Mi smo ti – Golnaz Hašemzade Bunde

Golnaz Hašemzade Bunde (1983) švedska je književnica iranskog porekla. Kao devojčica je sa porodicom prebegla u Švedsku, gde je završila Ekonomski fakultet u Stokholmu. Osnivačica je i direktorka neprofitne organizacije ,,Indkludera invest”, posvećene borbi protiv društvene marginalizacije. Napisala je dva romana: ,,Ona nije ja” (2012) i ,,Mi smo ti” (2017).

,,Mi smo ti” je roman o Nahid, ženi koja je u potrazi za boljim životom krenula istom stazom kao autorka. Tokom revolucije u Iranu Nahid, studentikinja (jedina od sedam sestara koja je upisala fakultet), pridružuje se grupi idealista, aktivista protiv vladajućeg režima. Na jedan od skupova pobunjenih Nahid vodi svoju mlađu sestru Nuru i taj dan će zauvek obeležiti protagonistinju, promeniti život njene porodice, ali i njen odnos prema majci i sestrama. Nakon traumatičnog i zastrašujućeg iskustva koji je Nahid proživela zajedno sa svojim prijateljima aktivistima, ona i njen muž će zajedno sa ćerkom pobeći u Švedsku gde će pokušati da započnu nov život. Međutim, stvari se neće odvijati onako kako je Nahid zamišljala – njen nekada divni muž će postati nasilan, a njeno telo će napasti zloćudni tumor.

,,Mi smo ti” nije, moglo bi se reći, toliko roman o životu koliko o preživljavanju. O begu od opasnosti i hvatanju za slamke. O uništenim porodicama, domovima, snovima. Naratorka otvara roman rečima ,,Smrt je oduvek bila sa mnom” i o svom životu u Švedskoj govori kao o pozajmljenom vremenu. Pa šta? – upitaćete se. Svi mi trošimo to pozajmljeno vreme, smrt je jedina izvesna stvar u životu svakog pojedinca. Svakako, ali nije svaki pojedinac primoran da doslovno beži od smrti, a naročito nije u situaciji da taman kada se nađe na sigurnom tlu shvati da joj je bliži nego što je ikada bio. Ono što ovaj roman razlikuje od brojnih književnih dela koji se bave tragičnim sudbinama likova nije tema već način na koji nam je ta tema predstavljena. Roman je ispripovedan u prvom licu, jasno, direktno i bez uvijanja do te mere da naratorkin glas na momente prelazi granicu društveno prihvatljivog ponašanja i u prvi mah izaziva šok kod čitalaca.

,,Da li je moguće da čovek brže istroši život ako ga živi intenzivnije? Ljudi su oduvek govorili da se preglasno smejem. Šta ako mi je svaki smeh, svaki preglasni smeh, oduzeo po nekoliko dana života? Šta ako je čoveku dat samo određen broj udaha i šta ako se oni brže potroše ako se glasno smeješ, žučno raspravljaš, igraš dok ne ostaneš bez daha? Ako uzvikuješ parole i bežiš od vojnika i stražara? Udisaj, udisaj, zadihanost, sve se potroši. Pitam se.”

Sada, kada leži u bolesničkoj postelji bolno svesna ograničenog vremena koje joj je preostalo i apsurnog rezultata mukotrpnog grabljenja za boljim životom, Nahid kroz sećanja proživljava sve iz početka. Svaku grešku, svaku nadu, sve što je dovelo do toga gde je sada.

,,Rekli su: imaš rak i umrećeš. A ja sam izabrala da se borim protiv smrti umesto da istisnem i poslednju kap života. Nije mi baš jasno zašto sam izabrala ovaj put. Ali pretpostavljam da bih ga ponovo izabrala kad bih opet morala da biram. Shvatam to. Više se bojim da umrem nego da ne živim kako treba... Više se plašim smrti nego da proživim do samog kraja. Ako to nije zabluda, onda ne znam šta jeste.”

