Zapisi o prodavcu krvi – Ju Hua

Ju Hua, kineski pisac, važi za jednog od najznačajnijih pisaca postmaoističke avangarde. Rođen 1960. godine, detinjstvo je proveo u jeku Kulturne revolucije u Kini i to je značajno uticalo na tematske odrednice njegovih književnih dela.

Roman „Zapisi o prodavcu krvi“ smešten je u vreme teškog ekonomskog perioda za Kinu, kada je Mao Cedung pokušao da industrijalizuje zemlju kampanjom „Veliki skok unapred“. Maova kulturna revolucija primer je nekih potpuno nehumanih istorijskih okolnosti sa kojima se kineski čovek suočavao u drugoj polovini 20. veka.

Jedan takav čovek je i protagonista romana „Zapisi o prodavcu krvi“, Sju Sanguan. On, kao i njegovi sunarodnici, ne uspeva da se izbori sa nemaštinom. Kao radnik u fabrici svile, jedina šansa da zaradi veću sumu novca jeste prodaja krvi, koja, iako donosi novac, nosi sa sobom i određeni žig, sramotu. Kroz roman upoznajemo brojne običaje Kine, koji su zapadnom čoveku strani.

Interesantan je pogled na sam čin prodaje krvi: na selu, to je znak da je čovek zdrav, jer slabi i bolesni ljudi ne mogu prodavati krv, dok je u gradu to odraz krajnje nemaštine i samim tim predstavlja sramotu. Kao i svaka druga tradicija, tako i ova sa sobom nosi određeno sujeverje. Prodajom krvi prodajete snagu, ukoliko prodate više, prodajete i sopstvenu toplotu, a ukoliko preterate, uz krv ćete prodati i život.

Kao što Sju Sanguan uči od svojih prijatelja koji ga uvode u ovaj ritual, dobro je pre prodaje popiti osam činija vode, jer će se krv tako „razrediti“, pa ćete je imati više. Ne sme se preterivati sa vodom (iako osam činija već deluje preterano), jer od previše vode može pući bešika. Kada se završi sa davanjem krvi, treba pojesti porciju pržene džigerice (koja obnavlja krv) i dve merice žutog vina (kako bi se krv zagrejala). Krv ne bi trebalo davati češće od jednom u tri meseca, osim u slučaju krajnje nužde (ili dobre volje onoga ko krv uzima).

Ju Hua nas upoznaje sa Kinom u kojoj je dovoljno da komšiluk počne da šapuće kako najstariji sin ne liči na svog oca i da porodica doživi razdor; sa Kinom u kojoj je dovoljno da na zidu osvane plakat sa optužbom (često apsolutno bez pokrića) i da optuženi bude javno prozvan i ponižen; ali i sa Kinom u kojoj čak ni prodavanje vlastite krvi nije dovoljno da se plate bolnički troškovi ili nahrani porodica.

Sve su ovo epizode kroz koje prolazi Sju Sanguan sa svojom porodicom.

Nakon poražavajućeg saznanja da njegov sin prvenac Jile zapravo nije njegov, Sju Sanguan ga se odriče. Kada se Jile potuče sa kovačevim sinom, on odbija da plati troškove bolnice i šalje kovača kod pravog oca deteta. Nakon srceparajućih scena u kojima devetogodišnji Jile moli da ga priznaju za sina i u tome ne uspeva, kovač dolazi da Sju Sanguanu i njegovoj ženi oduzme imovinu. Sju Sanguan ipak odlučuje da posle deset godina ponovo proda krv i na taj način plati šetetu kovaču. U tom smislu krv nije samo ekonomska, već i emocionalna valuta, jer Sju Sanguan više puta poseže za ovim sramnim načinom dolaženja do novca i to uvek da bi spasio svoju porodicu.

Ironično, Sju Sanguan prodajom krvi dva puta spasava dete koje nije njegovo. Na taj način Ju Hua dočarava važnost porodičnih vrednosti i jasno podvlači da odnos sina i oca (ali i porodice uopšte) ne čini krvna veza, već ljubav i predanost.

Roman je pisan jednostavnim stilom, ali iza svojih prostih rečenica krije slojevitu priču. „Zapisi o prodavcu krvi“ je roman na momente komičan, ali često i brutalan, sirov i srceparajući.

Ovaj kratak roman nudi dubok uvid u sociologiju Maove Kine: od porodočnih i muško-ženskih odnosa, preko značaja tradicije, do klasnih i uopšte razlika između sela i grada. Ju Hua dočarava strahote koje je kineski narod pretrpeo zarad boljeg sutra, ali i žig koji je na pojedine ostavila industrijalizacija i nakon što se završila. Praksa prodaje krvi, iako smeštena u naslov, samo je delić onoga sa čime ćete se susreti u ovom delu.

Ocena: 4/5

Reading challenge: Pisac kog do sada nisam čitala