Kain – Žoze Saramago

Žoze Saramago (1922 – 2010) bio je portugalski pisac. Zbog teške novčane situacije u porodici, bavio se raznim poslovima, da bi se tek 1976. godine u potpunosti posvetio svom književnom radu.  Za života je napisao preko 30 književnih dela, koja su prevođena širom sveta. 1998. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost, a od 1999. godine se u Portugalu dodeljuje Saramagova nagrada za uspešne mlade pisce. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca (prevedena na srpski jezik) jesu “Slepilo”, “Smrt i njeni hirovi”, “Sva imena”, “Jevanđelje po Isusu Hristu”, “Sedam Sunaca i sedam Luna”, “Kain” i druga.

„Kain“ je poslednji završen Saramagov roman, no ovo nije prvi put da se pisac dotiče biblijskih tema. Prvi ovakav roman, „Jevanđelje po Isusu Hristu“, napisao je 1991. godine. Roman je bio nominovan za prestižnu evropsku nagradu za književnost Aristeion Prize, ali je sam premijer Portugala uredio da se delo ukloni sa liste nominovanih, pošto direktno vređa hrišćanstvo. Povređen ovakvom cenzurom, Saramago zauvek napušta Portugal i seli se na Kanarska ostrva, gde ostaje do kraja svog života.

Ono što je „Jevanđelje po Isusu Hristu“ za Novi zavet, to je „Kain“ za Stari. Možda čak i radikalnije. Priča prati Kainovo večno lutanje, na koje je osuđen nakon ubistva svog brata. Moć Kaina da putuje kroz vreme, omogućava Saramagu da nas provede kroz brojne epizode iz Starog zaveta (od Prvog greha do Potopa) i na taj način preispituje starozavetnu logiku, koncentrišući se uglavnom na one delove u kojima je prisutan božji gnev.

Saramago je sebe smatrao ateistom i pesimistom, prema tome, ovo nije roman za konvencionalnog čitaoca. Još u prvom susretu Boga i Kaina, nailazimo na sporazum o podeli odgovornosti za Aveljevu smrt:

„...napraviću pogodbu sa tobom, Pogodbu s jednim prokletnikom, upita kain, ne verujući onom što čuje, Recimo da je to sporazum o podeli odgovornosti za aveljevu smrt, Znači priznaješ svoj deo krivice, Priznajem, ali nemoj nikome da kažeš, biće to tajna između boga i kaina, Ne mogu da verujem, mora da sanjam, S bogovima se to često dešava...“

Saramagov idiosinkratički stil pisanja može odbiti čitaoca na početku. Pisanje vlastitih imena malim početnim slovom i odvajanje dijaloga samo velikim početnim slovom može biti zbunjujuće i odbojno, ali ne brinite, vrlo brzo ćete uhvatiti ritam i sa svakom sledećom rečenicom će vam ovaj stil biti lakši i prirodniji za čitanje. Saramagovi romani zahtevaju koncentraciju, a njegovi dijalozi, baš zbog načina na koji su predstavljani, pretvoriće se u potpuno živ govor, čim se malo naviknete.

Prva Kainova pustolovina počinje dolaskom u grad čija je gospodarica Lilit. Tamo pronalazi posao gaženja gline, ali ubrzo ga Lilit poziva da bude njen vratar i on od tog trenutka postaje njen ljubavnik, ali i otac njenog deteta.

Nakon što ga put dalje nanese, Kain sreće Avrama u trenutku kada ovaj pokušava da žrtvuje svog sina. Da se Kain u tom trenutku nije našao na tom mestu, Avram bi uspeo u svom naumu, jer kako se ispostavlja, anđeo koji bi trebalo da spasi Isaka – kasni:

„Anđeo je napravio skrušen izraz lica, Mnogo mi je žao što sam zakasnio, ali nisam ja kriv, kad sam krenuo ovamo došlo je do mehaničkog kvara na mome desnom krilu, nije bilo usklađeno s levim krilom, što je dovelo do stalnog menjanja pravca kretanja, zbog čega sam izgubio orijentaciju, zaista sam se našao u škripcu, dobro da sam uopšte stigao, obaška što mi nisu dobro objasnili na kojem se od svih ovih brda vrši žrtvovanje, pravo je čudo to što sam stigao za šta je zaslužan gospod...“

