otkako sam ,,slobodna da čitam šta želim” pročitala samo jednu knjigu, zapravo još uvek je čitam. U moju odbranu, u pitanju je četvrti deo serijala Outlander, knjiga od tričavih hiljadu i nešto stranica poznate skribomanke Dajane Gabaldon. Osim čitanja ove knjige, koju sam započela još sredinom prethodnog meseca, u oktobru sam pročitala i sledeće naslove:

1. Doktor Proktor i velika krađa zlata, Ju Nesbe – Četvrti deo serijala o Doktoru Proktoru bio je obavezna lektira svim učesnicima Odisejinog seminara na temu pisanja kritike književnosti za decu. Nedavno sam imala priliku da se prvi put susretnem sa Nesbeovim knjigama za odrasle i mogu vam reći da sam ipak veći fan njegovih pisanija za klince.

2. Big Little Lies, Liane Moriarty – Nakon odgledane TV serije, momentalno sam odlučila da pročitam i knjigu i nisam se pokajala. Recenzija će uskoro biti na blogu, a do tada od mene imate iskrenu preporuku za ovaj roman. Uskoro planiram (da li sam opet rekla uskoro?) da nabavim još neke njene knjige, a do tada željno iščekujem drugu sezonu serije.

3. Zovi me svojim imenom, Andre Asiman – knjiga koja je pobrala brojne simpatije širom sveta odnedavno je dostupna i na srpskom jeziku. Recenziju sam već pisala, pa da se ne ponavljam, ukoliko vas zanima o čemu je reč, tekst vas čeka OVDE.

4. Da li androidi sanjaju električne ovce, Filip K. Dik – jedan od klasika naučne fantastike, a ujedno verovatno i najpoznatija knjiga ovog autora, meni je poslužila kao poslednja knjiga sa spiska i to u kategoriji cyberpunk. Roman počinje odlično i obećavajuće, prepun je interesantnih ideja koje vas teraju na filozofiranje i promišljanje o značenju pojma ljudskog, ali je, na moju veliku žalost, pri kraju prilično zbrzan i deluje nedorečeno i nedovršeno. Nisam čitala mnogo Dikovih knjiga, ali sticajem okolnosti znam da mu je to slaba tačka. Ako volite žanr i zanimaju vas ove teme, roman je obavezno štivo, ali znajte da, iako se smatra jednim od najboljih ostvarenja u ovom žanru, ipak nije savršen.

5. Kockograd, Ištvan Lakatoš – još jedan roman za decu koji sam čitala zbog dešavanja na Sajmu. Lakatoš je bio gost na Odisejinom štandu ove godine pa sam, s obzirom na to da sam oduševljena njegovim knjigama o Nikoli Tesli, želela da pre nego što upoznam pisca, upoznam i njegov opus (bar ono što nam je trenutno dostupno). ,,Kockograd” je sasvim drugačiji i mnogo ozbiljniji od serijala ,,Ema i Tesla”, a Lakatoš je ovim delom pokazao da, osim što poseduje izuzetan smisao za humor i talenat za ilustrovanje svojih knjiga, ume da piše kvalitetnu književnost i decu upozna sa lošim stranama modernog sveta i otuđenosti kojoj kao vrsta težimo.

To je moja skromna lista za ovaj mesec. Titulu favorita odnosi roman Big Little Lies i jedva čekam da sa vama podelim zbog čega je to tako. Šta ste vi čitali tokom oktobra? Koliko ste knjiga udomili?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Zovi me svojim imenom – Andre Asiman

Andre Asiman (1951) je američki književnik, esejista i profesor književnosti. Autor je dve zbirke eseja, četiri romana i memoara Out of Egypt za koje je dobio nagradu Whiting Award. Njegov najpoznatiji roman „Zovi me svojim imenom” dobio je nagradu Lambda, a po njemu je snimljen i istoimeni film.

„Zovi me svojim imenom” je priča o sazrevanju, ljubavi, strahu, identitetu. Smeštena je u osamdesete godine 20. veka na italijanskom primorju. Pripoveda je Elio, sada već odrastao čovek, koji se priseća susreta sa američkim studentom i davnih letnjih dana koje su proveli zajedno kada je Oliver odsedao u njegovoj porodičnoj kući kao gost. Porodica svakog leta svoj dom ustupa mladim talentima, kako bi im pomogla da doteraju svoje rukopise pre objavljivanja, što je praksa koju Elio nije dočekivao raširenih ruku, naročito zbog toga što se upravo njegova spavaća soba pretvarala u gostinsku. Oliverov dolazak, međutim, promeniće način na koji Elio gleda na stvari – ne samo na letnje posete, već na život uopšte.

Već prvi susret sa Oliverom uzburkao je osećanja sedamnaestogodišnjeg Elija. Taj zgodni, inteligentni, arogantni Amerikanac ušetao je u njegov život lagodno poput letnjeg povetarca, ne obraćajući previše pažnje na njega. Pa ipak, njegovo ponašanje u Eliju je probudilo nadu, a svaki njegov nehajni pozdrav „Kasnije”, rasplamsavao je vatru koja je u njemu tinjala.

„‘Kasnije!’ Ta reč, taj glas taj stav. Nikad ranije nisam čuo da neko kaže kasnije da bi rekao doviđenja. Ta reč, kada je izgovori očigledno ravnodušna osoba kojoj nije stalo niti da vas opet sretne niti da se čuje s vama, zvuči grubo, osorno i ponižavajuće.

I sad mogu da je čujem, moje prvo sećanje na njega. Kasnije!

Sklopim oči, izgovorim je, i opet sam u Italiji, nekad davno, silazim putem kroz drvored, posmatram ga kako izlazi iz taksija, u lepršavoj plavoj košulji, razdrljene kragne, s naočarima, slamnatim šeširom, svuda koža. Najednom se rukuje sa mnom, pruža mi ranac, vadi kofer iz prtljažnika, pita da li je otac kod kuće.

Možda je sve počelo upravo tada, na tom mestu: plava košulja, podvrnuti rukavi, njegove oble pete koje bi načas sevnule iz pohabanih espadrila, nestrpljive da isprobaju vrelu šljunkovitu stazu koja vodi do naše kuće, pitajući sa svakim korakom: Kuda do plaže?

Gost za ovo leto. Još jedan gnjavator.”

Elio je u godinama kada i dalje traži svoje mesto u svetu, ni ne sluteći da na tom mestu možda ne stoji. Da li je narator sumnjao u svoju seksualnost do tog trenutka nije eksplicitno naglašeno, a nije ni preterano važno. On i dalje eksperimentiše i tek je na pragu poznavanja ljubavnih veza. Pa ipak, Oliverov dolazak u njegov život ne samo da budi prvu ljubav, već i mnogo komplikovanija osećanja. Zaljubljenost praćenja strahom od obacivanja u ovom slučaju je stostruka. Rizik je mnogo veći od pogrešno protumačenih znakova u heteroseksualnim odnosima, svaki pogrešan korak mnogo opasniji. Izgovaranje ove istine mnogo je teže od prostog „zaljubio sam” se. To naizgled prosto „zaljubio sam se” u slučaju naratora sa sobom nosi određeni žig, granicu za koju se i sam plaši da je pređe. To nije otvaranje duše voljenoj osobi i svetu, već nešto mnogo teže – otvaranje duše samome sebi; granica koju ako pređe, a mora je preći, može značiti da nema povratka.

„Ipak, reči izgovorene u njegov jastuk otkrile su mi da sam, barem zasad, počeo da uvežbavam istinu, da sam uspeo da je isteram na čistac, i da sam zapravo uživao izgovarajući je; sve i da je naišao u trenutku kad sam mrmljao reči koje dotad nisam smeo reći ni samom sebi pred ogledalom, bilo bi me baš briga, ne bi mi smetalo – nek zna, nek vidi, nek me osuđuje ako želi – samo da ne kaže svetu – čak i sad kad za mene ti predstavljaš ceo svet, čak i ako u tvojim očima vidim zgroženost i prezir sveta. Tvoj čelični pogled, Olivere, radije bih umro nego da se s njim susretnem kad ti budem rekao.”

