Stvari koje padaju s neba – Selja Ahava

Selja Ahava (1974) je finska književnica, dramaturškinja i scenaristkinja. Studirala je dramaturgiju na Pozorišnoj akademiji u Helsinkiju. Napisala je tri romana. Njen prvi roman ,,Beležnica izgubljenoga” doživeo je veliki uspeh i bio je nominovan za književnu nagradu novina Helsingin Sanomat. Drugi roman ,,Stvari koje padaju s neba” osvojio je Nagradu za književnost Evropske unije (EUPL) i nominovan je za još nekoliko prestižnih nagrada. Godine 2017. objavila je treći roman ,,Pre nego što mi muž nestane”, zasnovan na ličnom iskustvu kada joj je suprug saopštio da ostatak života želi da provede kao žena. Pored ovih romana napisala je scenarije za dva filma, TV seriju i radio-dramu koju je i režirala.

Niko ne zna šta mu život nosi -  ma koliko ova rečenica zvučala kao kliše, apsolutno je istinita. Svedoci smo svakodnevnih ,,malih čuda” i neverovatnih okolnosti koje ljudima menjaju život iz korena. Neko se danas može probuditi kao siromah a zaspati kao bogataš, i obrnuto. Isto tako se može probuditi potpuno zdrav a ipak ne dočekati kraj dana među živima. Svaki scenario je moguć, ma koliko neverovatan bio, a na to po kakvom će se scenariju život odigrati čovek ponekad nema apsolutno nikakvog uticaja. Roman ,,Stvari koje padaju s neba” govori baš o takvim situacijama.

Osmogodišnja Sara je izgubila majku jednog sasvim običnog dana, dok je mama sređivala baštu. Sa neba je pao grumen leda i pogodio mamu. Sarina tetka Ana je nedavno pre toga dobila sedmicu na lotou. Uplaćivala je loto otkako zna za sebe i dobitak je nije sprečio da nastavi svoj mali ritual. A onda je njen tiket ponovo izvučen. Potpuno zatečena ovakvim ishodom, počela je da istražuje o ljudima kojima su se ponovili događaji koji se smatraju čudnim čak i kada se dogode samo jednom i našla je podatak o čoveku koji je preživeo nekoliko udara groma. Nakon mamine smrti Sarin otac se ponovo oženio. On i njegova nova žena čekaju bebu – bebu čije je zdravstveno stanje veoma loše, a slučaj toliko redak da je neizvesno da li će uopšte i preživeti. Svi junaci ovog romana suočeni su sa situacijama koje su izuzetno retke, a zapravo mogu da se dogode bilo kome, bilo kada.

Roman je ispripovedan na nesvakidašnji način, kroz nekoliko glasova i narativnih postupaka koji se tokom romana prepliću. Prvo i poslednje poglavlje pripoveda Sara, osmogodišnja devojčica od koje saznajemo o dva događaja koji su zadesili njenu porodicu: maminoj smrti i tetkinom novčanom dobitku. Korišćenje deteta kao naratora za tragične događaje odlično je upotrebljen postupak oneobičavanja – autorka na ovaj način može da govori otvoreno, bez uvijanja, bez patetike. Jedino su deca u ovakvim situacijama pošteđena očekivanih obrazaca ponašanja, verovatno zbog toga što ih odrasli prosto ne doživljavaju dovoljno ozbiljno.

,,Odrasli, dakle, misle da dete na zadnjem sedištu broji kamione koji dolaze u susret ili slova na putokazima ili se igra zamišljajući da su mu kažiprsti princeze, ali dete u stvari, možda razmišlja o, na primer, konturama odraslog ili šta je to vreme.

Ja mnogo razmišljam o vremenu. U mozgu imam sive ćelije, baš kao što ih ima Herkul Poaro. Njima ja razmišljam o tome kako vreme protiče i leči sve. Odrasli kažu da vreme leči sve, što znači da kad vreme prolazi, ono što se dogodilo postaje sećanje i onda ga se sećaš sve lošije i lošije. Pa kad počneš da ga se sećaš baš loše, znači da je vreme to izlečilo.

Ali ja ne želim da se loše sećam mame. Hoću da je se stvarno sećam, bez aviona, bez komada leda, bez rupe na tremu. Onakve kakva je bila obično.”

Zato Sara zaustavlja vreme, makar u narativnom smislu: iako se govori o prošlim događajima, u ovom delu romana dominira prezent koji naglašava nasumične asocijativne nizove kojima priča počinje. Kada govori o mami, Sara govori u slikama koje joj se kao sećanja pojavljuju pred očima: mama obično, mama na poslu, mama kad se dotera, itd. Ovaj niz prekida poslednja slika ,,mama živa” kada će Sara samu sebe ispraviti: ,,Takva je mama živa. Takva je mama bila živa”.

O tome da nisu samo tragične sitacije koje padaju s neba one koje nas mogu potpuno izbaciti iz koloseka svedoči priča Sarine tetke Ane, žene koja je u kratkom roku osvojila dve premije na lotou. Ljudi koji redovno, bez izuzetka, uplaćuju tikete posle određenog vremena to počnu da rade iz navike a ne zbog nade da će zaista dobiti premiju. Zbog toga Ana nije prestala da uplaćuje loto čak ni kada je osvojila sedmicu. Prvi dobitak joj je svakako promenio život nabolje: kupila je kuću i konačno nije morala da razmišlja o finansijskoj situaciji. Drugi dobitak bacio ju je u postelju. Šok je bio toliko jak da je spavala pune tri nedelje.

Nakon ovih neverovatnih događaja junaci romana se bacaju na istraživanje: tata o tome šta sve može pasti sa neba, tetka o slučajevima sličnim njenom. Nailazi na priču o Hamišu koji je preživeo nekoliko udaraca groma i odlučuje da mu napiše pismo. Šta to udarac groma i sedmica na lotou mogu imati zajedničko? Prvi slučaj je čista sreća, razlog za slavlje, drugi je već razlog za sumnjičavost, a u Hamišovom slučaju, treći i četvrti izazivaju govorkanja okoline o prokletstvu.

Svi ovi junaci, zajedno sa Kristom, tatinom novom ženom čije poglavlje stiže toliko nenajavljeno da čitaocima treba malo vremena da shvate ko zapravo pripoveda priču, postavljaju sebi ista fundamentalna pitanja: zašto baš ja/moja mama/moja supruga/moja beba? I poput Sarinog omiljenog junaka, Herkula Poaroa, pokušavaju da spoje linije (koje čine još jedan čest motiv u ovom romanu) i dokuče ko je krivac za ono što se dogodilo. Ovi slučajevi su, ipak, možda isuviše teški čak i za Poaroa. Jer za stvari koje padaju sa neba ponekad prosto nema objašnjenja.

,,Svet ide dalje. Ništa ne postaje jasnije nego vreme leči i čovek zaboravlja. Duh istroši baterije. Stvari se događaju. Istovremeno, u pogrešan čas, u različito vreme, na pogrešnim mestima. Anđeli ne određuju. Jer uvek postoji neko ko zaboravi da sluša vesti, ko gleda, mada ne bi trebalo, ili stoji na pogrešnom mestu. Čiča-miča i gotova priča.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik