Tragedija genija - prof. dr Vladimir Stanojević

„Tragedija genija“ Vladimira Stanojevića je studija o duševnim poremećajima znamenitih ljudi. Ovo je knjiga koja mi je dugo na listi za čitanje, i evo, konačno je i na nju došao red.

U uvodu knjige, profesor Stanojević nas obaveštava o povezanosti genija i psihičkih poremećaja kroz istoriju. Autor nas upoznaje sa mišljenjima brojnih filozofa i lekara o ovoj tematici. Demokrit je, na primer, smatrao da zdrav čovek ne može biti pesnički nadahnut, Aristotel je takođe zapazio da mnogi duševno poremećeni ljudi postaju pesnici i proroci. Brojni lekari iz 19. veka bavili su se vezom genijalnosti i ludila. Svi oni su došli do sličnih zapažanja: da duhovno stvaralaštvo ima materijalnu podlogu u telesnoj osnovi, da je svako veliko kulturno stvaralaštvo propraćeno makar blažim unutrašnjim poremećajima, da genijalnost iscrpljuje telo, zbog čega su genijalne individue uglavnom kratkog životnog veka (ili bez poroda), i tako dalje.

U drugom poglavlju uvoda, autor govori o nadahnuću (inspiraciji), ali i o čestoj povezanosti nadahnuća velikih umova sa alkoholom i/ili opijatima (Hofman, Bodler, Mopasan, Kolridž, itd).

Treće uvodno poglavlje se bavi problemom nasleđa. Stanojević najviše pažnje posvećuje konsangvinitetu (sparivanju jedinki koje su u krvnom srodstvu) i njegovoj ukorenjenosti među plemstvom u istoriji. Kao primer velikog naroda koji je bio sklon konsangvinitetu, autor navodi Rimljane, koji najpre nisu želeli da se mešaju sa drugim rasama. Održavan strogo vekovima, konsangvinitet je odveo rimsku naciju u degenerisanje, opadanje i izumiranje. Kako bi sprečili nestanak, počeli su najpre da se mešaju sa nižim slojevima, ali tako što su uzdizali na stepen patricija pojedince iz nižih društvenih redova, da bi se potom mešali i sa pripadnicima drugih naroda. Knjiga dotiče i propadanje evropskog plemstva usled „čuvanja čiste krvi“. Poznato je da su brojni plemići u istoriji patili od raznih bolesti i psihičkih oboljenja (epilepsija, slaboumlje, iznenadne smrti, razne vrste duševnih poremećaja i retardacija, itd). Nasuprot oboljenjima, vanredan talenat se vrlo retko nasleđuje. Iako je moguća naslednost genijalnosti (ali ne neposredna, što je samim tim čini nepredvidljivom), primeri nasleđa velikog talenta za umetnost toliko su retki da ostaju gotovo na nivou statističke greške.

Drugi, centralni deo knjige nosi naslov „Sudbina genija“. U ovom delu Stanojević daje 37 biografija poznatih državnika, filozofa, pisaca i kompozitora koji su imali duševnih problema, sa naglaskom na tragične aspekte njihovih života. Među ovim biografijama su neka od najpoznatijih imena u umetnosti uopšte: Šopenhauer, Dante, Šekspir, Vagner, Dostojevski, Tolstoj i drugi.

Poslednje poglavlje knjige nosi naslov „Manje poznate sudbine“ i bavi se sudbinama poznatih stvaralaca o kojima ne postoji pouzdana lekarska dokumentacija. Na ovom spisku se nalaze Martin Luter, Kant, Mocart, Mikelanđelo, Svift, Tuluz-Lotrek, Flober, Zola i drugi.

Evo nekoliko zanimljivih primera:

Ludvig van Betoven:  Jedan od najpoznatijih kompozitora na svetu, rođen je „nasledno opterećen“. Otac mu je bio alkoholičar, a majka i jedan brat su umrli od tuberkuloze. Kao dete je preležao velike boginje koje su zauvek ostavile tragove na licu, bio je kratkovid, a u 26. godini života je počeo da gubi sluh. Od rane mladosti je patio od povremenih napada astme, jakih migrena i problema sa varenjem. Povremeno ga je napadala žutica, kao i neobjašnjivi napadi toplote. Betoven se često opijao, zbog čega mu je pred kraj života stradala i jetra. Pored niza fizičkih slabosti, Betoven je patio i od oboljenja psihe: hipohondrije, depresije, mizantropije i okorelog pesimizma. Razočaran brojnim lekarima koji nisu uspevali da mu povrate sluh, on se i dalje držao svoje dirigentske palice. U prvim godina svoje gluvoće, nakon što je dirigovao svoju Petu simfoniju, publika ga je dočekala ovacijama. Betoven se zaplakao kao dete jer nije mogao da čuje usklike zadovoljne publike. Kada je, pet godina pre smrti, pokušao da diriguje svoju operu „Fidelio“ i nije čuo pevače, usled čega je napravio zbrku na sceni, jedan od prijatelja mu je poturio cedulju na kojoj je pisalo „Umoljavam Vas, prekinite dirigovanje, objasniću Vam kod kuće zašto!“. Nakon tog ponižavajućeg iskustva se zauvek odrekao rada na svojoj umetnosti. 

Edgar Alan Po: Jedan od najpoznatijih američkih autora u kanonizovanoj književnosti, poživeo je svoj kratak vek od 40 godina u konstantom opijanju alkoholom. Dugotrajno trovanje velikim količinama alkohola uticalo je na njegovu psihu i dovelo ga je do propasti. Roditelji su mu umrli od tuberkuloze kada je imao samo dve godine, nakon čega ga je usvojio jedan bogat trgovac. Poova rođena sestra je bila mentalno zaostala, a brat psihički neuravnotežen. Još u detinjstvu ga je karakterisala nesvakodnevna intelektualna obdarenost, ali i pobunjenički duh.  Već sa dvadeset godina počinje da objavljuje svoja dela i u doba svog plodnog rada se ženi svojom sestrom od tetke, takođe obolelom od tuberkuloze. Nekoliko godina kasnije Po je naglo klonuo duhom i predao se čestim napadima hipohondrije koje je lečio alkoholom. Alkoholizam je izazvao alkoholičarsku halucinozu (akustičke halucinacije), dispomaniju, delirijum tremens, ali i napade epilepsije i maniju gonjenja. Umro je u bolnici od upale mozga, nakon što je onesvešćen od pijanstva pronađen na ulici.

Gi de Mopasan: Mopasan, majstor kratke priče i jedan od najpoznatijih francuskih pripovedača, rođen je „nasledno opterećen“. Otac mu je bio kockar, pa ga je Mopasanova majka napustila, zajedno sa decom, još u ranim godinama braka. Majka je patila od slabih živaca i čestih histeričnih napada. Postoje svedočanstva o njenim pokušajima samoubistva, jednom je pokušala da se otruje opijumom, jednom da zapali sebi kosu. Brat Mopasanove majke je patio od melanholije, a njen drugi sin, Mopasanov rođeni brat, umro je u duševnoj bolnici. Mopasan je proveo bezbrižno detinjstvo i njegovi rani radovi odišu životnošću. Međutim, u tridesetoj godini saznaje da boluje od progresivne paralize i njegov duh se potpuno menja. Najpre zapada u melanholiju i pesimizam, ali nedugo zatim počinje da pati od paranoje, košmara i čestih halucinacija (svoje halucinacije opisuje u nekim od svojih kratkih priča). Nakon dva pokušaja samoubistva, zatvoren je u sanatorijum, gde je i umro u 43. godini života.

Tema studije je svakako interesantna, jer ćete iz ove knjige saznati nešto što nas ne uče u školama. Stil jeste suvoparan, ali cilj ove knjige je da informiše, a ne da zabavi. Dobra strana je svakako to što je studija podeljena po poglavljima i to tako da se svako poglavlje bavi jednom osobom, tako da ne morate čitati o sudbinama ličnosti koje vas ne interesuju. Kada završite „Tragediju genija“, možda ćete biti zahvalni što vas je „gen za genijalnost“ zaobišao i ozbiljnije shvatiti izreku da svaki izuzetan dar ima svoju cenu jer:

„Sve se rađa i stvara iz nemira, u bolu i mukama. Nema stvaranja bez tragičnog.“

Ocena: 4/5

Reading challenge: Nonfiction