Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici – Rodrigo Munjos Avia

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ je prvi roman Rodriga Munjosa Avie koji je preveden na srpski jezik i dugo se držao na top listama najprodavanijih knjiga u Srbiji. Ja sam svoj primerak dobila za rođendan i evo, i na njega je konačno došao red.

Narator ovog romana je Rodrigo, tridesedmogodišnji otac, muž, sin i brat, koji živi u poznatom predgrađu Madrida i radi u porodičnoj firmi koja proizvodi liftove. Kako sam kaže, njegov život je tekao potpuno normalno i bezbrižno, sve dok jednog dana pred svojim zetom Ernestom, koji je sticajem okolnosti psihijatar, nije pokazao znake parafazije. Od tog trenutka, Rodrigov život postaje borba sa različitim psihičkim problemima koje pokušava da reši odlaskom kod brojnih psihijatara, psihologa i sličnih stručnjaka.

„Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći strah. Kod psihijatra sam naučio da je reč sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji, već apsolutno ne postoji. Sada razmišlljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i o životu.“

Ovo je drugi roman koji se bavi terapijom koji čitam za vrlo kratko vreme (prvi je bio „Lečenje Šopenhauerom“, više o tome OVDE), ali za razliku od prvog, koji predstavlja svojevrsni hvalospev grupnoj terapiji, ovaj roman je satira na račun čitave profesije psihijatara, psihologa i ostalih „iscelitelja psihe“.

Nakon što je otišao na konsultacije kod svog zeta Ernesta, Rodrigo sve češće ispoljava simptome parafazije. I sam primećuje da kada misli na parafaziju, postaje parafazičan. Zbog lične netrpeljivosti prema zetu, Rodrigo odlučuje da potraži pomoć na drugoj strani i ovog puta odlazi kod psihologa. I ovu terapiju Rodrigo prekida pre završetka. Naime, psiholog pokušava da dublje zađe u Rodrigovo detinjstvo i insistira na razmišljanju o nepovratno izgubljenom blaženstvu detinjstva i o detinjoj sreći koja je nedostižna odraslom čoveku. Rodrigo nikada o tome ranije nije razmišljao, ali posle insistiranja psihologa shvata da ga takve misli čine izrazito depresivnim. Odlučuje da se više nikada neće vratiti u tu ordinaciju.

Treći susret je sa psihijatrom Fusiljijem koga preporučuje Ernesto. Fusilji je, ispostavlja se, takođe neko ko se bori sa parafazijom i smatra da je svačija parafazija, pa i Rodrigova, posledica straha od smrti. Opsesivno insistiranje psihijatra o promišljanju o smrti dramatično utiče na Rodriga, koji se ranije nikada nije opterećivao takvim stvarima:

„Ja sam bacio pogled na svoje šake spuštene na sto. Moje šake sad su bile šake mog sopstvenog leša u otvorenom sanduku. To je bila jedna nova slika mene. Nikada u životu nisam razmišljao o tim stvarima, bar nikada na taj način. Kunem se da sam imao užasno jaku potrebu da se isplačem.“

Roman me je kupio već prvim poglavljem u kojem Rodrigo opisuje svoju porodicu i svog mačora Arnolda koji laje na prolaznike. Neformalan ton pripovedanja i jednostavan stil prožet humorom, kojim autor opisuje komične situacije u koje upada glavni junak, savršeni su za ismevanje modernog čoveka koji ne može da preživi bez psihijatrijskih terapija. Poruka autora je da nikada ne smemo zaboraviti da prava pomoć neretko dolazi od podrške i ljubavi bližnjih. Rodrigo je savršeni primer toga kako okolina može da isprojektuje sopstvene frustracije na individuu.

Drugi deo romana, koji se okreće Rodrigovoj porodici, nije mi, međutim, bio jednako dopadljiv kao prvi. Iako mi se čitava ideja, zajedno sa porukom o odnosu sa bližnjima, dopada, volela bih da je autor istrajao u svojoj ideji predstavljanja specifičnih situacija u koje Rodrigo upada u pokušaju da se izleči. Čitav „konflikt“ sa ocem mi deluje veštački nametnut zarad dokazivanja poente i imam utisak da je autora u toku pisanja pomalo izdala inspiracija. No, to ne znači da je roman loš, naprotiv, samo što bih ja više volela da se kretao u drugom pravcu i da je ipak malo duži.

U svakom slučaju, preporučujem ovaj roman svima. Mene je iskreno zabavio (na početku), a nudi i materijal za razmišljanje o tome koliko nepotrebno komplikujemo svoj život. Naučiće vas da, ukoliko se osećate loše, ne morate odmah otrčati do najbližeg psihologa, već možete pokušati i da se opustite i nasmejete uz društvo osoba koje su vam drage. Idealan je za letnje čitanje, jer je jednostavno ispripovedan (i vrlo kratak), pa garantujem da ćete ovih 170 stranica pročitati u dahu.

Ocena: 3.5/5

Reading Challenge: Preporuka prijatelja