Moj mačkoljubivi život – Svetlana Slapšak

     Svetlana Slapšak (1948) je završila Klasične studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirala. Radila je u Institutu za književnost i umetnost, Muzeju u Svetozarevu, na filozofskim fakultetima u Ljubljani i Zagrebu. Predavala je na novoosnovanom postdiplomskom fakultetu za humanistiku (IHS), gde je bila dekanka. Bila je glavna urednica časopisa ProFemina. Jedna je od osnivača Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš” u Ljubljani. Predavala je na mnogim univerzitetima u Evropi, Turskoj i SAD. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, među kojima sui  nagrade Američkog i Slovenačkog PEN-a. Sa 1000 žena za mir, predložena je za Nobelovu nagradu za mir 2005. Dobitnica je povelje EU za vođenje studija roda. Sem naučnih radova, piše i romane, drame, libreta, putopise. Za mariborski „Večer” piše kolumnu već dvadeset tri godine.

     ,,Moj mačkoljubivi život” je kombinacija autobiografije i priča o mačkama, s tim što autorka tvrdi da je zapravo reč o biografijama mačaka kroz koje se provlače i fragmenti njenog života. Priča počinje s početkom 20. veka, 1900. godine, dakle mnogo pre rođenja autorke, godine u kojoj se rodila njena baba Dušanka koja ju je naučila feminizmu i mačkoljublju. Baba je uglavnom bila ozbiljna, perfekcionista i organizator. Stalno je govorila kako se nekada mnogo bolje živelo i držala je do ugleda čak i kada se ,,kuburilo” s novcem, na primer, nikada nije žalila da i poslednji dinar da za cveće. Iako je ceo život provela u strogo patrijarhalnom okruženju i završila samo osnovnu školu, Dušanka je bila emancipovana propagirala je nešto što Svetlana Slapšak naziva ,,spontanim feminizmom”, odnosno negovala je uverenja koja apsolutno nisu bila uobičajena za to doba. Igrala je ulogu koja se od žene u to vreme očekivala, ali je ujedno i vešto prkosila patrijarhatu. Čvrsto je verovala da žena mora biti samostalna i obrazovana, da mora raspolagati informacijama i da joj brak ne sme biti jedini životni cilj. A volela je i mačke.

     ,,Moja baba izvesno je malo cenila muškarce. Po njenom mišljenju, žena je morala biti prvo samostalna, pa onda odlučivati da li će tražiti i imati partnera. Moju majku uopšte nije pripremala za domaćicu, već za fakultet. Ni njoj, kao ni meni, pristup u kuhinju nije bio dopušten: mogle smo samo u nabavku. Po njenim rečima, uvek je bilo dovoljno vremena da se tako prosta stvar kao što je kuvanje nauči. Isto je važilo i za ručne radove, spremanje, trikove oko održavanja is l. Nije bilo bitno za šta sam se ja školovala, jer sam od određene tačke o tome odlučivala sama: bitno je bilo da u tome ne gubim vreme na nevažne muškarce, a posebno da im se ne pokoravam na štetu svojih želja.”

     Dušanka je preminula 1970. godine a na sahrani se, po njenoj izričitoj želji, nije nosila crnina. Sve je teklo po planu, autorka je ostala sama u stanu u koji je pre toga delila sa babom i ubrzo je dobila prvu mačku.

     U daljim poglavljima koja nose nazive po mačkama koje su obeležile određeni period autorkinog života, nižu se sećanja na turbulentna vremena u kojima je Svetlana Slapšak na razne načine borila za slobodu, kako ličnu tako i onu idealizovanu opštu slobodu govora i mišljenja. Počev od studentskih dana i čuvenih događaja 1968. do sve veće represije intelektualaca koji nisu mislili kako je trebalo. Buran društveni život i politički aktivizam doprineli su do policijskoj praćenja i fizičkih okršaja. U toj ,,opštoj ludnici” utočište mira i razuma predstavljala je samo mačka Ksantipa, a godinu dana kasnije i Geza, par koji je morala da ostavi zbog putovanja u Atinu. Nije joj mnogo bilo potrebno da shvati da će mačke biti neodvojivi saputnici u njenom životu. ,,Ja sam u hladno i kišno oktobarsko jutro krenula vozom u Atinu, rešena da nanovo uredim svoj život, i sigurna da ću uvek imati mačke.”

     Plan je, doduše, samo delimično realizovan jer je po dolasku u Grčku autorka prešla iz jednog haosa u drugi, a život u Atini je tih godina bio daleko od pastorale. I uopšte uzev, čitav život je Svetlana Slapšak tražila svoje mesto, težeći za idealima, od Beograda, preko Grčke, do Slovenije. Jedina konstanta u životu bili su nemiri i prkos, i naravno, mačke.

     Koliko je autorki bitna sloboda kao takva, vidi se i u odnosu prema mačkama koje je spasavala sa ulice, volela, negovala i lečila. U načinu na koji se sa njima opraštala, ophodila i kroz njihovu neobičnu ćud razvijala odnos prema svetu. Mačke nemaju gazde, tako se makar smatra, ne možete ih posedovati i ako vam dopuste da pomislite da je baš to slučaj, onda treba da budete počastvovani jer su vas izabrale.

     Bilo da ovu knjigu čitate kao autobiografiju ili kratke biografije, ,,Moj mačkoljubivi život” je mnogo više od lične priče. U ovoj knjizi pored lične istorije (koja se zaista čita kao roman) prikazana je i porodična, ali i istorija jednog podneblja, svedočanstvo vremena. To je priča o položaju žena i kulturne elite, razbijanje nostalgičnih mitova o pređašnjem vremenu u kojem je sve, baš sve bilo mnogo bolje. To je kritika totalitarnih režima i ukazivanje na opasnosti nacionalizma koje mnogi širom sveta i dalje nisu svesni. A to što je pisana uz pomoć mačjih šapica je, razume se, samo bonus.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Štrik