24 sata u staroj Kini – Jiđije Džuang

     Jiđije Džuang je profesor na Institutu za arheologiju u Londonu. Doktorirao je na Kembridžu s tezom koja se fokusira na ključna pitanja života u Kini u ranom neolitu. Objavio je više od 30 stručnih članaka i nekoliko knjiga, među kojima su 30-Second Ancinent China (2015) i 24 sata u staroj Kini (2020).

     ,,24 sata u staroj Kini” je četvrta knjiga iz serijala koji čitaoce vodi kroz najveće gradove i zemlje drevnih civilizacija. Prethode joj ,,24 sata u starom Rimu” i ,,24 sata u staroj Atini” koje je napisao Filip Metizak (recenzije OVDE i OVDE) i ,,24 sata u starom Egiptu” Donalda P. Rajana (recenzija OVDE).

     Džuang za upoznavanje čitalaca sa Kinom bira eru Zapadne dinastije Han koju naziva jednim od najčudesnijih perioda kineske istorije. To je period velikih promena i naglog porasta broja stanovnika. Po evropskom računanju vremena, carevi Zapadne dinastije Han došli su na vlast 202. godine p.n.e. i vladali do 25. godine n.e. kada na njihovo mesto dolazi Istočna dinastija Han. Ova knjiga smeštena je u 17. godinu n.e, kada je Kinom vladao Vang Mang nakon čijeg pada će istoriju Kine obeležiti ratovi, glad i nemaština. 

     Zahvaljujući brojnim tekstovima i arheološkim nalazištima iz tog vremena, znamo mnogo o životu aristokratije, ali kao što obično biva, o životu običnih građana ne zna se mnogo. Jiđije Džuang je, na osnovu postojećih dokumenata, pokušao da dočara život nižeg sloja, pa nas kroz 24 poglavlja knjige upoznaje sa zanatlijama, doktorima, nastavnicima i igračicama. Svakome je posvećen jedan sat u danu, a kroz taj sat saznajemo o običajima, verovanjima i zakonima Carstva.

     Za računanje vremena korišćen je sistem koji je dinastija Han usvojila i dodatno razradila od dinastije Džou, po kom se dan delio na dvanaest dvosatnih perioda koji se zvao ši. Svaki ši je bio označen odgovarajućim imenom zemaljskih grana. Knjiga počinje u ponoć, što je u to vreme zapravo bio sedmi sat noći, a kako je svaki ši za ovu priliku podeljen na dva dela, prvo poglavlje je naslovljeno kao prvi deo cija (oznakom za ponoć).

     Prva osoba koju upoznajemo je doktor Guang kog je u spremanju za spavanje omelo snažno lupanje o vrata. Njegov pacijent je kolabirao, a kako doktori nemaju radno vreme, Guang uzima lekarsku kutiju i kreće ka bolesničkoj postelji. Pacijent nije slušao njegove ranije savete o ishrani u kojoj počiva zaštita pet organa i sada se mora reagovati brzo. U eri dinastije Han verovalo se u teoriju da su jin i jang tesno povezani s kliničkim simptomima i medicinskom dijagnozom. Zahvljajući sačuvanim tekstovima znamo da su Kinezi znali o postojanju krvnih sudova i već tada koristili akupunkturne tačke. Postoje brojni spisi o lekovima koji su u to vreme bili u širokoj upotrebi, ali i dokazi da se uz medicinu itekako mešalo sujeverje, zbog čega Guang, kada završi sa terapijom, brine da loša energija u kući može uticati na pacijentovo zdravlje i na povratku do kuće razmišlja šta bi se u njoj moglo izmeniti i prepraviti kako bi nesrećnom čoveku bilo bolje.

     Religija, verovanje u zagrobni život i sujeverje bili su bitan deo života kineskog stanovništa tog vremena, pa je deo knjige posvećen i takvim temama. Koliko je život posle smrti bio važan tadašnjem stanovništvu vidimo u brojnim iskopinama grobnica i mauzoleja. A gde su bogate grobnice, tu su i pljaškaši. U drugoj priči upoznajemo iskusnog pljačaša grobnice koji, uprkos brojnim godinama iskustva, i dalje nerado radi svoj posao. Kada se ispostavi da je grob u koji su te noći upali već opljačkan, Đi jedva prikriva olakšanje što neće morati da oskrnavi pokojnika. Krađa vrednosti iz večnog doma mrtvih ipak, čini se, ne isključuje njihovo poštovanje. Kinezi su zaista poštovali mrtve, ponekad više nego žive, kako se čini. U poglavlju koje se osvrće na kućedomaćice koje melju brašno, Džuang piše kako se najfinije, nekoliko puta prosejano brašno koristi za kolače i hlepčiće koji se prinose kao ponuda precima. No jedna količina brašna je propala: mesto za skladištenje nije bilo dobro zatvoreno i brašno je povuklo vlagu i izmešalo se sa mrtvim insektima. To brašno se nipošto ne sme iskoristiti za ponudu precima, ali, kako kućedomaćica primećuje, sasvim je dobro za svakodnevnu prehranu živih. U drugom poglavlju upoznajemo Vei, carevu udovicu koja je poslata da čuva njegov mauzolej. ,,U eri dinastije Han brojne supruge i sluge slate su da nadziru carske mauzoleje. Iako je bilo malobrojnih i retkih slučajeva kad se neko dobrovoljno javio da bude čuvar mauzoleja, većina je taj položaj dobijala kao vid progonstva sa dvora.” I u ovom poglavlju vidimo način na koji se u Kini gledalo na život posle smrti. U carskim mauzolejima održavale su se tri vrste obrednih ceremonija: ,,Preminulom caru su se u Palati pokoja nudila četiri obroka, a ta četiri obroka ličila su na one kakve bi car pojeo dok je bio živ. Dalje, ponekad bi dvor poslao glavnog ministra da predsedava sezonskim svečanostima i prenese ponude u mauzoleju preminulog cara. I treće, svakog meseca su se careva odežda i kruna uzimale iz Palate pokoja i polagale na kola, pa su se u povorci provozile oko kruga mauzoleja.”

     U poglavljima koja više pažnje posvećuju živima uglavnom pratimo živote nekoliko različitih zanatlija. Upoznajemo majstora bronze, tekstilnu radnicu, radnika solane, vajara grobnice i druge. Zahvaljujući navici Kineza za sve zapisuju i brojnim sačuvanim spisima, imamo dobar uvid u zanatske radove tog perioda. Takođe, zahvaljujući različitoj dokumentaciji, znamo mnogo toga i o administraciji, pa u Džuangovoj knjizi postoje poglavlja koja opisuju kako izgleda poseta inspekcije žitnici ili kako je izgledao pravosudni sistem tog doba.

     Istorija Kine toliko je duga i bogata da je nemoguće pružiti njen kratki pregled, ali ,,24 sata u staroj Kini” može biti odličan početak za upoznavanje sa drevnim običajima ove fascinantne zemlje. Verovatno je da bi raznovrsniji izbor stanovnika učinio knjigu zanimljivijom, jer verujem da ne deli svako autorovu fascinaciju zanatima, ali kao i ostale knjige u serijalu, i ova je odličan način da se informišete o drevnoj Kini i ljudima koji su je svojim mukotrpnim radom podigli na sam vrh drevnih civilizacija.

     Ocena: 3/5

     Izdavač: Laguna 

Ljudska posla – Karin Tuil

     Karin Tuil (1972) je francuska književnica. Objavila je 11 romana od kojih je poslednji Ljudska posla (2019), a pisala je i kratke priče i eseje objavljene u različitim časopisima. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada i odlikovana ordenom Reda umetnosti i književnosti u rangu oficira.

     Roman ,,Ljudska posla” prati uglednu francusku porodicu koju potresa skandal – optužba za silovanje. Farelovi su ,,moćan par”. Žan je novinar a Kler esejistkinja poznata po feminističkom angažmanu. Njihov sin je naizgled zlatno dete, studira na prestižnom američkom fakultetu i pred njim je svetla budućnost. Budućnost koja je zauvek zamračena jednim nepromišljenim postupkom.

     Karin Tuil je inspiraciju za roman pronašla u slučaju silovanja na Stanfordu o koji je 2016. godine pratio ceo svet. Optuženi je osuđen na šest meseci zatvora uz obrazloženje sudije da bi mu veća kazna zaisgurno ,,uništila život”. Optuženi u romanu Karin Tuil je takođe stipendista Stanforda a za silovanje ga je optužila ćerka partnera njegove majke što dodatno komplikuje priču u koju nas vodi autorka.

     Nakon brojnih afera i pokreta koji su u prethodnih nekoliko godina uzdrmali svet, tema silovanja vrlo je aktuelna, ali roman ,,Ljudska posla” nije jedan od onih koji se prosto kače na ,,voz” aktuelnih tema, naprotiv. Osim što je izuzetno napisan, roman odlikuje neverovatna neutralnost. Autorka ni u jednom trenutku ne osuđuje niti navodi čitaoca na donošenje zaključka. Naime, ona predstavlja jedan vrlo komplikovan slučaj, najpre kroz šturi prikaz večeri kada se događaj odigrao, a onda kroz izjave optuženog i oštećene i potpuno različite percepcije istog događaja. Karin Tuil samo ređa činjenice i ostavlja nam prostor da donesemo sud – i tako nas praktično stavlja na mesto porote.

     Jedan nepromišljeni trenutak uništiće dva mlada života i sa sobom u ponor povesti još mnogo ljudi. Čitajući roman saznajemo kako ovaj slučaj utiče na porodice umešanih, kako razara sklad, otkriva licemerje i gazi dotadašnje principe. Autorka daje dovoljno prostora svim junacima romana, a posebno je zanimljiva pozicija Aleksandrove majke, feministkinje koja doživljava medijski linč praćen uvredama i pretnjama na socijalnim mrežama. Njena pozicija je nezamisliva – naravno da želi najbolje za svog sina, ali za razliku od Aleksandrovog oca ona počinje da sumnja i sebe da krivi za mogućnost da je njen sin počinio zločin.

     ,,Snažno ga je zagrlila ponavljajući mu da mu veruje i da ne sme više ‘da pije‘ – da pije, a ne da siluje devojke, to su bile njene reči. Sada je prekorevala sebe zbog toga, bila je saučesnica. U kom je trenutku zabrazdila? Kada je srela svog muža i instinktivno shvatila da će se s njim brže popeti na društvenoj lestvici? Kada je rodila sina i odgajila ga kao kralja, zatvarajući ga u njegovu agresivnu muškost? Tokom čitave istrage živela je povučeno, bila je zatvorena u kući da ne bi morala da iznosi svoje mišljenje, ali, u osnovi, bila je uništena. Kao i mnoge žene, i ona je, ne usudivši se da se pobuni, doživela uznemiravanje, seksističke primedbe, primarni mačizam...”

     Slučaj je komplikovan jer odskače od uobičajenog scenarija koje imamo u glavi kada pomislimo na silovanje: nije bilo napada iz prikrajka, u mračnoj ulici, od strane nepoznate osobe. Optuženi i oštećena se poznaju, zajedno su bili na žurki, zajedno su izašli na vazduh i konzumirali alkohol i opijate. Tada se dogodilo nešto što se u romanu često opisuje kao prirodno. S tim što je za jednu stranu to bilo upravo to: prirodan, beznačajan sled okolnosti, a za drugu apsolutni horor. Roman prema tome otvara brojne ozbiljne probleme poput odnosa moći i pitanja pristanka (navodeći između ostalog i slučaj Monike Levinski i njena kasnija svedočenja u vezi sa čuvenim skandalom) i dolazi, prirodno, do konačnog preispitivanja patrijarhata i njegovih nužnih posledica. Kako vaspitavamo dečake a kako devojčice? Roman jasno poručuje da patrijarhat ne bira žrtve na osnovu pola. Iskorak brojnih žena koje su odlučile da govore o nepravdi koju su trpele predstavlja važan korak u njegovom podrivanju, ali ga odbrana, razume se, zloupotrebljava. O mislima Aleksandrove majke već je bilo reči, a evo kako rezonuje njegov otac:

     ,,Treba reći i to da mu se sudi u trenutku velike napetosti: već neko vreme žene se izražavaju slobodno i pričaju o napadima čije su žrtve bile, i to je dobro, ali priznajmo da se nalazimo usred kolektivne histerije. Prisustvujemo pravom lovu na muškarca, a naročito na društvenim mrežama linčuju ljude, nema druge reči, pokreće se prava hajka. Po nekim komentarima svi muškarci su potencijalni silovatelji, svi su svinje... Aleksandar postaje žrtveni jarac u ovom potkazivačkom ludilu koje se obrušilo na naše društvo. A žao mi je što moram da kažem da me potkazivanje podseća na najgora vremena u Francuskoj. Kažem vam: to je licemerje, s osamnaest godina čovek je odrastao, zna šta radi. Kada punoletna devojka pođe s momkom svojih godina na skrovito mesto, i to usred noći, ona zna šta radi, ona nije žrtva, odgovorna je za svoje postupke...”

     Aleksandar Farel je odrastao u bogatoj, uticajnoj porodici, celog života je bio povlašćen i dobijao sve što želi. Prirodno je, prema tome, da kroz život korača kao da mu svet nešto duguje. On toga zaista nije svestan i postavlja se pitanje da li ta činjenica umanjuje njegovu krivicu. On nije zao, niti je hladnokrvni predator. Kada razgovara sa majkom kaže joj da misli da nije kriv za delo za koje ga optužuju iako zna da sa Milom nije postupao kako bi trebalo. Njegova istina je prosto potpuno drugačija od njene.

     Neutralan ton pripovedanja za koji se odlučila Karin Tuil samo podvlači tragediju u ovom romanu. Dve potpuno različite perspektive, različite realnosti predstavljaju idealni okidač za raspravu i razmišljanje o savremenom društvu, pojmu pravde i pravosuđu koje se odavno prelilo van granica institucija. Autorka ne osuđuje, ne opravdava i ne zauzima se ni za jednu stranu. Ona prosto izlaže činjenice i traži od čitalaca da ne srljaju, da pažljivo saslušaju obe strane i odvoje trenutak da preispitaju svoje stavove. I upravo to ovaj roman čini izvanrednim i posebno važnim u ovom trenutku.

     Ocena: 5/5

     Izdavač: Booka 

Mesečni favorit – april

     Čim sine sunce, sinem i ja, kao i svaki drugi nežni cvetić. Načekali smo se vala ove godine, ali pretpostavljam da je i vreme u skladu sa sumanutom situacijom koju proživaljavamo i u kojoj samo nešto čekamo. Ne bih da ureknem, ali sredinom meseca sam se vratila u čitalačku normalu, tačnije počela sam da čitam češće, a ne samo tokom vikenda kao što je to bio slučaj prethodnih meseci. Sigurna sam da to ima veze sa suncem. Kao što rekoh, čim sine sunce, sinem i ja.

     Tokom aprila sam pročitala šest knjiga, a evo i kojih:

     1. Ne umirem, En Bojer – Pisala sam o ovoj knjizi na blogu (tekst možete pročitati OVDE), i zamolila bih vas da pročitate tekst jer smatram da je ovo zaista, zaista važna knjiga. En Bojer je knjiga o sopstvenom iskustvu borbe s rakom dojke donela Pulicera a vama će dati ne samo ispovest jedne pacijentkinje već i mnogo širu sliku i problematiku ovog zloslutnog oboljenja. Nije prijatno štivo, naravno, mada autorka mnogo lepo piše, ali ovo nije jedna od onih ,,Dobro jutro, lepotice” knjiga i cilj joj nije da prija već da edukuje, zabrine i upozori. Čitajte En Bojer i garantujem vam da više nikad nećete zaboraviti na godišnji pregled. Malo li je?

     2. Zelene voćke, Violeta Greg – Kratka knjiga u kojoj je Violeta Greg secirala poljsko društvo s kraja XX veka kroz perspektivu devojčice Viole koja srećno odrasta u provinciji. Koliko je njen život drugačiji od života ljudi u Poljskoj tog doba naslućuje se između redova. Osamdesete godine prošlog veka u Poljskoj mogle bi se porediti sa devedesetim kod nas: opšta nemaština, nezadovoljstvo, diktatura, ideologija i cenzura... zvuči poznato, Ipak, nešto meni tu nije kliknulo i knjiga mi, iako kratka, nije držala pažnju. Ipak, ne držite me za reč, Instagram zajednica je prilično oduševljena Voćkama, tako da, ako vam tema zvuči interesantno, vrlo lako može da postane i vaša omiljena knjiga.

     3. Od i ledeni divovi, Nil Gejmen – Nisam vam ja neki Gejmenov fan, iskrena da budem, ali mnogo mi se dopadaju ova luks izdanja novela sa Ridlovim ilustracijama. Oduševila sam se Uspavanom i vretenom i čim sam videla da će Od biti isto upakovan, odmah se smestio na listu.  Od je mladi Viking koji zbog povređene noge i čudne navike da se smeje kada ne bi trebalo nije baš omiljen u selu. Kada iz njega ode, sasvim sam, srešće čudnovatu družinu koju čine Lisica, Medved i jednooki Orao. Ako znate išta o Gejmenu neće vas začuditi što to zapravo stari nordijski bogovi. Od je savršeni mitski junak koja pokazuje da snaga ne leži uvek u oku vidljivim osobinama i da je brzina vijuga često važnija od brzine kojom se krećete. Iako sadrži elemente prave epske priče, odlikuje je Gejmenov humor koji izvire kad ga najmanje očekujete. A Ridlove ilustracije... uzaludno ih je opisivati, prosto morate da ih vidite.

     4. Sandale, Bekim Serjanović – Moj prvi susret s Serjanovićevem završio se pozitivnim utiskom i sigurna sam da neće biti poslednji. Sandale su zbirka priča koja je objavljena posthumno, a u kojoj autor piše delom autobiografske priče o doživljajima s različitih strana sveta. Iako sam apsolutno svesna da ovo nije najbolja Serjanovićeva knjiga, jer su, pre svega, neke od priča najranije koje je napisao, kvalitet se apsolutno vidi. Na trenutke me je podsetio na Bukovskog, ali zamislite Bukovskog s našim mentalitetom kako se potuca po Skandinaviji i Australiji. Nisu sve priče jednako zanimljive (nekoliko distopijskih priča koje su umetnute na kraju se baš i nisu uklopile, mada mi je priča ,,Zid” apsolutno genijalna), ali baš sam uživala čitajući. Eto, čak i posle jedne od, kako se priča, manje kvalitetnih knjiga, shvatam zbog čega ljudi toliko vole da ga čitaju. Ako imate ,,Sandale” a niste ranije čitali ništa od ovog pisca, kao što je sa mnom bio slučaj, slobodno uplovite u avanturu, nećete se pokajati, naprotiv, samo ćete se obradovati jer vas posle čekaju još bolje priče.

     5. Hiljadu brodova, Natali Hejns – Čim sam videla ovaj roman u pripremi pomislila sam: Nova Kirka! I da, očigledno mnogo nas voli grčku mitologiju i privlači nas ideja ponovo ispričanih mitova iz ženske perspektive. Toliko sam se obradovala da sam ovu knjigu izabrala za darivanje, ali avaj, kao što to često bude slučaj sa hajpovanim knjigama, nisam oduševljena. Natali Hejns plete dobro poznatu priču o Trojanskom ratu s tim što o dešavanjima pripovedaju različite žene. Zamisao je sjajna, baš kao i kod Kirke, ali za razliku od Kirke, gde (ma šta mislili o knjizi) mit služi samo kao osnova na koju se nadograđuje priča, ovde je sve već nekako poznato. Na primer, u pismima koje Penelopa piše Odiseju čitamo doslovno prepričavanje Odiseje. Dakle, ako ste očekivali nešto maestralno, kao što nagoveštava činjenica da je knjiga nominovana za Žensku nagradu za književnost, bojim se da ćete se razočarati. S druge strane, ako biste želeli da se časkom podsetite najpoznatijih aktera grčke mitologije, samo izvolite, knjiga se zaista pročita začas.

     6. Ljudska posla, Karin Tuil – Mesec sam završila uz tek objavljen roman Karin Tuil koji je strahovito aktuelan, naime govori o uglednoj francuskoj porodici koju strefi optužba za silovanje. Posebno mi se dopada ugao posmatranja na ceo slučaj – bez zauzimanja strane, bez osuđivanja, prosto neutralno opisivanje jednog mučnog događaja u kojem obe strane misle da su u pravu. Na vama je da donesete sud, ako možete. Pisaću opširnije na blogu o ovoj knjizi pa neću dužiti sada, ali već mogu da vam je preporučim jer...

     ...titulu favorita odnose upravo ,,Ljudska posla” s tim što ravnopravno dele ovu počast sa En Bojer. Ne bih mogla tek tako da se odlučim, obe su ostavile izuzetno snažan utisak na mene što se u poslednje vreme, kada mi je koncentracija ,,tamo daleko” zaista ne dešava često. Od srca vam preporučujem obe.

     Šta ste vi čitali tokom aprila? Pišite mi preporuke u komentarima!

     Do sledećeg posta

     Vaša (suncem obasjana) Stš <3