Raspolućeni vikont - Italo Kalvino

Italo Kalvino (1923 – 1985) je jedan od najznačajnijih italijanskih pisaca 20. veka, a verovatno i najoriginalniji: njegova dela je teško porediti sa bilo čim što ste čitali do sada, kako tematski, tako i stilski. Ono što ga odvaja od većine pisaca jeste što su mu dela međusobno neuporediva. Jedino što ih spaja jeste Kalvinov osobeni duh koji iz njih isijava. Kada pročitate više dela ovog pisca, shvatićete da po nečemu liče, iako će vam biti teško da objasnite po čemu.

Prvi roman Itala Kalvina koji sam pročitala jeste „Ako jedne zimske noći neki putnik“ i on je bio dovoljan da Kalvina uvrstim među svoje omiljene pisce; potom je usledila zbirka kratkih priča „Kosmikomike, stare i nove“. Treći, a svakako ne i poslednji, jeste kratak roman „Raspolućeni vikont“ (ili „Prepolovljeni vikont“, zavisno od prevoda, mada se meni više dopada onaj prvi), koji ću ovde ukratko predstaviti.

„Raspolućeni vikont“ je prvi od tri kratka romana koji čine trilogiju „Naši preci“ (zajedno sa romanima „Baron na drvetu“ i „Nepostojeći vitez“). Kalvino ove romane naziva „fiozofskim bajkama“ .  „Raspolućeni vikont“ je naizgled detinjasta priča, ali je zapravo u pitanju jedna ozbiljna i slojevita priča o dobroj i lošoj strani svakog čoveka.

Priča o vikontu Medardu od Teralbe počinje na bojnom polju. Već na prvim stranama shvatamo da Medardo rat poznaje samo u teoriji i da nije vičan borbi, no to ga ne sprečava da isukanog mača pojuri u polje, gde će ga vrlo brzo dočekati tursko đule koje će ga pogoditi pravo u grudi i prepoloviti na pola.

Tu priči nije kraj, naime, priča ovde tek počinje. Na čuđenje i radost lekara, vikont Medardo od Teralbe je preživeo ovu povredu i nastavio da živi kao čovek sa pola tela, pola lica, jednom rukom i jednom nogom.  Fizičko obličje vikonta nije, međutim, jedina stvar koja se promenila:  prepolovljeni Medardo postaje iskonski zao. I dok zli Medardo muči ljude u svojoj okolini i za svojim zlodelima ostavlja svoj upečatljivi potpis (cveće, drveće, životinje presečene mačem po sredini), na istom onom bojnom polju, vojnici sakupljaju mrtve i ranjene. U svojoj potrazi za živima nailaze na čudo: na prepolovljenog čoveka koji je još uvek živ. Nakon oporavka i dugog hodočašća, druga polovina, dobri Medardo vraća se u svoj zavičaj.

U zemlji sada postoje dva vikonda Medarda: Dobar i Zao. Dok jedan pravi štetu svima, drugi je ispravlja i insistira da sve uvek bude po propisima. Iako Dobrog vikonta seljani na početku dočekuju sa oduševljenjem, njegova preterana dobrota i pravičnost uskoro nailaze na opštu netrpeljivost. Jedino rešenje jeste da se njih dvojica sretnu i konačno sjedine u starog, jedinstvenog, vikonta Medarda. Kako će se to dogoditi, videćete iz samog romana, to već ne želim da vam otkrivam.

U romanu nas obe strane Medarda ubeđuju da bi svako trebalo da se prepolovi, jer to dovodi do nove perspektive pri posmatranju sveta.

Zla strana vikonta se poziva na racionalno i kaže bi svaka prepolovljena osoba shvatila „stvari koje izmiču pameti celih mozgova“, ona bi time izgubila polovinu sebe i sveta, ali polovina koja bi preostala bila bi „hiljadu puta dublja i dragocenija“. U svom propovedanju nam objašnjava i zbog čega raspolućuje sva na šta naiđe: „lepota, mudrost i pravda postoje jedino u onome što je kuso“.

Dobra strana vikonta se poziva na osećanja i govori nam da je, otkako je raspolućen, shvatio da svaka osoba i stvar na ovom svetu pati zbog sopstvene manjkavosti i da oseća bliskost sa svim osakaćenima i nesrećnima na ovom svetu. To je razlog zašto pokušava svima da pomogne i ispravi svaku nepravdu na koju naiđe.

Kroz oprečne strane vikonta Medarda, Kalvino ilustruje dve suprotnosti u svakom čoveku koje moraju koegzistirati kako bi činile celinu. Potpuno zla osoba, koja za misiju ima da uništi sve pred sobom, na kraju će uništiti i samu sebe. Isto kao što će se uništiti i apsolutno nesebična osoba, koja se u potpunosti podređuje tuđim potrebama. Osoba koja je u potpunosti dobra ili u potpunosti loša ne može postojati.

Zbog toga je neophodno spojiti dobro i zlo i napraviti balans. I zaista, kada se to dogodi, u vikontovoj zemlji se sve polako vraća na staro i priča dobija optimističan kraj.

„I tako je […] Medardo ponovo postao ceo, ni zao niti dobar, jedna mešavina zla i dobrote, to jest naizgled ne mnogo drugačiji od onog kakav je bio pre nego što je prepolovljen. Ali, u sebi je imao iskustvo i jedne i druge polovine, i stoga je morao biti veoma mudar. Imao je srećan život, mnogo dece i bio je pravičan vladar. I naš život se takođe promenio nabolje. Možda je neko očekivao da će time što je vikont postao ceo započeti period nekog čudesnog blagostanja; ali jasno je da nije dovoljan jedan celovit vikont pa da čitav svet postane celovit.“

Ocena: 5/5

Reading challenge: Nepročitana knjiga od pisca kog voliš