Do viđenja – Živojin Petrović

 

     Živojin Petrović rođen je u Beogradu 1969. godine. U ranoj mladosti pokazuje interesovanje za elektroniku i kibernetiku, a već sa 18 godina registruje samostalnu delatnost, kao svoje dopunsko zanimanje, i osniva servis za popravku TV, audio i video tehnike. Osnovao je firmu „Processor Commerce“, izdavačku kuću „GSM Public“ i prvi srpski časopis namenjen telekomunikacijama – „Mobilni magazin“, a zatim i „e magazin“, izdanje usmereno ka polju savremenih komunikacija, digitalne ekonomije i finansija. Osnivač je TV stanice Srpska naučna televizija, danas Brainz TV, čiji je direktor i glavni i odgovorni urednik. Autor je knjiga ,,Do viđenja” i ,,Nestvarno, a stvarno”.

     ,,Do viđenja” je prvi srpski dokumentarni triler zasnovan na misterioznom zločinu o kojem je brujao čitav Beograd tridesetih godina prošlog veka. Centralna figura romana i zločina je Draga Mitrićević, ekscentrična bogatašica iz ulice Kralja Milana, kojoj se jednog dana gubi svaki trag. Pisac ovaj neobičan slučaj dodeljuje Radi Popoviću, tadašnjem načelniku Odeljenja beogradske kriminalističke policije i uz pomoć brojnih novinskih članaka, policijskih zapisnika, fotografija i ostalih dokumenata čitaocima pruža zanimljivu priču o još zanimljivijoj beogradskoj milionerki.

     Draga Mitrićević je zaista bila ekscentrik. Živela je u samom centru grada, u ogromnoj zapuštenoj kući čiji su lokali (nesumnjivo vredni) stajali zakatančeni. Živela je sama, uz povremenu poslugu, a društvo su joj pravila dva nemačka ovčara, nekoliko kokošaka i gusan. Rodbinu je zaobilazila u širokom luku, a nije imala ni mnogo prijatelja. Iako je bila nezamislivo bogata, nije živala raskalašno, naprotiv, pričalo se da je bila prilično škrta a sav novac i dragocenosti je čuvala u sefovima banaka. Uprkos neuglednom izgledu (pričalo se da je imala samo jednu haljinu i nosila ofucane, rasparene vunene čarape) i kupovine ,,na crtu” jer kod sebe ponekad nije imala dovoljno novca ni za hleb (dugove je, doduše redovno izmirivala), čitav Beograd je znao koliko je bogata. Draga je toga bila i te kako svesna i evidentno vidno zabrinuta za sopstvenu bezbednost: imala je oružni list za 12 komada oružja – pištolji, revolveri puške, karabini, dvocevke, a jedan revolver je stalno nosila za pojasom. Nije otvarala vrata nepoznatima, a i sa poznatima je nerado razgovarala. Za njen nestanak (a ubrzo i ubistvo) prema tome, mogao se sumnjičiti bilo ko.

     ,,Da je Draga Mitrićević bila bogata, veoma bogata – naročito za one koji nemaju novca a željni su ga – znao je Rada Popović i pre nego što je misteriozno nestala. Tajnu kuće u Kralja Milana 5, večito zaključane, prazne, znali su mnogi. Kada se ispred nje pojavi starica sa ključevima da nekom posetiocu koji zvoni na ulazu da objašnjenje, ili da zagleda nisu li možda otvoreni godinama neizdati njeni lokali, i nervozno se okreće oko sebe, nepoverljiva valjda i prema ravnodušnom prolazniku sa druge strane ulice – znalo se da je to čudna multimilionerka Draga Dimitrijević Mitrićević. I ko zna koliko je njih, po prirodi skloni zločinu, u fantaziji davilo bogatu rentijerku, odnoseći pune ruke njenog novca.”

     Spisak svedoka nema kraja a svedočanstva komšija, rodbine, poznanika i zabrinutih građana bolje od svega pokazuju karakter našeg naroda. Rada Popović će čuti neverovatne priče (u neke je zaista teško poverovati) o Draginom karakteru, odnosu sa članovima porodice... pa čak i informaciju koju ipak nije znao svako – da je bila udata, ali da se ,,razvela pre nego se udala”. Po svedočenju Draginog advokata, bila je to ljubav na prvi pogled. Dragin muž bio je kapetan (a kasnije i major) Paunović a razlog ljubavnom krahu bila je, ni manje ni više jedna Mađarica koju je nesrećni major video samo jednom u životu i to kada se, džentlemenski, pomerio da joj napravi malo mesta u skloništu od oluje koja ih je zadesila. Draga je bila prisutna i pobesnela je jer je njen muž toliko slobodan sa nepoznatom ženom: ,,Sikćući od besa, tako je snažno počela da ga udara kišobranom po glavi da joj je u ruci ostao samo držač”. Odmah po dolasku u Beograd tražila je razvod i od tada je, svedoči advokat, omrznula muškarce i ,,sasvim se povukla od ljudi i okružila samoćom”. Njena pojava je privlačila radoznale poglede poznanika i stranaca, ali pažnju Draga nije baš najbolje podnosila. Evo kako svoj poslednji susret s njom opisuje jedan od svedoka čija je supruga bila zaposlena kod Dragine sestre: ,,Poštapala se i nezainteresovano prošla pored mene. Nisam izdržao a da ne zastanem i pogledam je, jer zaista, ona je žena čudnog držanja. Međutim, ako primeti da je posmatrate, hoće i štap da digne na vas, a uz sve to i da se razviče. Tako i tada, kad je spazila da je gledam, u sekundi se namrštila, razrogačila oči, pa poletela za mnom mlatarajući štapom uz, da se tako izrazim, bogat rečnik. Sreća te umakoh među tramvaje".

     Sahrana ekscentrične tvrdice iz Beograda privukla je raju iz čitave Srbije o čemu svedoče fotografije sa naslovnih strana tadašnjih novina. Svako je želeo da prisustvuje događaju, da se uveri da je bogatašica zaista mrtva, da dodirne jedan od najskupljih kovčega koji je Beograd ikada video (a za koji posle niko nije platio).

     ,,Ceo prostor od kapele do crkve bio je potuno ispunjen svetom. Oi koji su došli ranije i bili bolje sreće prodefilovali su pored bogatog sarkofaga u kojem je ležalo unakaženo telo ubijene multimilionerke i zauzeli mesto odmah do samog izlaza iz kapele. Radnici i trgovci, žene i deca, stari i mladi, sve se to okupilo da vidi pratnju obavijenu strašnom tajanstvenošću koja se širila od onog dana kada je otkriven nestanak beogradske milionerke i kada se zločin već mogao donekle naslutiti... Kada su automobili u kojima je bila rodbina stigli na groblje, u gomili je zavladao žagor. Članovi porodice jedva su probili sebi put do kapele u kojoj je ležalo pokojničino telo. Razdragani svet je hteo svakoga od njih dobro da zagleda...” 

      A rodbina je tek posebna priča. Kao da pritisak javnosti i medija nije dovoljno stresan za načelnika Popovića, tu je i čitava zbrka oko nasledstva ogromnog bogatstva pokojnice koja, razume se, samo širi spisak osumnjičenih.

     Inspiracija za naslov ove zanimljive priče dolazi od zapisa na nadgrobnom spomeniku Drage Mitrićević koji je, u skladu sa svojom ekscentričnom prirodom, sama sebi podigla. Ukoliko se malo bolje zagledate u korice romana, videćete da je na njima upravo fotografija spomenika što vaskrsenju njene zaboravljene priče daje dodatnu dimenziju. No, priča o ubistvu Drage Mitrićević nije samo slika jednog karaktera (iako se Draga bez preterivanja može nazvati beogradskom verzijom Ebanezera Skrudža) već i prikaz karaktera čitavog srpskog naroda opisan u gotovo nušićevskom maniru. Da je u pitanju fikcija, ova priča možda ne bi bila toliko zanimljiva i knjiga verovatno ne bi dostigla ovoliku popularnost, ali sama činjenica da je roman prilično veran prikaz istinitih događaja i srpskog građanskog društva s početka 20. veka, samo potvrđuje da je život najtalentovaniji pisac neverovatnih priča.

