Mesečni favorit – septembar (Watt, S. Beckett)

Kažu da vreme brže prolazi što si stariji – ne mogu da zamislim kojom brzinom će prolaziti kada budem imala 60. Septembar je prozujao neverovatnom brzinom, a ja, zbog novonastalih obaveza (i novog režima ranog ustajanja), nisam imala mnogo slobodnog vremena, što se značajno odrazilo na listu pročitanih knjiga u septembru. To su:

1. Orange Is the New Black – Piper Kerman

2. Dar – Sesilija Ahern

3. Watt – Samuel Beckett

Moj favorit za septembar je, naravno, Beketov roman, što verovatno i nije neko iznenađenje. Kako o njemu nije bilo posebnog posta, evo kratkog utiska.

Semjuel Beket (1906 – 1989) je irski pisac, rođen u Dablinu, najpoznatiji po svojim dramskim delima. Smatra se jednim od poslednjih modernista, ili pak jednim od prvih postmodernista u književnosti. Beketov teatar poznat je pod nazivom teatar apsurda (u koji se svrstavaju i Jonesko, Adamov i Ženet), a karakterišu ga prikazi čovekove egzistencije koja nema svrhu ni značenje, odnosno egzistenciju koja je sama po sebi apsurdna. Beketov dramski opus čini preko 20 dela, među kojima je najpoznatija svakako drama „Čekajući Godoa“. Osim drame, Beket je pisao i romane, kratke priče i poeziju, a oprobao se i na filmu. 1969. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Watt je treći Beketov roman, pisan za vreme Drugog svetskog rata, a objavljen tek 1953. godine (iste godine kada je premijerno izvedena drama „Čekajući Godoa“). Beket je imao ogromnih poteškoća sa objavljivanjem ovog romana – slao je rukopise raznim izdavačima, ali je kod svih nailazio na odbijanje. Neki su se pravdali činjenicom da roman nije dovoljno dobar da se štampa u teškim posleratnim uslovima (aludirajući na nestašicu papira). Izvesni Frederik Varburg se u odgovoru Beketu zapitao, uz komentar da je svestan da možda odbija još jednog Džojsa, šta je to u dablinskom vazduhu što tako utiče na irske pisce. Beketov rukopis je konačno prihvatila izdavačka kuća Olympia Press, danas poznata po tome što je objavila brojne klasike svetske književnosti za koje javnost u tom momentu nije imala sluha.

Roman se sastoji od četiri poglavlja koja prate Vatov put iz realnosti u nadrealni svet gospodina Nota, službu u njegovoj kući, koja se završava kada mu stigne zamena, kao i Vatov boravak u ustanovi za mentalno obolele.

Beketov Watt nije lak roman – kako za čitanje, tako ni za predstavljanje. Kao i većina Beketovih romana, ni ovaj „nema radnju“ koja bi mogla da drži čitaočevu pažnju. Monolog je glavna forma Beketovih romana, a likovi gotovo uvek na granici sa zdravim razumom. I Watt je, kao i ostala Beketova proza, pisan hipnotičkim stilom, sa čestim ponavljanjima, rimama i drugim stilskim figurama dikcije poput asonance, aliteracije, onomatopeje i drugih, koje tekstu daju opojan ton koji čitaoca tera da plovi rečima, tako da forma neretko nadvlada nad smislom.

“The Tuesday scowls, the Wednesday growls, the Thursday curses, the Friday howls, the Saturday snores, the Sunday yawns, the Monday morns, the Monday morns. The whacks, the moans, the cracks, the groans, the welts, the squeaks, the belts, the shrieks, the pricks, the prayers, the kicks, the tears, the skelps, and the yelps.” 

Beketov jezik jeste njegovo najjače oružje. Čak i kada piše prozu, Beket je izuzetno poetičan; a pojedine rečenice koje naizgled deluju apsurdno (!) poseduju izuzetnu dubinu.

“To be together again, after so long, who love the sunny wind, the windy sun, in the sun, in the wind, that is perhaps something, perhaps something.”

Iako može delovati kao bulažnjenje junaka koji gubi dodir sa realnošću, Watt je, kao uostalom celokupan Beketov književni opus, izuzetno inteligentan i pun simbola (npr.  omiljeno Beketovo poigravanje sa imenima junaka: Watt kao pitanje (eng. what) i Knott kao odričan odgovor (eng. not), ali i crnog humora, satire i pesimizma.

“Personally of course I regret everything.
Not a word, not a deed, not a thought, not a need,
not a grief, not a joy, not a girl, not a boy,
not a doubt, not a trust, not a scorn, not a lust,
not a hope, not a fear, not a smile, not a tear,
not a name, not a face, no time, no place...that I do not regret, exceedingly.
An ordure, from beginning to end.”

Teško je ovaj roman olako preporučiti jer, kao i ostala Beketova dela, zahteva izuzetnu koncentraciju, strpljenje, ali i naklonost prema beketovskoj filozofiji. Ipak, Beket je jedan od mojih omiljenih pisaca, tako da nemojte očekivati da budem objektivna. Ukoliko volite Beketa, ili uopšte ovakvu vrstu književnosti, obavezno stavite ovaj roman na spisak za čitanje – nećete se pokajati. Jer taman kada pomislite da poznajete ovog pisca i da ste ste izborili da još jednim njegovim delom, on odluči da svoj roman završi sledećom rečenicom i zapečati svoj status genija:

Osim što je apsolutni mesečni favorit ovog meseca, Watt se ove godine izdvaja po još nečemu: to je poslednja knjiga sa moje liste za Reading Challenge za 2015. godinu! O utiscima o samom izazovu i knjigama koje sam pročitala će biti reči uskoro u zasebnom postu, ali moram priznati da sam veoma ponosna na sebe jer sam uspela da ispunim ovaj zadatak i to u ovako kratkom roku.

I za kraj: video u kojem možete poslušati Beketa kako čita odlomak iz ovog romana. 

Uživajte!

A sada, počnite sa preporukama za čitanje! J

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Pisac sa tvojim inicijalima <3