Čovek je veliki fazan na ovom svetu – Herta Miler

Herta Miler je rođena 1953. godine u Rumuniji, a od 1987. godine živi i piše u Berlinu. Za svoje književno stvaralaštvo dobila je brojne lokalne i međunarodne nagrade, a 2009. godine i Nobelovu nagradu za književnost. Herta Miler poznata je i po prozi i po poeziji. Objavila je četiri zbirke pesama i preko 20 proznih dela (romana, eseja i zbirki kratkih priča), od kojih su na srpski jezik prevedeni „Čovek je veliki fazan na ovom svetu“, „Lisac je oduvek bio lovac“ i „Ljuljaška daha“.

Cenzurisana i zabranjivana u Rumuniji, Milerova je prebegla u Nemačku, gde je devedesetih godina 20. veka svojim pisanjem privukla pažnju čitalačke publike. Proza joj je obojena autobiografijom, ali bez sentimentalnosti; stil joj je hroničarski, poput svedočanstva, a rečenice kratke i odsečne.

Stolar sedi na stolici, leđima prema stolu. Njegova žena stoji ispred njega. Ona nosi prugastu spavaćicu. Drži iglu u ruci. Iz igle visi sivi konac. Stolar ženi pruža kažiprst. Žena mu iglom vadi iver iz prsta. Kažiprst krvari. Stolar povlači prst. Žena ispušta iglu. Obara oči i smeje se. Stolar joj rukom poseže pod spavaćicu. Spavaćica se zadiže. Pruge se izvijaju. Stolar krvavim prstom dodiruje grudi svoje žene. Grudi su velike. Drhte. Sivi konac visi kraj noge stolice. Igla se klati, vrhom nadole.

Radnja romana „Čovek je veliki fazan na ovom svetu“ smeštena je u Čauševskuovoj Rumuniji osamdesetih godina 20. veka, kada su mnoge porodice nemačkog porekla, a među njima i porodica glavnog junaka romana, čekale na dozvolu za iseljenje. Glavna tema ovog romana je, prema tome, emigracija, odnosno čekanje na emigraciju. Roman je napisan 1986. godine, odnosno godinu dana pre nego što je i sama autorka prebegla u Nemačku. U tom smislu se ovo delo može posmatrati kao autobiografsko.

Čudan naslov romana zapravo je rumunska izreka koja, time što čoveka poredi sa fazanom, aludira na njegovu nespretnost u snalaženju u životu.

Radnja romana se odvija u selu, nekada većinski nemačkom, iz kog nemački Rumuni masovno odlaze, a u njihove domove se useljavaju novi stanari. Posle rata, Nemci u Rumuniji su posmatrani kao građani drugog reda, te im je izlazak iz zemlje bila jedina šansa za normalan život. Da bi došli do željenog pasoša, glavni junak romana Herte Miler, Vindiš i njegova porodica trpe brojna poniženja i pristaju na brojne žrtve: počev od novca i džakova i džakova brašna kao prećutnog mita nadležnima. Ni to, međutim, nije dovoljno da bi se dobio pasoš. Od Vindišove ćerke se u jednom trenutku zahteva da proda svoje telo u zamenu za neophodnu dokumentaciju. Vindiš je zgrožen jer njegova kći mora da trpi ista poniženja koja je i njena majka trpela u sovjetskom gulagu, ali život u Nemačkoj prosto nema cenu.

Roman je struktuiran poput zbirke kratkih priča. Svako poglavlje predstavlja jednu epizodu iz života Vindiša i njegove porodice. Uprkos svom rudimentarnom stilu, roman Herte Miler obiluje snažnim opisima seoskog života i čini se baš kao da je kratak iskaz ono što nosi emotivan naboj ovog romana. Vrlo nezahvalna tema za književno delo, čekanje, u potpunosti je postmodernistička. Život u čekanju postaje apsurdna egzistencija, svodi se na repeticiju i besmisao. Već pomenut jednostavan stil prati i jednostavna fabula, ali i pored toga roman obiluje poetičnim nadrealističkim momentima, poglavljima prepunim simbolike, koje nam na prvi pogled deluju kao da tu ne pripadaju.

„Sova je paralizovana“, reče bokter. „Dan s umiranjem i s provalom oblaka i za nju je suviše. Ako noćas ne bude videla mesec, više nikad neće poleteti. Ako crkne, voda će smrdeti.“

„Sove nemaju mira, i voda nema mira“, kaže Vindiš. „Ako ona crkne, neka druga sova će doći u selo. Mlada, glupa, koja se ne snalazi. Ona će sletati na sve krovove.“

Bokter gleda u mesec. „Onda će opet umirati mladi ljudi“, kaže on. Vindiš vidi da vazduh pred njegovim licem pripada bokteru. Njegov glas je dovoljan za jednu umornu rečenicu. „Onda će opet biti kao u ratu“, kaže on.

„Žabe krekeću u vodenici“, kaže bokter.

One izluđuju psa.

Ovo je prvo delo od Milerove koje sam pročitala i zainteresovana sam da pročitam još (ali priznajem, potrebna mi je mala pauza). Pojedini delovi su me podsetili na teme i stilove pisaca koje volim (na momente Beket, Kafka, Atvudova), ali ovaj roman ipak nije nalik ničemu što sam do sada čitala. Ne mogu reći da je ova knjiga prijatna za čitanje, jer nije, ali rado je preporučujem. Otkrijte i sami čime je to Herta Miler zaslužila da se nađe na listi dobitnika Nobelove nagrade.

Vindiš spušta laktove na sto. Ruke su mu teške. Vindiš polaže lice u teške ruke. Veranda ne raste.  Beo je dan. Veranda za trenutak pada na mesto gde nikada nije bila. Vindiš oseća udarac. Pod njegovim rebrima visi kamen.

Vindiš zatvara oči. Oseća očne jabučice u rukama. Svoje oči bez lica.

Golih očiju i s kamenom pod rebrima Vindiš glasno kaže: „Čovek ti je veliki fazan na ovom svetu“. Ono što Vindiš čuje nije njegov glas. On oseća svoja gola usta. A progovorili su zidovi.

Ocena: 4/5