Saramago namerno koristi ovakav ton pripovedanja i kolokvijalnim govorom, kojim se koriste anđeli, ali i sam Bog, unižava božanska stvorenja i time opravdava Kainovu mržnju prema Bogu. Većina biblijskih scena koje pisac nudi u romanu nisu izmišljene, samo im je oduzeta mističnost. Kain kroz svoje putovanje sve ove događaje posmatra Saramagovim očima ateiste i postavljanjem racionalnih pitanja ruši hrišćansku dogmu. Ton koji Saramago koristi je svakako podrugljiv, dijalozi u romanu zvuče komično, a zapravo pokazuju suštinu Saramagovog problema sa logikom Svetog pisma. Jedan od primera koji ilustruje ovu tvrdnju jeste baš u slučaju Avramovog žrtvovanja Isaka, na koje narataor posebno skreće pažnju, obraćajući se čitaocu direktno:

„Čitaoče, dobro si pročitao, gospod je avramu naredio da žrtvuje rođenog sina, to je učinio najnomalnije, kao kad neko žedan zamoli za čašu vode, što znači da mu je to bila navika, i to prilično ustaljena.“

Događaj je identičan, promenjena je samo perspektiva.

Sličnu situaciju Kain zatiče i u Vavilonu, gradu u kom su ljudi počeli gradnju kule koja će dosegnuti nebo, zbog čega su kažnjeni nerazumevanjem, odnosno govorenjem raličitih jezika („Njegova velika mana je to što je zavidljiv, umesto da bude ponosan na svoju decu, on se ponaša ljubomorno, očito da gospod ne podnosi kada vidi da je neko srećan...“), ali i u gradovima Sodomi i Gomori, koji su razoreni jer u njima nije bilo ni deset pravednika (Kain primećuje da je u Sodomi i Gomori sigurno bilo na stotinu dece koja moraju biti nevina, i ovo je nešto na čemu će insistirati više puta u romanu: „Ali deca, uzvrati kain, deca su nedužna, Bože moj, promrmlja avram, a glas mu je zazvučao poput jauka, Da, možda je on tvoj bog, ali njihov svakako nije.“).

Kain prisustvuje i izlivanju Zlatnog teleta i kazni koja nakon toga sledi („...tri hiljade ljudi ubijeno je samo zato što on nije mogao da podnese potencijalnu konkurenciju u obliku teleta, Ja sam samo ubio brata i gospod me je kaznio, baš bih voleo da vidim ko će sada da kazni gospoda za ovu pogibelj...“), ali je svedok i muka pravednog Jova. Ovo je još jedno iskušenje u kom Kain (i sam žrtva iskušenja) ne vidi nikakav smisao:

„Pretpostavljam da je gospod srećan, reče anđelima, dobio je opkladu sa sotonom, i uprkos svim patnjama, jov ga se nije odrekao, Svi smo znali da ga se neće odreći, gospod pre svih, To znači da se kladio zato što je znao da će dobiti opkladu, Na neki način da ... Na nebu su stvari uvek tako funkcionisale, nismo mi krivi, Da, ima nekih stvari koje običa smrtnik ne može da razume, kada skupu nebeskih stvorenja prisustvuje sotona.“

Poslednji događaj kojem Kain prisustvuje jeste Veliki potop. Pri građenju Nojeve barke, Kain uočava brojne nelogičnosti, čak dolazi do toga da ukratko objašnjava Arhimedov zakon (koji upravo tako i naziva). On se na kraju romana nađe sa Nojem na barci i odlučuje da zauvek izmeni plan Svemogućeg.

Ovim romanom Saramago završava svoju raspravu sa crkvom koju je započeo „Jevanđeljem Isusa Hrista“. Saramago je uvek bio protivnik sistema. Njegovo razobličavanje crkvenih dogmi i odabir Kaina za protagonistu romana upravo pokazuje Saramagovu poziciju: u okršaju pojedinca i sistema, on je uvek na strani malog čoveka. Komičan stil koji bira je zapravo parodija i stav je mnogih satiričara da smeh razobličava tabue. Snižavanjem biblijskih misterija na prizemni nivo, mnogo im je lakše prići racionalno, pa će se čitalac smejati uz Kaina, ali će ga taj smeh na kraju dovesti do ozbiljnog razmišljanja. „Kain“ nije komedija, iako je pisan uz primesu briljantnog Saramagovog humora. „Kain“ je ozbiljan osvrt na Bibliju, čitanje Svetog pisma očima ateiste.

"Povest čovečanstva je povest njegovog nesporazuma sa Gospodom, niti on razume nas, niti mi razumemo njega."

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Roman čiji se naslov sastoji od jedne reči