Mesečni favorit – april

U prošlom mesečnom pregledu sam pisala kako se plašim da neću imati na šta da kukam pošto je zima konačno iza nas. Trebalo bi, izgleda, pažljivije da biram reči, pošto je univerzum čuo da mi ponestaje razloga za kuknjavu i dao mi jedan vrlo dobar. Naime, dok ovo pišem, sedim okružena kutijama i poluspakovanim stvarima. Selidba, mislite, pa čemu onda razlog za kukanje, zar to ne najavljuješ već bogzna koliko? Jeste, selidba, ali ne ona koju najavljujem, već jedna vanredna, kojoj se uopšte nisam nadala (što će reći da me čeka još jedna uskoro, pa vam je valjda jasno da sam malčice na ivici živaca. Takođe, ova kiša koja non stop pada mi uopšte ne ide naruku tokom seljakanja stvari i mojoj tužnoj sudbini beskućnika daje dodatno tragičnu notu, samo mi fali neka violina da setno cvili u pozadini). I tako, dok je većina knjigoljubaca provela Svetski dan knjige u kupovini novih naslova za svoju biblioteku, ja sam ga provela pakujući svoju. Dok sam to radila, shvatila sam da na policama imam dosta knjiga koje baš i ne želim da imam, tako da sam obećala sebi da ću u skorijoj budućnosti napraviti ,,čistku” i otarasiti se ,,viška” (svaka selidba u meni budi malu Mari Kondo, samo bih bacala (i poklanjala) stvari, ništa mi nije sveto). Možda bi to mogla da bude još jedna blogorasprodaja, kao ona koju sam pre nekoliko godina pravila na fejsbuku, šta mislite? Čim se otarasim nomadskog statusa, razume se.

 

Evo malo cveća da ne upadnete u depresiju dok čitate post

Čovek bi pomislio da će mi zbog ,,malo radim, malo se pakujem” režima ponestati vremena za čitanje, ali vreme mi nije bilo problem – to je ovog puta bila koncentracija. Znate ono kada vam tokom čitanja misli odlutaju, a oči nastave mehanički da lete preko redova i ruke mehanički okreću stranice, dok u jednom trenutku ne skapirate da nemate pojma šta ste pročitali  na proteklih nekoliko stranica? E, pa, tako je kod mene poslednjih dana, kao da đuskam tango: pređem dvadesetak strana, pa se vratim desetak. No, tokom aprila sam ,,otplesala” pet knjiga, i evo koji su naslovi u pitanju:

1. Amerikana, Čimamnda Ngozi Adiči – Nakon što sam pročitala We Should All Be Feminists, odlučila sam da ću pročitati sve što je ova autorka napisala, bilo da je u pitanju feminističko ili neko drugo štivo. ,,Amerikana” spada u drugu grupu i bavi se preispitivanjem rase i identiteta kroz priču o Ifemelu, devojci iz Nigerije koja se seli u Ameriku u pokušaju da obezbedi sebi bolju budućnost. Izuzetno zanimljiva i pronicljiva knjiga, ali od Čimamnde ništa drugo nisam ni očekivala. Detaljne utiske vam prenosim uskoro, već u narednoj recenziji na blogu.

2. Zaljubljene cipele, Pjer Gripari – Jedna od najpoznatijih knjiga francuskog autora za decu, izuzetno voljena na Goodreadsu. Priča po kojoj je naše izdanje dobilo ime je čak uvrštena i u domaće čitanke. To je jedan od osnovnih razloga što sam ostala, blago rečeno, šokirana pojedinim delovima u pričama koje, da imam dete, verovatno ne bi bile moj prvi izbor za čitanje pred spavanje. Većina članova na Goodreadsu knjigu pamti kao smešnu, zabavnu, punu fantastike, itd, ali su meni, kao nekome ko prvi put čita knjigu kao odrasla osoba, neke druge stvari, prilično problematične, privukla pažnju. Osim što većina priča liče jedna na drugu, u njima se može naći poneka lokva krvi, roditelji koji maltretiraju decu zbog novca (ali ne na onaj dikensovski način), itd. Jedna priča koja mi se posebno urezala u sećanje je ona o čoveku koji nije mogao da se oženi zbog toga što ima glupo ime, pa je na kraju, posle nebrojenih odbijanja, ucenio komšinicu koja nije želela da se uda za njega tako što joj je zapretio da će joj, ako ga odbije, povrediti kućnog ljubimca. Komšinica je, sirota, pristala, i živeli su srećno do kraja života. Nemam problem s tim da se o ovakvim stvarima priča u knjigama za decu, ali navikla sam da takvi likovi u knjigama budu kažnjeni, što kod Griparija baš i nije slučaj.

3. Svako poludi na svoj način, Stefan Čapaliku – Radnja romana, koji se može čitati kao i zbirka kratkih priča, smeštena je u Skadar i proteže se kroz drugu polovinu dvadesetog veka, jednom od ,,najboljih perioda u istoriji” koje Albanija pamti. Čapaliku prenosi svoja sećanja o svojoj porodici i ljudima iz komšiluka i pomoću njih daje sliku Albanije iz tog perioda. Neke od priča su izuzetno slikovite i zanimljive (kao ona o prvom televizoru u komšiluku) i srpski čitalac može vrlo lako da se poveže sa njima, ali ja, iz nekog razloga, nisam mogla. Iako je knjiga kratka i pisana laganim stilom koji bi trebalo da garantuje brzo čitanje, kod mene to nije bio slučaj. Nisam se povezala sa likovima i prosto me nije zanimalo šta se dalje događa sa njima, tako da sam se jedva nekako naterala da knjigu završim. Čak ni nemam ništa konkretno da zamerim, ovo je jedna od onih knjiga koja mi jednostavno ,,nije legla”.

4. Mi smo ti, Golnaz Hašemzade Bunde – Ovaj roman je, s druge strane, bio veoma interesantno čitalačko iskustvo. Iako je prilično kratak, pokriva nekoliko ozbiljnih tema – odlazak iz domovine, borbu s karcinomom i odnos majki i ćerki. Naratorka romana je Nahid, žena koja je tokom revolucije u Iranu primorana da pobegne iz zemlje i ostavi čitav život iza sebe. Srećemo je u bolničkoj postelji u Švedskoj, gde se ponovo bori za svoj život, ovoga puta sa mnogo manjim izgledima da pobedi. Ono što ovaj roman čini originalnim, međutim, nije radnja, već stil kojim je pisan – direktno, iskreno i neuvijeno, sa pogledom na svet i odnosom prema životu kakav verovatno ne biste očekivali od jedne majke. Uskoro vam o romanu pišem detaljnije, ali ako u međuvremenu naiđete na njega, nemojte ga zaobići.

5. Doživljaji riđeg gusara Tufa, Georgi Konstantinov – Knjiga o najpoznatijem bugarskom mačoru koji se nalazi u bugarskoj lektiri čak trideset godina. Ovo izdanje uključuje nekoliko zasebnih priča o Tufovim avanturama, mačku koji se, jednostavno rečeno, smorio od lagodnog života u stanu i rešio da malo istraži svet. Ne polazi sve po planu, razume se, pa tako Tufo upada u nezgodne situacije kojima se nije baš nadao – postaje cirkuska i TV zvezda, plovi gusarskim brodom i upoznaje vanzemaljce sa planete mačaka. Ma koliko iskustva i prijatelja stekao tokom ovih avantura, Tufo će odlučiti da se ipak vrati kući jer, na kraju krajeva, odande bar ,,uvek može ponovo da pobegne”. Ono što je meni bilo posebno zanimljivo je to koliko je autor romana neumorno radio na tome da priču, izvorno osmišljenu pre tridesetak godina, modernizuje i time približi savremenoj deci. Na primer: ,,U prvoj verziji Tufo se pojavio na crno-belom televizoru, pa je Kosta trčao kod komšije da na televizoru u boji proveri da li je to njegov riđi mačak. U savremenim verzijama, crno-beli televizor je nestao, jer malo koje dete danas može da ga zamisli.” Ostaje nam da vidimo da li će Konstantinov nastaviti da menja svoj tekst. Ko zna, možda u nekoj budućoj verziji Tufo postane poznati Jutjuber!

Titulu favorita ovog meseca odnosi ,,Amerikana”, a naredne nedelje vam detaljnije pišem i zbog čega. Šta ste vi čitali tokom aprila? Šta mi preporučujete? Imajte na umu da trenutno primam preporuke isključivo za lagano štivo koje može da trpi ,,tango čitanje” (ima da patentiram ovaj izraz)!

Do sledećeg posta,

Vaša (poluspakovana) Stš <3