Zovi me svojim imenom – Andre Asiman

Andre Asiman (1951) je američki književnik, esejista i profesor književnosti. Autor je dve zbirke eseja, četiri romana i memoara Out of Egypt za koje je dobio nagradu Whiting Award. Njegov najpoznatiji roman „Zovi me svojim imenom” dobio je nagradu Lambda, a po njemu je snimljen i istoimeni film.

„Zovi me svojim imenom” je priča o sazrevanju, ljubavi, strahu, identitetu. Smeštena je u osamdesete godine 20. veka na italijanskom primorju. Pripoveda je Elio, sada već odrastao čovek, koji se priseća susreta sa američkim studentom i davnih letnjih dana koje su proveli zajedno kada je Oliver odsedao u njegovoj porodičnoj kući kao gost. Porodica svakog leta svoj dom ustupa mladim talentima, kako bi im pomogla da doteraju svoje rukopise pre objavljivanja, što je praksa koju Elio nije dočekivao raširenih ruku, naročito zbog toga što se upravo njegova spavaća soba pretvarala u gostinsku. Oliverov dolazak, međutim, promeniće način na koji Elio gleda na stvari – ne samo na letnje posete, već na život uopšte.

Već prvi susret sa Oliverom uzburkao je osećanja sedamnaestogodišnjeg Elija. Taj zgodni, inteligentni, arogantni Amerikanac ušetao je u njegov život lagodno poput letnjeg povetarca, ne obraćajući previše pažnje na njega. Pa ipak, njegovo ponašanje u Eliju je probudilo nadu, a svaki njegov nehajni pozdrav „Kasnije”, rasplamsavao je vatru koja je u njemu tinjala.

„‘Kasnije!’ Ta reč, taj glas taj stav. Nikad ranije nisam čuo da neko kaže kasnije da bi rekao doviđenja. Ta reč, kada je izgovori očigledno ravnodušna osoba kojoj nije stalo niti da vas opet sretne niti da se čuje s vama, zvuči grubo, osorno i ponižavajuće.

I sad mogu da je čujem, moje prvo sećanje na njega. Kasnije!

Sklopim oči, izgovorim je, i opet sam u Italiji, nekad davno, silazim putem kroz drvored, posmatram ga kako izlazi iz taksija, u lepršavoj plavoj košulji, razdrljene kragne, s naočarima, slamnatim šeširom, svuda koža. Najednom se rukuje sa mnom, pruža mi ranac, vadi kofer iz prtljažnika, pita da li je otac kod kuće.

Možda je sve počelo upravo tada, na tom mestu: plava košulja, podvrnuti rukavi, njegove oble pete koje bi načas sevnule iz pohabanih espadrila, nestrpljive da isprobaju vrelu šljunkovitu stazu koja vodi do naše kuće, pitajući sa svakim korakom: Kuda do plaže?

Gost za ovo leto. Još jedan gnjavator.”

Elio je u godinama kada i dalje traži svoje mesto u svetu, ni ne sluteći da na tom mestu možda ne stoji. Da li je narator sumnjao u svoju seksualnost do tog trenutka nije eksplicitno naglašeno, a nije ni preterano važno. On i dalje eksperimentiše i tek je na pragu poznavanja ljubavnih veza. Pa ipak, Oliverov dolazak u njegov život ne samo da budi prvu ljubav, već i mnogo komplikovanija osećanja. Zaljubljenost praćenja strahom od obacivanja u ovom slučaju je stostruka. Rizik je mnogo veći od pogrešno protumačenih znakova u heteroseksualnim odnosima, svaki pogrešan korak mnogo opasniji. Izgovaranje ove istine mnogo je teže od prostog „zaljubio sam” se. To naizgled prosto „zaljubio sam se” u slučaju naratora sa sobom nosi određeni žig, granicu za koju se i sam plaši da je pređe. To nije otvaranje duše voljenoj osobi i svetu, već nešto mnogo teže – otvaranje duše samome sebi; granica koju ako pređe, a mora je preći, može značiti da nema povratka.

„Ipak, reči izgovorene u njegov jastuk otkrile su mi da sam, barem zasad, počeo da uvežbavam istinu, da sam uspeo da je isteram na čistac, i da sam zapravo uživao izgovarajući je; sve i da je naišao u trenutku kad sam mrmljao reči koje dotad nisam smeo reći ni samom sebi pred ogledalom, bilo bi me baš briga, ne bi mi smetalo – nek zna, nek vidi, nek me osuđuje ako želi – samo da ne kaže svetu – čak i sad kad za mene ti predstavljaš ceo svet, čak i ako u tvojim očima vidim zgroženost i prezir sveta. Tvoj čelični pogled, Olivere, radije bih umro nego da se s njim susretnem kad ti budem rekao.”

Prema tome, „Zovi me svojim imenom” nije klasičan ljubavni roman, iako je ljubav okosnica događaja. Pokušajte da zamenite Olivera devojkom i čitava priča dobija grotesknu, opsesivnu notu. Čak i naslov aludira na važnost promene koja se u glavnom junaku odigrava. Onoga trenutka kada istina izađe na videlo, Elio dobija novo „ime”, nov identitet.

„San je bio istinit – bilo je to kao dolazak kući, kao pitanje: Gde sam bio celog svog života?, što je samo drugi način da se pita: Gde si bio tokom mog detinjstva, Olivere?, što je opet, bio samo drugi način da se pita: Šta je život bez ovoga?, i zato sam, na kraju, ja bio taj, a ne on, koji je rekao, i to mnogo, mnogo puta: Ubićeš me ako staneš, ubićeš me ako staneš, jer to je takođe bio moj način da zatvorim krug – san i fantazija, on i ja, reči za kojima sam čeznuo, iz njegovih usta u moja i nazad u njegova, razmenjivali smo ih iz usta u usta, i mora da sam tada počeo da izgovaram skarednosti koje je on zatim ponavljao za mnom, isprva tiho, da bi na kraju rekao: ‘Zovi me svojim imenom, a ja ću tebe zvati svojim’. Nikad pre to nisam učinio, i čim sam izgovorio svoje ime kao da je njegovo, uzleteo sam u svet koji nikad više, ni pre ni posle toga, nisam podelio.”

Smešten u osamdesete godine prošlog veka, roman problematizuje odnos društva ka homoseksualnosti. Zanimljiv je način koji autor bira da dotakne ovo pitanje. Nakon Eliovog razgovora sa ocem, on nailazi na razumevanje i podršku, što je nažalost izuzetan slučaj. On ne doživljava neprijatne scene kakve bi se mogle očekivati, pa opet, čak i u takvom okruženju, njegov prvi instinkt je autocenzura, strah od ogrešenja zbog ljubavi koja bi, mada ponekad mukotrpna i teška, trebalo da bude oslobađajuća, dok je u njegovom slučaju, i u slučajevima mnogima poput njega, čak i danas, kada je društvo mnogo otvorenije i liberalnije ka istopolnoj ljubavi, obeležena krivicom i sramotom.

„Dokaz da sam prešao užasnu granicu, ne spram mojih najmilijih, ni spram samog sebe, niti spram nečeg svetog... Nisam se o njih ogrešio, već o one još nerođene i neznane, i one koje nikad neću moći da volim bez sećanja na ovo breme stida i odvratnosti koje se sad isprečilo između mog i njihovog života. Okaljaće i progoniće moju ljubav prema njima, i uvek će između nas stajati ova tajna koja bi mogla da zaprlja sve ono što je dobro u meni.”

Mnogi su u delu Andrea Asimana prepoznali prustovske momente, od reminiscencija, preko tematike, do Oliverovog „Kasnije” koje postaje Eliova madlena. I zaista, možda po ugledu na Prusta, Asiman za svoju priču bira izuzetno intiman tonalitet, poput zapisa u najtajnijim dnevnicima. Promišljanja naratora ponekad su lascivna, često i previše za čitaoce koji nisu skloni ovakvoj književnosti, ali to je ono što doprinosi autentičnosti naracije koja otvara najdublje kutke jedne duše, pa čak i one koji su obično zauvek zaključani pred drugima. To je jedini problem koji ja imam sa ovim romanom, jer inače nisam preterano zainteresovana za tuđu intimu pa su mi određene informacije bile prosto suvišne, iako shvatam njihovu ulogu, bilo da ih posmatrate kao oruđe postizanja autentičnosti ili oruđe provokacije.

„Zovi me svojim imenom” je hrabra, provokativna priča. Neće je svako prihvatiti. Neki će je osuditi i dočekati sa gađenjem kakvo je Elio osećao prema sebi dok ju je proživljavao, ali ona i nije pisana za njih, već za ljude koji će u ovom romanu prepoznati sopstvene strahove, a nakon čitanja možda prvi put uvideti da nisu sami, da je to kroz šta prolaze put kojim se kreću mnogi poput njih. Dokle god postoje ljudi koji pripadaju kako prvoj, tako i drugoj grupi, ovakvi romani su potrebni društvu, a samim tim i vrlo važni i treba ih pisati i čitati još više.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Štrik

11 comments:

Sara MilenkovićNovember 4, 2018 at 5:12 PM
Koliko god ironično zvučalo ja sam ovu knjigu pročitala još u februaru kada naše izdanje nije ni postojalo sad kad vidim da su izdali -moram da naručim jer ja sam i u film i u knjigu zaljubljena pisala sam već na blogu o tome. Meni je atmosfera toliko prijala i toliko sam se zaljubila u nju. Prporučujem i film Timoti Šalemt je sjajan Elio koliko dobro prenosi sve što Elio iz romana oseća je fascinantno.
Odličan post :)
ZvezdanaNovember 4, 2018 at 5:34 PM
Knjigu nisam citala, ali film jesam pogledala letos, i nije ostavio neki utisak na mene. Gluma mi se nije dopadala vecinu filma, sve mi je nekako bilo ravno i jedva sam cekala da se zavrsi. Ali, to je samo moj dozivljaj. Nisam kriticar. Jedino u cemu mogu da se slozim sa ostalima je da sam zaista imala utisak da je film i sniman 80-ih godina i to je jedina stvar koja je uspesno odradjena u filmu. Sigurna sam da je knjiga mnogo bolja. :))
s16bpNovember 4, 2018 at 8:39 PM
Film je fantastican,uzecu knjigu sigurno!Uvek su mi knjige draze od filmova 😀
Ukoliko te zanima nesto o 'Tajnoj beleznici Fride Kahlo' mozes procitati moj zadnji post:

https://sweet16blackpoetry.blogspot.com/2018/11/the-secret-book-of-frida-kahlo.html?m=1
KlaudiaNovember 4, 2018 at 9:32 PM
Odličan post, jako mi se dopada tvoj blog :)
Ivana FilipovNovember 5, 2018 at 10:43 AM
Odličan post. I opet, hvala na preporukama za divne romane. I ovaj ide obavezno na listu za čitanje.
Stsh's Book CornerNovember 6, 2018 at 8:53 AM
Nema na čemu! Planiram uskoro da pogledam i film, taman da uporedim utiske, čula sam da je odličan. Štrik stvarno ima interesantnu ponudu, imam nekoliko njihovih romana na čekanju, pa ćemo uskoro da razmenjujemo utiske i o njima :)