Iako je čitav roman ispripovedan glasom jedne naratorke, jasno je uočljiva podela u njenom liku. Nahid svoju priču najpre predstavlja iz perspektive ćerke, a potom iz perspektive majke (u tom smislu je odnos majke i ćerke jedna od ključnih tema ovog romana). Njen odnos sa majkom obeležen je osećajem krivice zbog onog kobnog dana u rodnoj zemlji, a njen odnos sa ćerkom, problematičan na toliko nivoa, pokušajem prebacivanja tog istog bremena krivice na naredno koleno, spočitavanjem, korišćenjem prilike da se konačno bude prepoznat kao žrtva. Jer Nahid jeste žrtva, od samog početka. Žrtva sistema, žrtva naivnog mladalačkog poleta u zemlji koja takav bezobrazluk ne oprašta, žrtva nezamislivog nesrećnog slučaja, samoprekora, zatim porodičnog nasilja i konačno neizlečive bolesti. Pa ipak (a ovde se vraćamo na ono što bi se moglo posmatrati kao šokantno) ona ne preuzima ulogu žrtve u onom smislu u kom čitava ljudska civilizacija voli da vidi ženu: svoju bolest ne prihvata ćutke, ne stavlja sebe na poslednje mesto, njene misli nisu smerne, njena ćerka za nju nije svetinja, naprotiv. Ona je besna, s pravom, besna na sudbinu, na ceo svet, pa i na rođeno dete, toliko da na momente i sama postaje detinjasto sebična, služeći se emotivnim ucenama... a zapravo sve vreme samo govori ono što jeste, iako su te reči neminovno propuštene kroz prizmu straha osobe koja je svesna da joj je kraj blizu.

,,Poželela sam da bude samo moja. Da svu svoju pažnju usmeri u mome pravcu. Da razume da sam je donela na svet zbog sebe kako ne bih bila sama, da ne bih završila ležeći ovde sama. Dugovala mi je to. Njena je dužnost da me zaštiti od samoće. Izneverila si me! poželela sam da viknem... Kajaćeš se zbog ovoga.”

Činjenica da mnogo ovih stvari Nahid nikada ne izgovara već ih samo pomisli, uopšte ne umanjaju njihovu šokantnost. Tako ne misli jedna majka. Majka koju tradicionalno zamišljamo kako pognute glave ćuti i trpi i sve što joj život servira. Zato je sasvim prirodno ako vam sledeći redovi (i njima slični) u prvi mah izazovu nevericu i odbojnost prema naratorki:

,,Ona se ugrize za usnu, kao što uvek čini kada je povređena. Znam da je tako, iako ona misli da je uspela da zadrži to u sebi. Vidim njena osećanja kao što u zimskim noćima vidim mesec na nebu. Veoma jasno. Prikrij to bolje, dođe mi da joj kažem. Ne činiš to dovoljno dobro. Ne želim da vidim sve što osećaš, zar ti to nije jasno? I sama osećam sasvim dovoljno. I ne želim više da svaljuješ krivicu i stid na mene svojim pogledima. Jesi li povređena? Jesi li? Zabole me, zato što umirem. Umreću, a ti ćeš živeti. Shvataš li? Mogu da radim s tobom šta god hoću.”

Možda majka zaista ne misli tako, ali je sasvim prirodno da tako misli osoba obuzeta strahom i besom zbog ishoda na koji nikako ne može da utiče. A Nahid je i to, a ne samo majka i upravo je to razlog zašto njeno ponašanje u tom trenutku ne može biti prirodnije.

Nahidina priča je izuzetno lična, ali uprkos tome pokriva nekoliko univerzalnih tema. Počev od odnosa između majki i ćerki, preko života u stranoj zemlji i pronalaženja identiteta, do suočavanja sa smrću i slavljenja ,,životnog kruga”, večnog ciklusa u kom jedno mora pasti da bi drugo ustalo, a zbog kog se i smrt nekako lakše prihvata, u potajnoj nadi da nastavljamo da živimo kroz potomstvo, da ćemo svi mi, pa makar i kroz neki sitan delić, nastaviti da postojimo kao ti.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik