Čarls Bukovski i ja

Kao malu me knjige nisu preterano zanimale, tačnije, nisu me zanimale uopšte. Osim nekoliko obaveznih lektira (i to ne svih!), gotovo da nisam ni čitala. Otud tolika rupa u mom poznavanju dečjih klasika, kao dete sam prosto uvek imala preča posla. Ta preča posla su uglavnom bila zabavnog karaktera, a čitanje mi u to vreme nije delovalo posebno zanimljivo.

Otkako sam prerasla slikovnice, knjigu gotovo da nisam uzimala u ruke (osim famozne „Pipi Duge Čarape“, koju sam pročitala nebrojeno puta) i moja majka je u to vreme već počela da paniči, pošto je bila uverena da ću izrasti u osobu koja će knjige koristiti eventualno kao dekoraciju u stanu, ako i to. Mislim da u to vreme verovatno nije ni mogla da sanja o tome koji ću životni put izabrati. No, o tom potom.

Prva ozbiljna knjiga koju sam pročitala, bila je upravo knjiga Čarlsa Bukovskog.  Knjigu sam pronašla sasvim slučajno, kao što to obično biva, u kući svoje prve komšinice, tada nerazdvojne drugarice. Tačnije, u sobi njenog starijeg brata (ovakvi upadi u sobe starije braće i sestara bili su strogo zabranjeni, pa samim tim i veoma zanimljivi). U jednom od tih zabranjenih pohoda, ugledala sam na podu knjigu, čiji me je naslov privukao. Knjiga se zvala „Đavo je bio vruć“.

Otvorila sam sadržaj, odabrala priču „Ćebe“ i počela da čitam.

Ne mogu tačno da opišem zbog čega je na mene ta priča ostavila toliko jak utisak, ali čim sam je pročitala, zatvorila sam knjigu, pročitala ime pisca i otišla kući. Kod kuće sam na samim vratima pitala majku da li imamo neku knjigu od Čarlsa Bukovskog. Valjda ne moram da napominjem da majka samo što nije pala u nesvest. Jedno je da dvanaestogodišnje dete koje ne čita naprasno traži knjigu, ali je potpuno druga stvar kada traži knjigu od Bukovskog.

Nakon kratkih konsultacija sa rođakom koja je inače i pedagog, odlučila je da mi da knjigu. Ionako sam previše mala da shvatim te neke lascivne stvari (druga su vremena bila), a i da se ne lažemo: bolje išta nego ništa. Imali smo u to vreme u kući samo „Bludnog sina“ u nekom BIGZovom kompletu (kod mene je i danas) i tako sam se ja dala na čitanje (i više nikada nisam stala).

Čim sam završila sa „Bludnim sinom“, otišla sam u biblioteku, sa svojom karticom sa odeljenja za decu, i umesto „Pipi Duge Čarape“ preneraženoj bibliotekarki tražila roman „Žene“. Gospođa je, čim je izašla iz stanja šoka, odbila da mi da traženu knjigu i rekla da će kontaktirati moje roditelje ukoliko nastavim da se izmotavam. Nakon što sam, potpuno zbunjena, ispričala majci šta me je snašlo, ona je otišla do iste te biblioteke i uzela knjigu umesto mene.

I tako je sve počelo. Čitala sam jednu po jednu knjigu, iz romana Bukovskog saznavala o njegovim omiljenim piscima, pa počela da čitam i njih: Hemingveja, Šekspira, Fantea. Ubrzo sam počela da čitam sve što mi padne pod ruku, ali uvek sam se vraćala Bukovskom. Te iste godine sam, na času srpskog jezika na kom smo govorili o svojim omiljenim piscima, govorila o Bukovskom (na potpuno zaprepašćenje nastavnice, govorimo o šestom razredu osnovne škole). A nekoliko godina kasnije sam, upravo zbog njega, upisala (i završila) Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

I evo, i dan danas govorim o njemu, ne kao o jednom od svojih omiljenih pisaca, već kao o čoveku koji mi je odredio životni put. Ma koliko da se moj književni ukus menjao (a menjao se konstantno), Bukovski je uvek imao i uvek će imati svoje posebno mesto. A „Ćebe“ mi je i dalje omiljena pripovetka koju sam ikada pročitala.

Srećan rođendan, gospodine Kinaski!