Put do kuće svakog jutra sve je duži – Fredrik Bakman

 Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije objavljenih Bakmanovih romana možete pročitati OVDE.

,,Put do kuće svakog jutra sve je duži” je novela koja, kako Bakman kaže u uvodu, nikada nije ni trebalo da postane knjiga. ,,Da budem sasvim iskren sa vama, ovo u stvari i nije trebalo da bude knjiga. Ovo je bio samo pokušaj da razjasnim nešto što se događalo u meni, a pošto sam od onih koji se više osećaju kao svoji na svome kada pišu nego kada govore, ponekad moram da vidim svoje misli ispisane slovima da bih shvatio šta osećam.” Tekst je prvenstveno objavljen na Bakmanovom blogu uz poziv čitaocima da doniraju iznos po svom izboru u dobrotvorne svrhe. A sada, kada je ipak ,,postao” knjiga, sav Bakmanov autorski prihod odlazi ,,Fondaciji za mozak”, organizaciji koja prikuplja novac za istraživanja o oboljenjima mozgda.

U svojoj kratkoj, dirljivoj priči o porodičnim odnosima Bakman se usredsređuje na odnos dede i unuka. Noa i njegov deda su bili najbolji prijatelji otkako Noa zna za sebe. Imaju mnogo toga zajedničko i odlično se razumeju, bolje nego što se Noa razume sa roditeljima. Ali deda je u poslednje vreme počeo da se menja i te promene zbunjuju dečaka.

Pred čitaocem je slika ljupkog trga na kom Noa i deda provode vreme. Trg se, međutim, svakog dana pomalo smanjuje, a njegove nekada jasne ivice obavijene su maglom. Nije teško zaključiti da je trg metafora za ono o čemu je autor govorio o uvodu: ,,Želja mi je bila da pokušam da ispričam nešto o tome šta se događa kada mozak napusti zemlju pre nego što to učini naše telo”. Trg je dedino bezbedno mesto, mesto u kom čuva uspomene na svoju jedinu i najveću ljubav – Noinu baku. Zamagljene linije i sužavanje bezbednog mesta metaforički prikazuju okrutnost starenja i senilnosti koju starost ponekad nosi sa sobom. I kao da to nije samo po sebi dovoljno, tu je i Noa, dete kom treba objasniti šta se događa.

,,Da li se bojiš?”

,,Malo, a ti?”

,,Malo”, priznaje dečak.

,,To će držati medvede podalje od nas.”

,,A kada zaboraviš nekog čoveka, da li onda zaboraviš i to da si ga zaboravio?”

,,Ne. Ponekad se sećam da sam ga zaboravio. To je najgora vrsta zaboravljanja.”

Deda zbog toga sve češće putuje na sigurno mesto, tamo gde njegova ljubav i dalje živi i daje mu savete kako da prebrodi ovo strašno putovanje. Trg, ipak, nije mesto koje ga čuva od kajanja i prihvatanja sopstvenih grešaka. Grešaka koje je činio kao roditelj, pre svega, prema sinu sa kojim nije provodio dovoljno vremena a kog sada jedva prepoznaje. Grešaka koje sada pokušava da ispravi starajući se o dečaku, tako što će rastanak učiniti što bezbolnijim.

Iako je glavna tema Bakmanove novele demencija i suočavanje sa smrću voljenje osobe, ovo je ujedno i knjiga koja slavi ljubav i život. Dedina ljubav i dalje živi u mislima i u poslednjim trenucima postaje slamka za koju se čvrsto drži. Kada ga obuzme očajanje zbog odnosa sa sinom, ona je tu da ga uteši i uveri ga da nije bio toliko loš koliko misli. Njihov zajednički život nije bio kao onaj iz bajke – bilo je tu i razmirica i neslaganja, ali je baš zbog svega toga bio savršen. Razgovori dede sa bakom su prilično dirljivi, na momente i sladunjavi, ali zar nisu takve sve lepe uspomene koje imamo sa svojim voljenima?

,,On ju je nekoliko minuta posmatrao. Zatim joj je rekao da je voli. To je bio prvi put. Nikada nisu prestali da se svađaju i nikada nisu spavali razdvojeni, on je čitav radni vek posvetio izračunavanju verovatnoće, a onda je bila nešto najverovatnije sa čim se susreo. Uzdrmala ga je iz korena.”

Kao i svaka druga Bakmanova priča, i ,,Put do kuće svakog jutra sve je duži” jasno poručuje koliko je važno da vreme posvetimo ljudima koje volimo. Ova kratka novela na to ukazuje možda više od svih, podsećajući nas da postoji stvar strašnija od gubljenja života – a to je gubljenje uspomena, osećaj bespomoćnosti kao da ,,stalno nešto tražiš po džepovima. Prvo gubiš sitnice, zatim i krupnije stvari. Počinje s ključevima, a završava se s ljudima”. I stilski je ova priča slična onome na šta su Bakmanovi fanovi već navikli, s tom razlikom što je veoma kratka pa samim tim i kompaktnija. Pročitaćete je dok trepnete i neće vam oduzeti mnogo vremena, tu dragocenu stvar o kojoj zapravo i govori. ,,Ako vam se nešto bude dopalo u ovoj knjizi, onda će korist biti dvostruka, a opet, ako vam se u ovoj knjizi ne bude dopalo baš ništa, novac će ipak biti iskorišćen za dobar cilj. Nadam se da vam ova pogodba zvuči prihvatljivo.” Ja mislim da je sasvim ok.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna