Gžegož
Kazdepke (1972) je poljski pisac, scenarista i novinar. Studirao je novinarstvo
i političke nauke na Univerzitetu u Varšavi. Napisao je više od 50 knjiga za
decu i mlade. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, a njegova
najpoznatija knjiga „Kasperijada - Priče za mangupe i one druge” se 2001. godine našla na počasnoj listi
najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade –
IBBY, a iste godine je dobila i nagradu „Dečji bestseler”. Po njoj je snimljena
i istoimena animirana serija.
Za
svoju najpoznatiju knjigu „Kasperijada”, Gžegož Kazdepke je našao inspiraciju u
svom roditeljskom iskustvu. Kao otac malog deteta, Kazdepke zna da je svaki dan
nova avantura, kao i da pitanja koja mala deca postavljaju često mogu zateći
roditelje nespremne i zahtevati snalažljivost i domišljatost u svakom trenutku.
„Kasperijada” je niz kratkih priča u kojima se pripoveda o upravo takvim
događajima. Događajima koji čine svakodnevnicu svake porodice i ma koliko
delovali beznačajno i malo, ostaju među najlepšim uspomenama.
„Kasperijada”
će decu koja je pročitaju naučiti mnogočemu: čemu služi peščani sat, da je uvek
najbolje biti to što jesi, da ne treba dugo sedeti u kadi, ali i da treba
koristiti svoje uši, kako roditelji ne bi odlučili da ih prodaju. Pa ipak, uz „Kasperijadu”
i roditelji mogu naučiti mnogo toga, a pre svega to da slušaju svoju decu i da
zajedno sa njima uživaju u povremenim nestašlucima svojih mališana.
Kasper
i njegov otac doživljavaju brojne avanture, ali avanture u prozi Gžegoža
Kazdepkea nisu one velike avanture o kojima obično čitamo. Oni ne odlaze na
daleka putovanja, niti zapadaju u opasne situacije. „Kasperijada” pokazuje da
svakodnevni život takođe sa sobom nosi različita iznenađenja. Koliko će nam
dani biti zanimljivi zavisi upravo od nas i od načina na koji posmatramo svet.
Tako se čak i odlazak u vrtić može pretvoriti u takmičenje između roditelja, a
ako roditelji imaju viška takmičarskog duha kao Kasperov tata, onda to postaje
trka koja se mora dobiti po svaku cenu! Odlazak po sladoled sa Kasperovim ocem
vrlo lako može razvedriti tmuran dan, naročito kada usput sretnete još jednog
ljubitelja sladoleda koji će vas svojim lavežom naterati da se popnete na
najbliže drvo. Odlazak na igralište uz malo mašte postaje ozbiljna potraga za
zakopanim blagom. Mogućnosti su bezgranične, sve što nam je potrebno jeste malo
mašte i snalažljivosti. Kada tako posmatramo svet, dani odmah postaju vedriji i
zabavniji, baš kao u „Kasperijadi”.
Iako
je glavna odlika „Kasperijade” vedar humor i obilje komičnih situacija, u njoj
ima mesta i za malo ozbiljnije teme. U epizodi u kojoj se Kasper i njegov otac
igraju porodice, oni odlučuju da usvoje malog plastičnog klovna kog je neko
ostavio da leži ispod drveta na igralištu. Kako Kasper ne zna šta znači
usvojiti dete, tata daje sve od sebe da mu to i objasni: „Da postanemo njegovi
roditelji! Ne rođeni, ali isto pravi – živeli bismo zajedno, brinuli bismo o
njemu, voleli bismo našeg malog klovna!“ Tako igra postaje prilika da se
razgovara o ozbiljnim temama, prilika da se nauči nešto novo.
Ipak,
detinjstvo i roditeljstvo ne čini samo igra i zabava. Mama Magda je tu da na to
povremeno podseti. Iako nekada nema razumevanja za detinjaste situacije u
kojima se Kasper i njegov tata nalaze, mama Magda nikada ne sputava njihov duh.
Ona učestvuje u njihovim igrarijama i predstavama, uz povremeno kolutanje
očima, doduše, ali nikada na silu. Njen lik nije prikazan negativno, naprotiv,
ona je glas razuma koji podvlači činjenicu da deca ponekad umeju da budu
ozbiljnija i pametnija od roditelja, a Magda ne preza da to ponekad kaže i
naglas: „Kaspere, ne čudi me to što se tata glupira, ali zašto ti
radiš to isto?”
Iako
je „Kasperijada” namenjena deci, autor je kroz priče o ovoj
porodici jednako obraća i roditeljima. Ovo dvojako obraćanje čini „Kasperijadu”
knjigom za celu porodicu uz mogućnost da se roditelji čak i više smeju dok je
čitaju svojoj deci. Vaspitne cake koje Kasperovi roditelji smišljaju u hodu,
poput epizode u kojoj se dogovore da prodaju Kasperove uši, pošto ih dete
ionako ne koristi, prepoznaće svaki roditelj (a možda čak i dobiti ideje); baš
kao i mnoge stvari kojih se zbog svoje dece ponekad moraju odreći (poput
sladoleda od čokolade koji Kasperov tata nevoljno žrtvuje uz komentar „A zašto ja?! I Kasper ima sladoled!”). Upravo činjenica da je Kazdepke pisao priče
inspirisane vlastitom porodicom čine ovu knjigu prijemčivom, a likove
nesavršenim, i upravo zbog toga tako realnim i dragim. Kazdepkeovo
pisanje me je na momente neodoljivo podsetilo na knjige Efraima Kišona,
naročito svojim nenametljivim humorom i jednostavnim stilom (i strahom od
rođene supruge). Baš kao i Kišonove knjige, „Kasperijada” se uvukla pod kožu
ogromnom broju čitalaca, kako onim malim, tako i onima koji ne žele baš uvek da
budu odrasli, i mada tek kreće na put do publike van granica Poljske, pitanje
je vremena kada će postati sastavni deo biblioteka širom planete. Ja iskreno navijam da se to dogodi što pre.
Ocena:
5/5
Izdavač:
Odiseja
Posts
Hvala! :)
ReplyDeleteStvarno sam iskreno uživala dok sam čitala i sa jednakim uživanjem je preporučujem. A vidim da su i još neki "matori" koji su čitali jednako oduševljeni. Sad još samo da čujemo utiske klinaca :D
Ovo mi se veoma dopada i ide na spisak istog momenta! Hvala na divnoj recenziji! :))
ReplyDeleteHvala tebi na čitanju! Čekamo da čujemo dečje utiske iz prve ruke :))
DeleteMada me ne privlači taj tip knjiga na prvu loptu (kao neki drugi), tvoja ocena knjige me maksimalno inspiriše.💓 Šta reći, ti si stroga učiteljica, kod tebe i Saramago ponekad dobije trojku... 😂
ReplyDeleteHehe, da znaš! Ponekad je to samo stvar trenutka, te ocene nekad više zavise od mog raspoloženja nego od same knjige, ali ova mi je tako lepo legla, nisam skidala osmeh sa lica dok sam je čitala, pa sam morala da joj dam čistu peticu! :)
Delete