Opet on - Timur Vermes

Timur Vermes je nemački pisac, rođen 1967. godine, autor provokativnog romana „Opet on“, koji je prodat u više od milion primeraka samo u Nemačkoj.

Iako je roman izazvao ogromno interesovanje, javnost je ostala podeljena: neki smatraju da je roman degutantan, dok drugi misle da je genijalan. Ono što je svakako neporecivo jeste hrabrost autora da sa ovakvim romanom (ne treba zaboraviti da je ovo Vermusov prvenac) i ovakvim koricama knjige izađe na književnu scenu i to upravo u Nemačkoj.

Adolf Hitler se budi jednog letnjeg dana na poljani u Berlinu. Godina je 2011. Potpuno dezorijentisan, shvata da je Nemačka sasvim drugačija od one koju poznaje. Rat je odavno gotov, partija više ne postoji. Ljudi se drugačije oblače i ponašaju. Mladi slabo poznaju gramatiku. Od velikog uspona arijevske rase nema ni naznaka, naprotiv, Berlin je potpuno kosmopolitski grad, a državu vodi, ni manje ni više, jedna žena.

Roman je pisan u prvom licu, iz Hitlerove perspektive. Obučen u nacističku uniformu, zaprepašćen promenama, Hitler shvata da ga prolaznici prepoznaju i u neverici posmatra njihove reakcije.

Ljudi koji sa njim komuniciraju, ubeđeni su da je u pitanju glumac (imitator) i fascinirani su verodostojnošću lika. Fascinirani do te mere da Hitler ubrzo postaje medijska zvezda. Njegova ličnost kod ljudi ne izaziva nelagodu, već smeh – činjenica da glumac nikada ne izlazi iz uloge, pa čak nema ni svoje ime, već se predstavlja kao Adolf Hitler lično – urnebesna je. I zaista, čitajući ovaj roman, smejaćete se kao što bi se verovatno smejali bilo kojoj dobro napisanoj priči sa ovakvim zapletom – junak iz prošlosti stiže u savremeno društvo, ali u slučaju romana „Opet on“, taj slučaj će vam u jednom trenutku ostaviti knedlu u grlu.

Za mene je taj momenat verovatno bio onaj kada Hitlerova sekretarica, gospođica Kremajer, odlučuje da da otkaz zbog porodice svoje bake. Ovaj deo romana je možda i kulminacija Vermesove satire. Kako bi objasnila Hitleru zbog čega daje otkaz, gospođica Kremajer mu pruža sliku porodice svoje bake. To je poslednja slika porodice i jedina koju njena baka poseduje, svi na njoj su poslati u gasnu komoru. Hitler je, gledajući fotografiju, potpuno zbunjen. Možda je posredi greška, jer ti ljudi uopšte ne izgledaju kao Jevreji. Hitler čak razmišlja o tome da izgledaju „prilično nemački“ i da ih sam verovatno nikada ne bi uhapsio. Zbog toga mu pada na pamet pohvala koju je dao Himleru jer je odlično obavljao svoj posao u hapšenju Jevreja, ali odlučuje da tu misao ostavi za sebe. Gospođica Kremajer, vidno uznemirena, traži od Hitlera izvinjenje za sva ratna zlodela, iako je, kako i sama kaže, svesna da on nema veze sa tim. Hitlerov odgovor na to, kako i sam kaže, nije prijatan, ali tera na razmišljanje:

„Ovo vam neće biti prijatno da čujete, ali ću vam ipak reći: u mnogim stvarima niste u pravu. To nije vaša greška, ali ipak nije dobro. Stvari se danas tako prikazuju, i mnogi su ubeđeni u to kako su nacisti zaveli i prevarili nemački narod. I to nije sasvim pogrešno; oni su 1924. u Minhenu pokušali to da urade. Ali ovaj pokušaj je u krvi ugušen. Zbog toga je izabran drugi put. Na izborima 1933. nije pokušan državni udar, nije bilo pokušaja da se vlast narodu silom nametne. Te godine firer je izabran na način koji se i danas smatra demokratskim. i samim tim su izabrali i njegove planove, koje je on svima jasno i javno iznosio. Nemci su ga izabrali. Da, i Jevreji. I možda su to učinili i roditelji vaše babe. Partija je u tom trenutku imala četiri miliona članova. I to samo zato što se posle pobede 1933. u nju nisu primali novi članovi. Da smo to učinili, godine 1934. bismo imali osam, čak dvanaest miliona članova.Ubeđen sam da nijedna od današnjih partija ne uživa ni približno toliku popularnost.“

„Šta hoćete time da kažete?“

„Hoću da kažem: ili je čitav narod gomila svinja, ili ono što se desilo nije nikakva svinjarija, već sprovođenje narodne volje.“

Nakon ovog motivacionog govora, Hitler obećava gospođici Kremajer da će otići u posetu njenoj baki. Naravno, nakon samo jedne posete, on uspeva da ubedi staricu da njena unuka treba da radi za njega. Kako sam kaže, nikada nije sumnjao u svoju moć ubeđivanja, a verovatno je pomoglo i to što u posetu nije otišao u uniformi.

Uz pomoć medija 21. veka, Hitler ponovo stiče neverovatnu popularnost. Najpre kao TV ličnost, a nedugo zatim i kao političar. Roman se završava predstavljanjem izborne parole koja glasi „Nije sve bilo tako loše“.

Ovaj roman nije odbrana Hitlera, iako su je mnogi površni kritičari možda tako shvatili. Vermesov roman nosi jaku moralnu pouku o opasnosti potpadanja pod šarm autoriteta, čije je značenje podvučeno činjenicom da je glavni akter upravo jedan od najozloglašenijih diktatora svih vremena.

Vermesov Hitler nije paradigma zla, on je ponekad čak i simpatičan i to do te mere da na momente zaboravljamo o kome se zapravo radi, ali u tome je upravo i poenta. Neosporno je da veliki diktatori moraju imati harizmu kojom će osvojiti narod. Ako stanovnici Vermesove Nemačke „padaju“ na Hitlerov šarm posle svega što o njemu znaju, nije teško zamisliti kako je to moglo da se dogodi 1934. godine. Svaka rečenica Vermesovog firera je zapravo upozorenje o tome šta može doneti opijenost autoritetom.

„Možda zvuči surovo, ali mi ne smemo da kukajući gledamo na prošlost; mi moramo da učimo od nje. Šta je bilo, bilo je. Greške nisu tu da plačemo nad njima, već da ih više ne ponavljamo. Ne spadam u one ljude koji posle požara nedeljama i mesecima žale za starom kućom. Ja sam od onih koji će na mestu stare izgraditi novu kuću. Bolju, čvršću, lepšu. Ipak, u svemu tome ja imam malu ulogu, onu koju mi je sudbina dodelila. Ja mogu biti samo arhitekta. A pravi graditelj, pravi arhitekta je nemački narod; i uvek mora biti nemački narod.“

Da li je smeh uz Hitlera neprimeren ili je baš smeh način da se ogole i objektivno sagledaju tabui? Pročitajte roman i procenite sami.

Ocena: 4/5