Prema tome, „Zovi me svojim imenom” nije klasičan ljubavni roman, iako je ljubav okosnica događaja. Pokušajte da zamenite Olivera devojkom i čitava priča dobija grotesknu, opsesivnu notu. Čak i naslov aludira na važnost promene koja se u glavnom junaku odigrava. Onoga trenutka kada istina izađe na videlo, Elio dobija novo „ime”, nov identitet.

„San je bio istinit – bilo je to kao dolazak kući, kao pitanje: Gde sam bio celog svog života?, što je samo drugi način da se pita: Gde si bio tokom mog detinjstva, Olivere?, što je opet, bio samo drugi način da se pita: Šta je život bez ovoga?, i zato sam, na kraju, ja bio taj, a ne on, koji je rekao, i to mnogo, mnogo puta: Ubićeš me ako staneš, ubićeš me ako staneš, jer to je takođe bio moj način da zatvorim krug – san i fantazija, on i ja, reči za kojima sam čeznuo, iz njegovih usta u moja i nazad u njegova, razmenjivali smo ih iz usta u usta, i mora da sam tada počeo da izgovaram skarednosti koje je on zatim ponavljao za mnom, isprva tiho, da bi na kraju rekao: ‘Zovi me svojim imenom, a ja ću tebe zvati svojim’. Nikad pre to nisam učinio, i čim sam izgovorio svoje ime kao da je njegovo, uzleteo sam u svet koji nikad više, ni pre ni posle toga, nisam podelio.”

Smešten u osamdesete godine prošlog veka, roman problematizuje odnos društva ka homoseksualnosti. Zanimljiv je način koji autor bira da dotakne ovo pitanje. Nakon Eliovog razgovora sa ocem, on nailazi na razumevanje i podršku, što je nažalost izuzetan slučaj. On ne doživljava neprijatne scene kakve bi se mogle očekivati, pa opet, čak i u takvom okruženju, njegov prvi instinkt je autocenzura, strah od ogrešenja zbog ljubavi koja bi, mada ponekad mukotrpna i teška, trebalo da bude oslobađajuća, dok je u njegovom slučaju, i u slučajevima mnogima poput njega, čak i danas, kada je društvo mnogo otvorenije i liberalnije ka istopolnoj ljubavi, obeležena krivicom i sramotom.

„Dokaz da sam prešao užasnu granicu, ne spram mojih najmilijih, ni spram samog sebe, niti spram nečeg svetog... Nisam se o njih ogrešio, već o one još nerođene i neznane, i one koje nikad neću moći da volim bez sećanja na ovo breme stida i odvratnosti koje se sad isprečilo između mog i njihovog života. Okaljaće i progoniće moju ljubav prema njima, i uvek će između nas stajati ova tajna koja bi mogla da zaprlja sve ono što je dobro u meni.”

Mnogi su u delu Andrea Asimana prepoznali prustovske momente, od reminiscencija, preko tematike, do Oliverovog „Kasnije” koje postaje Eliova madlena. I zaista, možda po ugledu na Prusta, Asiman za svoju priču bira izuzetno intiman tonalitet, poput zapisa u najtajnijim dnevnicima. Promišljanja naratora ponekad su lascivna, često i previše za čitaoce koji nisu skloni ovakvoj književnosti, ali to je ono što doprinosi autentičnosti naracije koja otvara najdublje kutke jedne duše, pa čak i one koji su obično zauvek zaključani pred drugima. To je jedini problem koji ja imam sa ovim romanom, jer inače nisam preterano zainteresovana za tuđu intimu pa su mi određene informacije bile prosto suvišne, iako shvatam njihovu ulogu, bilo da ih posmatrate kao oruđe postizanja autentičnosti ili oruđe provokacije.

„Zovi me svojim imenom” je hrabra, provokativna priča. Neće je svako prihvatiti. Neki će je osuditi i dočekati sa gađenjem kakvo je Elio osećao prema sebi dok ju je proživljavao, ali ona i nije pisana za njih, već za ljude koji će u ovom romanu prepoznati sopstvene strahove, a nakon čitanja možda prvi put uvideti da nisu sami, da je to kroz šta prolaze put kojim se kreću mnogi poput njih. Dokle god postoje ljudi koji pripadaju kako prvoj, tako i drugoj grupi, ovakvi romani su potrebni društvu, a samim tim i vrlo važni i treba ih pisati i čitati još više.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Štrik