Lečenje Šopenhauerom – Irvin Jalom

Irvin Jalom je američki psihijatar i profesor na univerzitetu. Javnosti je, ipak, poznatiji kao pisac. Pored stručne literature, napisao je desetak romana, među kojima su najpoznatiji „Kad je Niče plakao“ (1992) i „Lečenje Šopenhauerom“ (2005).

„Lečenje Šopenhauerom“ je romaneskni prikaz funkcionisanja grupne terapije, isprepletan sa biografijom jednog od najpoznatijih filozofa 19. veka, Artura Šopenhauera.

Glavni junak romana, psihijatar Džulijus Hercfild, saznaje da boluje od raka i da mu je preostala još samo jedna godina života. Preispitujući svoj život i rad, priseća se svojih pacijenata i uticaja koji je na njih imao. Jedan od malobrojnih slučajeva kojima nije pomogao, seksualni zavisnik Filip Slejt, posebno mu okupira pažnju. Džulijus odlučuje da ga kontaktira i saznaje da je Filip svoju zavisnost izlečio pomoću Šopenhauerove filozofije, i da se i sam školuje za „filozofskog savetnika“. Posle nekoliko susreta Džulijus i Filip prave dogovor: Džulijus će biti Filipov tutor, ukoliko ovaj pristane da učestvuje u grupnoj terapiji koju Džulijus vodi.

Na prvoj Filipovoj seansi upoznajemo i ostale članove grupe: Gila, Stjuarta, Rebeku, Tonija, Boni, a posle nekoliko poglavlja i Pam, koja se sa Filipom srela i ranije, u godinama kada se borio sa svojim problemom. Tokom prvih seansi Filip zauzima prilično nadmen (mogli bismo slobodno reći šopenhauerovski) stav. On je hladan, zatvoren i na sve ima komentar koji se obično sastoji od Šopenhauerovih misli.

Iako tvrdi da je izlečen, Filip zapravo jednu patologiju menja drugom: seksualnu zavisnost zamenjuje celibatom, antisocijalnim ponašanjem i mizantropijom.  Filip se, zapravo, u potpunosti poistovećuje sa svojim idolom. Ipak, svojim bezobzirnim komentarima on kao da čini uslugu grupi: kroz Filipova objektivna zapažanja svako od članova dobija novu perspektivu za preispitivanje i rešavanje svojih problema. Ni grupa Filipu ne ostaje dužna: na kraju romana njegova ljuštura hladnog mizantropa puca i on se konačno otvara grupi, ali i sebi. Filip je konačno „izlečen“ i time je Džulijusova misija izvršena.

Ovaj roman je, čini se, pohvala grupnoj terapiji. Prva činjenica koja na to ukazuje jeste to što Džulijus kao psihijatar ne uspeva da pomogne Filipu ni posle tri godine aktivnog sastajanja, dok je progres u grupnoj terapiji (za mnogo kraće vreme) očigledan. Druga činjenica je da psihijatri, kako se ispostavilo, ovu knjigu preporučuju ljudima za koje misle da bi im grupna terapija bila od koristi. Ja sam za ovu knjigu, za vrlo kratko vreme, dobila dve preporuke: jednu od osobe kojoj je psihijatar preporučio roman kako bi dobila uvid u grupnu terapiju, a drugu od osobe koja je knjigu dobila na poklon od jednog prijatelja koji grupne terapije već posećuje.

Uprkos dobrim preporukama, mene ova knjiga nije oduševila (možda zato što ne razmišljam o grupnoj terapiji?), štaviše, na mene je imala upravo suprotan efekat: posle čitanja ovog romana sam sigurna da, šta god u životu radila, sigurno neću posetiti ovakvu seansu. U tom pogledu roman čak smatram korisnim.

Evo u čemu je moj problem sa ovom knjigom: pored delova o Šopenhaueru koji su mi, iako mi je biografija ovog filozofa dobro poznata (čitaoci bloga su do sada imali prilike da shvate da volim biografska dela), bili zanimljivi jer sam ih shvatila kao deo karakterizacije Filipa, u meni je veći deo ove knjige izazivao nelagodu i neprijatnost. Evo i zašto.

Razgovori za vreme seansi su previše izveštačeni i liče na scene terapija iz holivudskih filmova. Nakon svakog izlaganja Džulijus, ili već neko od učesnika, stavlja napadan akcenat na emotivno reagovanje grupe, i traži „osećanja“, iako pojedine situacije ne moraju nužno izazvati emociju (kao što je sa Filipom uglavnom slučaj).  Nakon što desetak puta pročitate pitanja poput „Kako se osećaš posle ove izjave?“ i „Koja su nam osećanja?“ ili rečenicu „To nije osećanje, već zapažanje“, čitav taj pristup deluje nametnuto i pomalo iskarikirano. Isti je slučaj i sa terminologijom koju učesnici terapije koriste, na primer „Dobijaš snažan feedback“ (uz neizostavno „Kako se osećaš zbog toga?“) ili „Tvoje ćutanje me blokira“, mada na ovome možda ipak možemo da zahvalimo prevodiocu.

Zbog izveštačene atmosfere koja je prisutna na svakoj seansi, sve vreme sam „navijala“ za Filipa i iskreno sam bila razočarana kada je došlo do njegovog konačnog isceljenja (podržavanje ponašanja sociopate je još jedna od neprijatnosti koju je ova knjiga u meni izazvala).

No, čak i kada bismo ignorisali stil pisanja, mislim da se moje mišljenje ne bi promenilo i to je verovatno ključni razlog zašto mi se knjiga nije dopala. Zbog toga mislim da je ovo jedna od onih knjiga koja vam se ili dopadne ili ne, a to već zavisi od sklopa ličnosti onoga ko je čita. U svakom slučaju, ukoliko nemate formirano mišljenje o grupnoj terapiji, a želeli biste da ga imate, ova knjiga bi mogla da vam koristi. A usput ćete saznati i nešto o Šopenhaueru, što je svakako plus.

Ocena: 2/5

Reading challenge: Preporuka prijatelja