     Ocena: 4/5
     Izdavač: Laguna 

Plavetnilo – Maja Lunde

     Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama. Usledili su romani ,,Plavetnilo” (2017) i Przewalskis hest (2019) a Maja trenutno radi na završnici tetralogije koja će se, nezvanično, baviti biljkama. Recenziju romana ,,Istorija pčela” možete pročitati OVDE.

     Maja Lunde u ,,Plavetnilu” nastavlja da skreće pažnju na nemarnost modernog čoveka prema prirodi, a akcenat u ovog puta stavlja na značaj sveže vode i činjenicu da će u bliskoj budućnosti nešto bez čega ne možemo da zamislimo život postati luksuz. Roman je podeljen na dva narativa, smeštena u savremeno doba (2014) i budućnost (2041) u kojoj se ova mračna prognoza već ostvarila.

     U prvom narativu pratimo Signe, aktivistkinju koja na pragu sedamdesete godine kreće na poslednje putovanje u borbi za očuvanje životne sredine. Ovog puta Signe ima lični motiv: njena nekadašnja ljubav – Magnus, čovek sa kojim je neumorno protestovala okrenuo joj je leđa  prešao na stranu onih protiv kojih su se nekada zajedno borili. Dok plovi svojom barkom po kojoj roman nosi ime, Signe se priseća odrastanja u porodici u kojoj su klimatska pitanja bila izvor glavnih sukoba. Otac joj je bio aktivista a majka je radila u firmi koja je od narušavanja klimatskog sklada imala finansijsku korist. Signe ponovo proživljava nesuglasice svojih roditelja, ovog puta u sopstvenoj koži. Magnus je jedan od odgovornih za seču lednika koji se pretvaraju u luksuzne, vrlo isplative kockice leda i završavaju u skupim koktelima. Signe se odlučuje za nezamisliv podvig: ukrašće sanduke leda, preploviće burne vode i sa sanducima će doći do Francuske gde će Magnusu na prag istovariti teret zbog kojeg ju je izdao.

     ,,Sav život je voda, sav moj život je bio voda, gde god da se okrenem bilo je vode, padala je s neba kao kiša ili sneg, punila je planinska jezera, počivala je u ledniku, slivala se niz strme padine u hiljadama potočića, sakupljala se u reku Breju, ravno se prostirala pred selom u fjordu, fjordu koji se pretvarao u more kad se zaplovi na sever. Ceo moj svet bio je voda. Kopno, planine, pašnjaci, bila su to samo ostrvca u onome što je pravi svet; nazivala sam svoj svet Zemljom, ali smatrala sam da treba da se zove Voda.”

     U drugom narativu se selimo u Francusku. Godina je 2041. i Evropom hara strahovita suša koja tera ljude da migriraju na sever u potrazi za boljim uslovima za život. Na kapiji izbegličkog kampa srećemo Davida i njegovu ćerkicu Lu. Odvojili su se od ostatka porodice i nadaju se da će u kampu dobiti nekakve vesti o njima. Prolaze dani i nedelje, ali nikakvih novosti nema. I taman kada će izgubiti nadu da je ikakav život, posebno ne u krugu porodice, uopšte moguć, David i Lu tokom šetnje van kampa pronalaze barku pokrivenu ciradom. Barku koja je nekada pripadala Signe.

     ,,Neverovatno je koliko se brzo stvari dešavaju. Jednog dana probudi te budilnik, doručkuješ, odeš na posao, svađaš se, smeješ, voliš, pereš, brineš da li će ti se račun isprazniti pre kraja meseca… ne pomišljaš da sve oko tebe može nestati. Iako čuješ da se svet menja. Iako gledaš termometar. Ne pomišljaš na to sve do dana kada te ujutru umesto budilnika ne probude krici. Plamen je stigao do tvog grada, do tvoje kuće, do tvog kreveta, do tvojih voljenih. Soba ti gori, posteljina ti se zapalila, jastuk ti se dimi, i samo možeš da pobegneš.”
     
     Baš kao i ,,Istorija pčela” i ,,Plavetnilo” prikazuje jedan od najgorih mogućih scenarija koji se mogu odigrati u budućnosti ukoliko pod hitno ne promenimo način na koji se odnosimo prema prirodi. Zbog teme kojom se bavi, ovaj roman je možda i važniji od ,,Istorije pčela” jer se tiče apsolutno svakog pojedinca na zemlji. Seča lednika možda ne deluje kao univerzalni problem, na kraju krajeva, lednika koji se mogu iskorišćavati na ovaj način nema u svim delovima sveta, ali Maja Lunde se osvrće na još jedan problem koji je i te kako aktuelan i kod nas: mini hidroelektrane, odnosno ozloglašeno ,,zatvaranje reka u cevi”. I u ovom romanu autorka uspeva da edukuje čitaoca kroz priče svojih junaka i čini to usput, nenametljivo: Signe je ekološka aktivistkinja a David je radio na postrojenju za desalinizaciju morske vode. Prisećanjem na život pre velike suše, autorka kroz kratke epizode, nenametljivo upoznaje čitaoca sa pogubnim posledicama kroćenja reka i seče lednika, ali i sa posledicama manipulisanjem morskom vodom. Pogubnim posledicama za koje niko ne mari sve dok ima struje za škole i vrtiće, sve dok ima pijaće vode. Sve dok ne bude kasno: ,,Izumiru, žabe, tiho nestaju, a svet ne mari, trećina životinjskih vrsta na svetu ozbiljno je ugrožena, ali na nju niko ne misli, na žabu, dok pliva svetskim ritovima, uvek u dodiru s vodom, sluzava, neznatna, nedovoljno gadna da bude jeziva, nedovoljno bizarna da bude zanimljiva, samo čudna, sa svojim kreketanjem, svojim skokovima, svojim begom od ljudi.”

     Ipak, treba naglasiti da ,,Plavetnilo” nije samo priča o vodi. Da, roman jeste uznemirujuća opomena o Planeti koja će jednog dana prosto dići ruke od nas i pustiti nas da se sami snalazimo, ali u njegovom središtu su ljudi satkani od emocija, briga i nade. Kao i ,,Istorija pčela”, ,,Plavetnilo” je pre svega priča o ljudskim, porodičnim odnosima, o ljubavi, zajednici i sposobnosti da oprostimo – kako drugima tako i sebi. To je priča o važnosti individue u pojavama koje izgledaju kao da su mnogo veća od pojedinca. Šokantne vizije budućnosti u kojoj nema života Maja ponovo ublažava optimizmom i podseća da svaka akcija, ma koliko se činila nebitnom, ima svoju reakciju i da sve što radimo danas utiče na sutra, prema tome ne bi bilo loše da na trenutak razmislimo o sopstvenim postupcima.

     Romani Maje Lunde su izuzetno važni i trebalo bi da ih pročita svako. Ne samo oni koji se već interesuju za ekološke teme, možda zvuči čudno, ali ovi romani nisu namenjeni njima. Budućnost planete ne sme da ne spada u našu sferu interesovanja. Romani Maje Lunde su pri tome i lepi, dobro napisani. ,,Plavetnilo” čak i bolje od ,,Istorije pčela”. Dok se u prvom romanu jasno primećivalo da svaki narativ piše jedan pisac, u ,,Plavetnilu” su oni stilski jasno odvojeni. Signe odlikuju duge, gotovo foknerovske rečenice, misao koja je nezaustavljiva poput toka reke, dok je Davidov narativ ispresecan, pripovedanje skrhano umorom, gubitkom volje i snage. 

     Čitajte romane Maje Lunde. Možda je baš to način da klimatsku fikciju smestimo u žanr naučne fantastike od kog je, nažalost, svakog dana sve udaljenija.

     Ocena: 5/5
     Izdavač: Odiseja

Kuća u plamenu – Kamila Šamsi

     Kamila Šamsi (1973) je britanska književnica pakistanskog porekla. Rođena je u Karačiju, a studirala i magistrirala u Americi. Njen prvi roman In the City by the Sea osvojio je pakinstansku nagradu Prime Minister’s Award for Literature. Posle objavljivanja drugog romana našla se na listi 21 književni glas za 21. vek. Napisala je sedam romana, a poslednji ,,Kuća u plamenu” (2017) ušao je u širi izbor za nagradu Buker i doneo joj Žensku nagradu za književnost. Godine 2019. dodeljena joj je nagrada ,,Neli Zaks”, međutim odluka je opozvana zbog autorkine javne podrške palestinskom pokretu BDS. Kamila Šamsi živi u Londonu, predaje kreativno pisanje na Hamilton koledžu i povremeno piše kolumne za ,,Gardijan”.

     ,,Kuća u plamenu” je savremena obrada Sofoklove ,,Antigone”, jedne od najpoznatijih antičkih tragedija o sukobu pojedinca i sistema u kojoj se Antigona, Edipova ćerka, suprotstavlja zakonu (oličenom u liku Kreonta) koji zabranjuje sahranjivanje neprijatelja države. Pred Antigonom je nezamisliva dilena: da li da se povinuje zakonu i ostavi telo svog brata da truli ili da posluša svoje srce i sahrani brata i tako sebe osudi na smrtnu kaznu. Kamila Šamsi u potpunosti preuzima matricu Sofoklove tragedije i premešta je u 21. vek a Antigoninu dilemu nasleđuje Anika čiji je brat blizanac Parvez ubijen nakon što se priključio ozgloglašenom ISIS-u.

     Roman otvara poglavlje iz perspektive starije sestre blizanaca, Isme i nelagoda koju oseća na aerodromu, dok joj službenici pretresaju kofere i sumnjičavo slušaju njenu priču o putovanju u Ameriku zbog doktorskih studija iz sociologije. Strah koji oseća dublji je od uobičajenog, izazvanog prostom diskriminacijom sa kojom se susreću žene koje nose hidžab. Njen otac je džihadista, a sada se i njen mlađi brat Parvez odmetnuo na mračnu stranu, omađijan obećanjima da će dobiti priliku da radi posao koji voli. Isma ne želi još jedan žig te vrste u svom životu, naročito ne sada kada ima priliku da preokrene život, te bez Anikinog znanja prijavljuje bara policiji. U Americi upoznaje Emona prema kojem odmah počinje da gaji osećanja, ali Emon se zaljubljuje u njenu sestru koja, fundamentalno privržena bratu, pokušava da iskoristi činjenicu da je Emonov otac ministar policije i da na taj način pomogne bratu da se vrati u London.

     Stvari, naravno, kreću naopako. Parvez gine i tu otpočinje prvi čin antičke tragedije. Anika je rešena da njen brat bude sahranjen kako dolikuje, ali javnost ga više ne vidi kao ljudsko biće već samo kao teroristu i država nema sluha za njene vapaje.

     Čitaoci koji su upoznati sa Antigonom lako će uočiti veze između ,,Kuće u plamenu” i drame kojom je roman inspirisan. Autorka svojim likovima čak (kao što je to često slučaj u savremenim verzijama klasika) daje imena slična Sofoklovim junacima i gotovo da uopšte ne odstupa od zapleta originala. Kraj, samim tim, ne bi trebalo da bude iznenađenje, ali to ne kvari utisak koji delo ostavlja, naprotiv – kao da ga pojačava. Od samog početka nad redovima koji su pred nama lebdi saznanje da je sudbina likova o kojima čitamo zapisana u kamenu i da se, iako je od nastanka originalnog teksta prošlo više od 2000 godina, neke stvari prosto nisu promenile. Fanatizam i fundamentalizam i dalje su tu, pitanje morala ostaje jedno od vodećih filozofskih pitanja, a jaz između ,,prirodnog” i ,,čovekovog” zakona i dalje zjapi, uprkos civilizacijskom napretku. Bilo da redove ,,Antigone” znate napamet ili ste, nekim čudom, uspeli da se izvučete na časovima srpskog i nikada je niste pročitali - ,,Kuća u plamenu” Kamile Šamsi čita se kao dvoglas. Ovaj roman je izuzetno savremen bez obzira na to što se bazira na tekstu starom milenijumima i upravo je to ono što ga čini toliko snažnim. Ne samo što podvlači činjenicu da su neka dela s razlogom večna, ,,Kuća u plamenu” podseća da jednako večni mogu biti i sukobi.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Štrik

Mesečni favorit i Sajam bez sajma

     Još nisam pošteno prežalila ni kraj leta a evo već je vreme da se oprostimo i od oktobra, što mi daje nadu da će i ova zima brzo proći i doneti neko malo mirnije proleće kada će pravljenje planova ponovo dobiti smisao. Čudno mi je, jer sad bih verovatno sedela okružena gomilom knjiga i mrtva umorna pisala doživljaje sa sajma a umesto toga klikćem po vestima u neverici zbog čitave situacije u kojoj se trenutno nalazimo i brojim dane do stizanja pošiljaka sa BookDepository-a. Svi su se potrudili da oktobar ipak ostane mesec knjige pa smo bili bombardovani akcijama i popustima, ali interesantno je da te online akcije uopšte ne deluju na mene za razliku od, kao što znamo, sajamske kupole ispunjene šarenim štandovima. Nisam iskoristila nijednu, ali jesam kupila nekoliko knjiga proteklog meseca, što po knjižarama, što po festivalima pa ću se prvo kratko osvrnuti na to.

     Na slici vidite jedan deo ,,ulova” koji je otpočeo posetom Laguninoj knjižari gde sam uzela roman ,,Do viđenja”, zanimljivu priču o najbogatijoj Beograđanki čija je misteriozna smrt uzdrmala prestonicu 30. godina prošlog veka i novi roman autora ,,Kradljivice knjiga”, ,,Klejov most” za koji se nadam da će biti jednako dobar (bolje bi mu bilo jer je ogroman). 

     Knjiga čije me je objavljivanje ovog oktobra najviše iznenadilo i obradovalo je Beketov roman ,,Marfi” jer se Beket kod nas objavljuje jednom u sto godina i ako ga volite onda znate da njegove knjige morate tražiti ili po antikvarnicama ili u originalu. Zato veliko bravo za Lom i hvala u ime svih nas koji obožavamo ovog čudaka. Koliko sam shvatila, postoje dva izdanja – zeleno i crveno – i nemojte se iznenaditi ako se uskoro pohvalim i crvenim jer postoje ljudi koji vole Beketa a postojim i ja.

     Posetila sam Mini sajam u Čumiću na kojem je učestvovalo nekoliko manjih izdavača gde sam se konačno dokopala romana ,,Kineski car” koji sam htela da uzmem još zimus na novogodišnjem sajmiću u KC Gradu, ali nije ga bilo na Lomovom štandu. U Čumiću sam uzela i ,,Gogoljev disko”, dobitnika nagrade EUPL koji sam snimila još pre nego što je preveden i baš me zanima da li je dobar kao što zvuči pošto kvalitet knjiga ovenčanih ovom nagradom neverovatno varira. 

     Sa festivala ,,Knjiga na Trgu” sam kući donela dugoočekivani nastavak ,,Istorije pčela” - ,,Plavetnilo” Maje Lunde i novi Štrikov roman ,,Šunkinin portret” i taman sam mislila da sam time zaokružila kupovinu za ovaj mesec (a dokaz za to je slika koju vidite gore) kad onda Geopoetika na društvenim mrežama objavi da je izašao novi Barnsov roman ,,Čovek u crvenom kaputu” i ja, šta ću, požurim da iskoristim sajamski popust. Gomilici se istog dana pridružio i Knausgor sa prvom u četiri knjige u nizu ,,U jesen” koju takođe ne vidite na slici, ali videćete je u budućnosti. Nisam čitala ,,Moju borbu” jer ne mogu da se upuštam u serijal od zilion strana, a ovo mi deluje kao malo lakši način da se upoznam sa njegovim delom. Sad još samo da sačekam još nekih desetak dana da počnu da pristižu knjige sa BD i mirna sam do Noći knjige, bar u teoriji.

     Suprotno oktobarskoj tradiciji kada odnos kupljenih i pročitanih knjiga u mom slučaju opravdava komentatore po društvenim mrežama koji odgovorno tvrde da ljudi koji kupuju po metar knjiga na sajmu ništa ne čitaju, ovog oktobra sam pročitala šest knjiga (možda jer zapravo nije bilo sajma) i to, pazite sad, čak i neke friško kupljenje! Pa da krenemo redom, kao i obično:

     1. Slatki rastanak, Dejvid Nikols – Sa Nikolsom sam se prvi put susrela sasvim slučajno pre nekoliko godina kada sam dobila preporuku za njegov roman ,,Jedan dan”. Ne čitam često takve knjige, ali ,,Jedan dan” je, ozbiljno vam kažem, jedna od najlepših knjiga koje sam ikada pročitala. I onda sam, naravno, uzimala svaku sledeću koja je objavljena i nijedna nije bila ni blizu. Nije ni ,,Slatki rastanak”, ali je slatka priča o prvoj ljubavi začinjena Šekspirom i odličan je način da prekratite dosadne i tmurne jesenje dane jer Nikols piše pitko (ali ne plitko) i opuštajuće. Ako vam treba ovako nešto, trenutno je na mojoj instagram stranici u toku darivanje koje traje do utorka pa okušajte sreću (klik OVDE).

     2. Skači, Barte!, Suzana Tamaro – Nisam čitala hiperpopularne romane Suzane Tamaro i njen iskorak u dečju književnost mi je prvi susret sa njenim delom. Roman ,,Skači, Barte!” je priča je o dečaku koji živi u bliskoj budućnosti, okružen najmodernijom tehnologijom, ali uvek sam jer su mu roditelji stalno odsutni poslom. Dani su mu ispunjeni raznoraznim aktivnostima pa nema vremena da shvati koliko je zapravo usamljen, ali kad mu ambiciozna majka baci jedinog prijatelja kog ima – plišanog medu – Bart će se drznuti da bez dozvole roditelja izađe iz kuće i pokuša da ga nađe. Umesto njega će u kontejneru pronaći brbljivu kokošku koja izgleda kao vanzemaljac (i totalni je car) i ona će ga povesti u magičnu avanturu koja započinje skokom u knjigu – predmet o kojem je Bart samo uzgred slušao, ali ga nikad nije video. Na tom putu će se Bart susresti sa trista čudesa – životinjama koje govore, zombijima i razočaranim zmajem koji je zbog nedostatka ljubavi postao zao, ali će pre svega naučiti koliko su pravo prijateljstvo i blizak kontakt važni za svako ljudsko biće. 

     3. Kuća u plamenu, Kamila Šamsi – Smeštanje dobro poznatih priča o savremeni kontekst je odavno postalo popularno, posebno kada su u pitanju mitovi. Kamila Šamsi se odlučila za Sofoklovu Antigonu i čitaoce podsetila na čuvenu priču o ljubavi između brata i sestre. Roman je dobio Žensku nagradu za književnost, a zapravo govori o verskom fundamentalizmu i porodicama koje ostaju iza ljudi koji se odluče da svoje ideale iskažu kroz ovako radikalne mere. Zanimljivo je, zapravo, jer iza redova o tragičnoj priči Isme, Anike i Perveza iznova čitate doslovce prikazan konflikt između Antigone i Kreonta i ujedno shvatate da se neke stvari, ma koliko društvo napredovalo, nikada neće promeniti, ali i da neka dela, ma kako davno napisana, nikada ne prestaju da budu aktuelna i važna. Što je jedan od osnovnih razloga što volim ovakve pripovedačke poduhvate.

     4. Plavetnilo, Maja Lunde - ,,Plavetnilo” je druga knjiga u Klimatskom kvartetu koja prati ,,Istoriju pčela” (pisala sam već o Pčelama, recenziju možete pročitati OVDE). Iako su priče potpuno zasebne i mogu se čitati bilo kojim redom, suština i forma romana su iste. ,,Plavetnilo” se sastoji iz dva narativa – jedan je smešten u savremeno doba a drugi u blisku budućnost – koji služe da opomenu čitaoce o stvarnosti u kojoj se nalaze a koje mnogi od nas nisu svesni. Ovoga puta akcenat je stavljen na vodu za piće koja će, ukoliko nastavimo sa sumanutim uništavanjem prirode, neizbežno postati luksuz. Uskoro vam pišem opširnije utiske o zasebnom postu.

     5. Edgar Alan Po i zagonetka iz kutije, Karen Li Strit – Ovu knjigu sam kupila na prošlogodišnjem sajmu i, srećom, bila je prilično jeftina. Verovatno s razlogom. Naravno da me je privukla ideja o Pou kao glavnom junaku misterije i obećanje da će njegovi ljubitelji uživati u aluzijama na njegova najpoznatija dela koje su suptilno utkane u priču. Ja stvarno volim Poa i konačno sam roman uzela s police jer mi je trebalo nešto lagano i zabavno, ali avaj, jedva sam je završila, i to na preskok, jer je bila neviđeno dosadna i spora a ,,aluzije” na dela su zapravo doslovno prepisani fragmenti priča s tim što je, eto, sad odjednom Po centralna figura svake. Sama sam kriva. Znala sam da je trešić, i molim vas, ako me ikad vidite da se uhvatim za ovako nešto, mlatnite me po prstima. Biće to baš interesantan način da se upoznamo.

     6. Do viđenja, Živojin Petrović – Jednog dana se probudite i nemate pojma ko je Draga Mitrićević a onda otvorite instagram i ova knjiga je bukvalno jedino što vidite na profilu svakog bukstagramera. To me obično odvrati od knjige, ali onda me i mama zvrcne da me pita da li sam čula za roman i kaže da zvuči zanimljivo i da bi je i ona rado pročitala. I ja, šta ću, pokleknem. Ovog puta hajp je sasvim na mestu jer iako stil pisanja nije bogzna šta, priča je neverovatno zanimljiva. Naime, Draga je istorijska ličnost, i ne samo to, ona je doslovno beogradski Ebenezer Skrudž tridesetih godina prošlog veka. Roman je zapravo dokumentarni triler koji prati rešavanje njenog ubistva obogaćen fotografijama i kopijama raznih dokumenata izvučenih iz arhiva. Da je u pitanju fikcija, verovatno ne bi bio ništa posebno, ali nije – što ovu knjigu čini posebno zanimljivom. Pročitala sam je za dan u ,,dva sedenja”, a to mi se odavno nije dogodilo. Mislim da vam bolja preporuka ni ne treba, ali svakako ću još pisati o njoj na blogu.

     Ostalo je još samo da kažem da titulu favorita odnosi ,,Plavetnilo” jer su romani Maje Lunde zaista, zaista važni i svako bi trebalo da ih pročita ili da se makar inspiriše da se malo edukuje o temama kojima se bave. A onda se odjavljujem. Sajamski popusti kod određenih izdavača traju još nekoliko dana pa se nadam da će vam, ako ste želeli da pazarite još nešto a niste znali šta, ovaj post biti od koristi. Ako ste totalno bankrotirali i sad me mrzite jer, realno, na spisku ima baš super zanimljivih knjiga koje ste propustili u moru novih naslova... izvinjavam se. U svakom slučaju, javite mi u komentarima šta ste pazarili na ovom sajmu bez sajma i koja knjiga je na vas ovog meseca ostavila najveći utisak.

     Do sledećeg posta,

     Vaša (ako ništa, bar još imam mesta na policama) Stš <3