Farenhajt 451 - Rej Bredberi

Rej Bredberi (1920 – 2012) smatra se jednim od najvećih američkih pisaca fantastike u 20. veku. Najpoznatiji je po romanu „Farenhajt 451“, ali je pored njega napisao još mnogo odličnih knjiga, kao što su „Tetovirani čovek“, „Maslačkovo vino“ i druge. Dobitnih je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se izdvaja Pulicerova (2007. godine). Osim što je bio briljantan pisac, ostao je upamćen i kao ekscentrik koji se zalagao protiv razvitka tehnologije, naročito televizije, jer je smatrao da ona smanjuje želju za čitanjem knjiga. Jednom je izjavio da ne želi da gostuje na televiziji jer kamere ljudima oduzimaju dušu. Bredberi nikada nije vozio auto i bio je protiv automobila uopšte. Smatrao je da automobili ubijaju više ljudi nego ratovi.

„Farenhajt 451“ je antiutopijski roman napisan 1953. godine. Roman oslikava buduće američko društvo u kojem su knjige zabranjene. Svaka knjiga koja se pronađe se spaljuje, neretko sa svojim vlasnicima.

Ideja zabrane i spaljivanja knjiga nije originalno Bredberijeva, on je samo ideju proširio na čitavo društvo. Istorija poznaje i previše slučajeva ovog vida cenzure.

Najpoznatiji primer je svakako Index Librorum Prohibitorum, spisak zabranjenih knjiga od strane katoličke crkve, koji datira iz davne 1559. godine. Crkvene vlasti su ovaj spisak obnavljale vekovima, pa je poslednje izdanje objavljeno 1948. godine. Na ovom spisku su se nalazila neka od najvećih imena svetske književnosti: Dante, Volter, Igo, Flober, Milton, Žid, Sartr i mnogi drugi. Index je zvanično ukinuo papa Pavle VI, 14. juna 1966. godine.

Druga velika poznata cenzura nametnuta je od strane nacista, koji su spaljivali sve knjige koje nisu bile u skladu sa njihovom propagandom. To su uglavnom bili jevrejski, komunistički, socijalistički, pacifistički i drugi spisi. Neka od poznatih imena koja su se našla na nacističkoj listi za otklon bila su: Breht, Ajnštajn, Kafka, Remark, Dostojevski, Tolstoj, Nabokov i mnogi drugi.

Glavni junak romana „Farenhajt 451“, Gaj Montag, požarni je brigadir, jedan u nizu zaposlenih u službi čija je nadležnost spaljivanje knjiga. U Bredberijevom svetu, knjige su zabranjene jer podstiču slobodno mišljenje. Umesto knjiga, ljudi zabavu pronalaze u strogo kontrolisanom interaktivnom programu koji im se emituje sa zidova, takozvanim „zidnim porodicama“. Ovakva postavka stvari nedvosmisleno pokazuje Bredberijev, inače poznat, stav o televiziji i modernom društvu. Ono što treba neprestano imati na umu, jeste da je ovaj roman napisan pre više od pola veka, što mu daje poseban proročki karakter.

Jedne večeri, nakon posla, Montag upoznaje svoju novu komšinicu, Klarisu, čiji način mišljenja u njemu budi potrebu da preispita svoj život i način na koji doživljava sreću.

„Pa“, rekla je, „imam sedamnaest godina i luda sam. Moj stric kaže da to uvek ide jedno s drugim. Kada te pitaju za godine, reče mi, uvek kaži da ti je sedamnaest i da si umobolna.“

Nakon ovog neobičnog susreta, Montag se vraća kući gde zatiče svoju suprugu, Midlred, bez svesti. Pored nje uočava praznu bočicu pilula za spavanje. On poziva hitnu pomoć koja je uz minimalan napor, svojim mašinama, vraća u život.

Nekoliko dana nakon toga, Montag poslom odlazi na teren. Pronađena je žena koja krije knjige u svojoj kući. Iako brigadiri pokušavaju da je izvedu iz stana, ona odlučuje da se ne rastane sa svojom bibliotekom, pali šibicu i živa se spaljuje sa svojim knjigama. Montag u potpunom stanju delirijuma uzima jednu knjigu i odnosi je kući. Kasnije te noći, Montag pokušava da razgovara sa Mildred, ali ona je, kao i obično, potpuno nezainteresovana za to što on ima da joj kaže. Montag od nje saznaje da je Klarisa poginula u saobraćajnoj nesreći. Od tog dana, njegov život se u potpunosti menja.

Bredberijev svet je svet mašina. Tehnologija je toliko uznapredovala da se i ljudi ponašaju kao mašine. Oni ne maštaju, ne sanjare, ne razmišljaju o apstrakcijama. U njima nema istinske ljubavi, čak ni prema sopstvenoj deci:

 „Ja sam dobila dvoje dece carskim rezom“, reče gospođa Bouls. „Nema svrhe da se prolazi kroz svu onu agoniju samo zbog bebe. Svet mora da se razmnožava, znaš, vrsta mora da se obnavlja. Osim toga, ponekad jako liče na tebe, a to je lepo.“ […]„Sede u školi devet od deset dana. Trpim ih samo kad dođu kući, tri dana mesečno; to uopšte nije loše. Naguraš ih u dnevnu sobu i okreneš prekidač. Kao da pereš rublje: naguraj tkanine i zalupi poklopac.“

 Njihova stvarnost je do te mere iskonstruisana spolja, da oni u potpunosti gube slobodnu volju. Zbog toga je Klarisa posebna – ona razmišlja, oseća i razgovara. Zbog okruženosti tehnologijom, stanovnici Bredberijeve antiutopije ne razumeju vrednost koje knjige mogu imati kao oruđe razvitka individue. Bredberijeva televizija funkcioniše tako da udovolji svakom pojedincu ponaosob, a ne da podstakne na mračne misli, ili misli uopšte. Mildred je tipičan primer tog izvitoperenog društva:

Midlred šutnu knjigu. „Knjige nisu ljudi. Ti čitaš, ja gledam okolo, ali ovde nema nikoga! […] „Vidi“, reče Mildred. „Članovi moje „porodice“ su ljudi. Oni mi pričaju svašta: ja se smejem, oni se smeju! A tek boje!“

Nisu knjige jedine koje su podlegle cenzuri. Nestali su filmovi, radio, časopisi novine. Nestala je svaka informacija, osim onih koje se kroz „zidove“ nameću. Montagov prijatelj i saveznik, profesor Fejber, to lepo primećuje:

„Ne trebaju vama knjige, nego poneke stvari kojih je ranije bilo u knjigama. Isto to bi moglo da se smesti u današnje „zidne porodice“. Isti beskraj detalja i svesti mogao bi da se projektuje kroz radio i televizore, ali toga nema.“

Od nekadašnje karike u lancu, čoveka koji radi za sistem, Montag postaje pobunjenik protiv istog tog sistema, odmetnik i borac za slobodu. Nakon što uspeva da izbegne hapšenje, Montag beži iz grada i nailazi na logor pun odmetnika koji su se, poput njega, drznuli da misle. To su univerzitetski profesori, filozofi, pisci ili prosto ljudi koji nisu želeli da zaborave na knjige. Oni ne skrivaju kopije knjige, oni ih čuvaju u svojim glavama: oni jesu knjige. Oni ne spremaju nikakvu revoluciju, samo čekaju vreme kada njihov glas neće postati pepeo.

Bredberi, međutim, svoj roman završava verom u spasenje. Ovo nije roman o propasti društva, iako se radnja odvija u propalom društvu. Ovo je roman o slobodi i veri u slobodu. U društvu u kojem ne postoji sloboda mišljenja, pojedinci koji se usprotive sistemu nestaju. Ali ovo nije knjiga obojena pesimizmom. Montag je primer kako individua može izazvati promenu u društvu ukoliko je spremna da se bori za sebe. Bredberi velike promene vidi u volterovskom principu „obrađivanja sopstvenog vrta“, jer šta je društvo ako ne skup individua?

„Ne tražite garancije. I ne tražite spas ni u jednoj stvari, osobi, mašini ili biblioteci. Spasite se malo sami, a ako se udavite, bar ćete znati da ste pokušali da se dočepate obale.“

Ukoliko do sada niste, obavezno pročitajte ovu knjigu.

Ocena: 5/5