Banned Books Week

Banned Books Week predstavlja kampanju koja slavi slobodu čitanja i to tako što skreće pažnju na cenzurisana i zabranjivana dela književnosti. Ove godine kampanja traje od 27. septembra do 3. oktobra. Više o samoj kampanji možete pročitati OVDE

Postoje razni vidovi cenzure, počev od direkte zabrane štampanja nekog dela, preko naknadne cenzure (zabrane distribucije), do one, verovatno najstrašnije – autocenzure, odnosno slučaja kada autor sam sebe ograničava zbog straha od mogućih posledica. Istorija poznaje svaki od ovih tipova cenzure. Cenzura može biti političkog karaktera (nacionalna i lokalna), ali i religioznog karaktera. I dan danas širom sveta postoje književna dela koja su zabranjena u pojedinim gradovima, državama ili pak zabranjena od strane pojedinih religija.

Najpoznatije političke cenzure svakako su nacističke i komunističke zabrane distribucije određenih književnih dela. Nacisti su svoje neslaganje sa određenim talasima mišljenja često iskazivali simboličnim spaljivanjem knjiga. Spaljivane su sve knjige koje su se na bilo koji način suprotstavljale nacističkoj ideologiji. To su uglavnom bila dela pisana od strane pisaca jevrejskog porekla, ali i ona koja su propagirala pacifizam, anarhiju, socijalizam ili komunizam. Na meti nacista našli su se brojni autori, među kojima su i Bertold Breht, Albert Ajnštajn, Fridrih Engels, Zigmund Frojd, Franc Kafka, Erih Maria Remark, Viktor Igo, Andre Žid, Ernest Hemingvej, Helen Keler, Džejms Džojs, Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski i mnogi drugi. Celokupnu listu cenzurisanih pisaca od strane nacista možete pogledati OVDE.

Spomen spaljivanju knjiga iz 1933. godine u Frankfurtu

Spomen spaljivanju knjiga iz 1933. godine u Berlinu

Komunisti su takođe videli opasnost u književnosti. U Rusiji je postojala agencija zadužena za cenzuru, nazvana Glavlit, osnovana 1922. godine. Zadatak ove agencije bio je, između ostalog, praćenje sadržaja štampanih medija. Bilo je zabranjeno unižavanje komunizma i svako ko bi tako nešto pokušao, bio bi ućutkan. Zbog ovakvog pritiska su mnogi ruski pisci pisali pod pseudonimima, služili zatvorske kazne ili prosto bivali proterani iz svoje zemlje. Pisci koji nisu bili naklonjeni socrealizmu, imali su ozbiljnih poteškoća da pronađu dovoljno hrabrog izdavača i neretko su smatrani državnim neprijateljima. Neki od takvih pisaca su Danil Harms (uhapšen pod sumnjom da je izdajnik, umro u zatvoru 1941. godine, verovatno od gladi), Mihael Bulgakov (cenzura mu je gotovo uništila karijeru), Boris Pasternak (bio je prinuđen da odbije Nobelovu nagradu) i mnogi drugi. Brojni ruski pisci su izbegli iz Rusije i nastavili da pišu u inostranstvu. Najpoznatiji su svakako Vladimir Nabokov i Ivan Bunjin, dobitnik Nobelove nagrade.

Religijska cenzura toliko je rasprostranjena da je o njoj gotovo izlišno govoriti. Najpoznatiji primer religijske cenzure je čuveni Index Librorum Prohibitorum, odnosno spisak zabranjenih knjiga od strane katoličke crkve. Prva verzija Indeksa datira iz 1559. godine, za vreme vladavine Pape Pavla IV. Spisak je redovno obnavljan pojavom novih „jeretičkih spisa“ i bio je na snazi nekoliko vekova. Poslednja verzija Indeksa pojavila se 1948. godine, a on je konačno ukinut tek 14. juna 1966. godine, od strane Pape Pavla VI. Na ovoj listi nalazila su se neka od najpoznatijih imena iz sfere književnosti, filzofije i nauke, kao što su Dante Aligijeri, Montenj, Dekart, Paskal, Volter, Viktor Igo, Darvin i mnogi drugi. Spisak autora možete pogledati ovde.

I islam, poput hrišćanstva, poznaje cenzuru. Zabranjeno je sve što nije u skladu sa verom. Različite islamske države i dan danas ne dozvoljavaju distribuciju određenih knjiga (primer, cenzura u Iranu), među kojima su i neka od najvrednijih dela svetske književnosti, poput Danteovog „Pakla“. Najradikalniji primer cenzure književnosti u islamskim državama jeste verovatno Salman Ruždi i njegov roman „Satanski stihovi“. Nakon kontroverze koju je ovaj roman izazvao u muslimanskoj zajednici, Ruždi je napustio svoju domovinu i nastavio da piše u Britaniji. Njegova dela su zabranjena u većini islamskih zemalja, a 1989. je izdata fatva koja poziva na smrt kako Ruždija, tako i svih onih koji objave njegova dela. Iste godine su Britanija i Iran prekinuli diplomatske odnose zbog različitih stavova o ovom piscu i njegovim delima.

Uprkos svim ovim pokušajima uništavanja nepoželjnih reči, knjige su se čuvale i distribuirale tajno ili van granica zemalja zahvaćenih cenzurom. Nijedna od ovih zabrana nije urodila plodom, već se pre može reći da je imala suprotan efekat. Interesovanje za zabranjene knjige je oduvek postojalo i cenzura je budila znatiželju. Crno tržište je opstajalo uprkos ponekad drakonskim kaznama. Želja za slobodom mišljenja i slobodom čitanja prevladavala je vekovima.

Podsećanje na ovakve primere je nužno kako bismo uspeli da cenimo slobodu izbora koju imamo, ali i kako ne bismo dozvolili da se ti primeri ponove. Cenzura je sveprisutna i svako je može osetiti, ali danas, uz nove medije, sve je teže sprovesti masovnu cenzuru, pa je samim tim i olakšan pristup različitim informacijama. Primeri cenzurisanih, proterivanih, hapšenih i ubijanih mislilaca uvek treba da služe kao podsetnik da se moramo boriti za slobodu mišljenja i da je strah jedan od glavnih izazivača intelektualnog mraka. Kada god osetite da ste žrtva autocenzure, zamislite kakav bi svet bio danas da su ćutali Galilej, Bruno, Džojs, Bulgakov, Beket, Darvin, Paskal, Ajnštajn... spisak ide u nedogled.

Zato čitajte zabranjivane knjige!