Mala terasa – Zorica Alempijević

Zorica Alempijević je svoj radni vek provela kao novinarka i urednica na Prvom programu Radio Beograda u zabavno-humorističkoj redakciji, pa joj je pisanje čitavog života bilo u opisu zanimanja. Nakon što se penzionisala, na nagovor prijatelja i kolega, rešila je da objavi knjigu ,,Mala terasa – nesređene priče” koja predstavlja svojevrsni presek njenog životnog stvaralaštva.

Kako podnaslov knjige i sam nagoveštava, u pitanju je zbirka kratkih priča koje je autorka godinama pisala. Većina ovih priča pisana je ciljano za emisiju ,,Zabavnik” čiji je urednik autorka bila tokom više od 500 objavljenih epizoda. Uprkos tome što je zbirka podeljena na tri celine (,,Osvrti”, ,,Igre” i ,,Salon O.”), čitanjem priča se stiče utisak da su raspoređene nasumično, na šta i može ukazivati podnaslov ,,nesređene priče”. Pa ipak, iako opisuju različite ljude, događaje i pojave, u celinu ih spaja sažetost i direknost izraza, jednostavan stil i budno oko pisca koji primećuje i ono što običnim ljudima olako promakne.

Neke priče u ovoj zbirci imaju imenovane junake, dok je većina priča bezlična. Iako autorka u njima govori o nekoj određenoj osobi, karakteri koje pri tome opisuje toliko su univerzalni da gotovo svaki čitalac može da stekne utisak da i sam poznaje baš takvu osobu ili da je nekoga sličnog već negde sreo. U tom smislu su pojedine priče ,,Male terase” priče o karakteru, naravi, mentalitetu, o ljudima generalno. Jedna od takvih je ,,Kad je malo mnogo”:

Daš mu jabuku – kao da si mu poklonio voćnjak.

Odneseš mu knjigu – biblioteku je dobio.

Pokloniš kravatu, a on – obučen od glave do pete.

Častiš ga jednim pićem – pijan od sreće.

Povedeš ga u bioskop – na filmskom festivalu bio.

Uplatiš mu vikend u banji, njemu put oko sveta.

Tako se on raduje.

Čak i kada je junak u priči imenovan, situacija je slična. Kao da je ime dato reda radi, možda da se neko blizak ne prepozna. Jedna od takvih priča u zbirci, ,,Stole” čak i nosi naziv svog junaka, čoveka poznatog po devizi ,,Što, šta mi fali?”. Autorka na samom početku potvrđuje prethodnu tvrdnju o univerzalnosti njenih karaktera i priču započinje rečima: ,,Možda ne poznajete Stoleta, ali sigurno znate nekoga ko veoma liči na njega”, baš kao što možda ne poznajete ljude ili niste posmatrali iste prizore koji su je inspirisali da napišu ove priče, ali ne možete reći da su vam oni potpuno strani.

Pojedine priče, čak i kada su koncentrisane oko jedne osobe, jednako govore o okolini junaka koliko i o samom junaku, kao u priči ,,Jeste htela”:

Nije htela da joj to bude običaj, ali niko je ništa nije pitao.

Uostalom, dešava se da ne možeš da budeš ono što jesi nego ono što drugi misle da jesi.

Htela je ponekad da ćuti u društvu, ali su joj rekli da je uobražena.

Htela je, takođe ponekad, da ne bude u društvu, a svi rekoše da je namćorasta.

Htela je da se ne složi sa ostalima, ali kazaše da je tvrdoglava i netolerantna.

Htela je ,,rukom o sto”, ali izmakoše sto.

I vratima je htela da tresne, ali vrata bila staklena, razbi se staklo i eto troška.

Ni glavom kroz zid nije mogla, mada je htela.

I tako, iako nije htela, morala je da bude ono što su drugi mislili o njoj.

A onda je naišao on.

Pustio ju je da ćuti u društvu, da se ne slaže sa ostalima, podmetao sto kada je htela da udari rukom, plaćao polomljena stakla na vratima, zidao kartonske zidove da bi mogla glavom kroz zid, itd… Sve do matičara. Neki to zovu ljubav.

Autorkina moć zapažanja i sposobnost da u vrlo malo reči oživi određeni trenutak i približi nepoznatu osobu ili osećanje koje je primetila kod drugog, prenosi se i na neživo. Bilo da piše o ogradama, stolicama, vozovima ili nekim drugim stvarima, to nikada nisu samo bezlični predmeti, već ogledala dubokih ljudskih osećanja koje toliko govore o ljudima koje okružuju (Neke, i same od sebe nepomične, stvari baš znaju da iznerviraju čoveka).

Mnoge od priča prožete su humorom, neke su dovoljno kratke da bi se mogle svrstati u aforizme i sigurno će vam neka od njih izmamiti osmeh, ali opšti utisak koji sam ja nakon čitanja zbirke imala jeste blaga seta i sećanje na neka prošla, jednostavnija vremena. Možda je takav utisak opravdan, izazvan prostom činjenicom da su priče pisane decenijama unazad, ali tonalitet čitave zbirke blago je melanholičan, bilo da su opisane situacije tužne ili komične (ili kolizija oba). Jedna od priča koja je na mene ostavila najjači utisak je ,,Merenje sećanja” o deda Ljubi koji je svakodnevno sedeo na ulici između apoteke i knjižare pored svoje vage za merenje uz pomoć koje je zarađivao poneki dinar. Tada nije imala svaka kuća vagu za merenje, a deda Ljuba je bio šeretske naravi, znao je kada treba da doda a kada da oduzme koji kilogram i uživao je u razgovoru sa svojim mušterijama. Mnogo važnije od toga – bio je srećan na svom poslu.

,,I šta je još zapamćeno iz tog vremena, a u vezi sa vagom za merenje? Zapamćeno je da vagu, kad je Ljuba iznese polovinom aprila, pa dok je ne unese, krajem oktobra, niko nikada nije dirao bez njega (jer dešavalo se da nije uvek na svom radnom mestu). O zloupotrebi ili krađi nije bilo ni pomisli, a kamoli dela. Ostalo je, izgleda, zaboravljeno inače bi ova priča bila mnogo duža.”

Bilo da govori o ljudima, situacijama, predmetima ili prizorima, Zorica Alempijević to čini neposredno, objektivno, perom sveznajućeg pripovedača koji beleži ono što vidi odozgo, sa svoje male terase, ne hajući za ishod i prepuštajući čitaocu da sam zaključi o onome što mu je najpre kroz radio talase, a sada i kroz stranice knjige, prenela. Neke priče će vam možda biti nesajne, neke neverovatne, neke toliko nezanimljive da ćete i zaboraviti da ste ih ikada pročitali – baš kao i ljudi, situacije, predmeti ili prizori koje u svakodnevnom životu srećete. Sa nekima ćete ipak kliknuti i urezaće vam se u misli i sećanje toliko snažno da ih dugo nećete zaboraviti, baš kao i posebni ljudi, situacije, predmeti ili prizori koji se u životu ponekad sretnu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Čigoja