Akrepski odred – Teri Pračet

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

„Akrepski odred“ je 31. roman u serijalu o Disksvetu. Radnja je smeštena u Borograviju, malu zatucanu zemlju koja večito ratuje. Kako se ostalim stanovnicima Disksveta čini, cela ta nacija je potpuno luda. Tome verovatno doprinosi i činjenica da poštuju Nagana, (blago rečeno) strogog boga, koji svoju Svetu knjigu redovno dopunjuje novim zabranama, pa tako, među „grozomornim grehovima“ u očima Nagana stoje, između ostalog, čokolada, mačke, patuljci i plava boja.

Baš u toj Borograviji, gde se ljudi plaše Nagana, a poštuju Vojvotkinju (za koju niko nije sasvim uveren da je živa), Poli Perks jedne noći odseca svoju dugu kosu, oblači mušku odeću i odlazi da se dobrovoljno prijavi u rat, kako bi pronašla svog brata Pola. Tamo će, zajedno sa ostalim vojnicima, među kojima su i jedan vampir, Igor i trol, činiti deo Akrepskog odreda, grupu hrabrih vojnika koja će se proslaviti širom sveta zbog svoje hrabrosti i patriotizma... ali i zbog činjenice da je upravo njihov odred poslednji koji se i dalje drži na nogama (to im, naravno, niko nije saopštio). Poli će, na sopstveno iznenađenje, vrlo brzo otkriti da ona nije jedina devojka koja među nogama krije klupko čarapa, ali i da borba u ratu nije onoliko časna koliko je stare knjige prikazuju.

Ako je „Akrepski odred“ prva Pračetova knjiga koju držite u rukama, ne očajavajte. Iako je u pitanju jedna od poslednjih knjiga o Disksvetu, veza sa prethodnim romanima je minimalna. Osim nekolicine likova koji se sporadično pojavljuju i aluzija na neke običaje, vrste i događaje, nema bitne vezanosti za praćenje fabule. Naravno, moj savet je da knjige čitate redosledom kojim su napisane i u potpunosti se upoznate sa Pračetovim svetom, ali ukoliko je, kao što već rekoh, baš ovaj roman prvi na koji ste nabasali, imali ste sreće.

„Akrepski odred“ dotiče nekolio bitnih i veoma ozbiljnih tema. Koristeći svoj dobro poznati smisao za humor i osećaj za satiru, Pračet koristi priliku da u ovom romanu jasno iznese svoj stav o užasima rata, religijskoj dogmi, polnoj diskriminaciji i pitanju roda, ali i o modernom novinarstvu i njegovoj sklonosti ka manipulaciji.

Naslov romana potiče od pamfleta iz 16. veka u kojem Džon Noks (reformator crkve u Škotskoj) iznosi svoje stavove (uglavnom bazirane na hrišćanskoj doktrini) o nepodobnosti žena da budu na bilo kakvim odgovornim funkcijama, pa prema tome, ni u vojsci. Pračetov odgovor na ovakve stavove, koji su, nažalost, daleko od prevaziđenih, jeste jedan kritički oštar, ali istovremeno dirljiv profeministički roman ispunjen inteligentnim humorom.

Ovaj roman je samo jedan u nizu dokaza o Pračetovom umeću kao pisca i ne odstupa od recepta koji je autor koristio da se publici zauvek podvuče u kožu. Miks fantastike, folklora i humora s jedne strane, a s druge, analiza ljudskih karaktera, svakodnevnih problema i filozofskih pitanja – sve to smešteno na ploči koju nose četiri slona na leđima ogromne kornjače. Oduzmite iz njegovih knjiga Disksvet i naći ćete se u vrlo realnom svetu. Možda u početku nećete biti svesni toga, jer ćete biti zauzeti smejanjem, ali uvučeni ste u klopku. Pračet vas je već naterao da se zamislite o temi koju je odredio za svoj roman i čim sklopite korice, poželećete još.

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Knjiga kojoj se raduješ

Galapagos – Kurt Vonegat

Kurt Vonegat (1922 – 2007) ubraja se u probrane velikane američke književnosti. Počeo je da objavljuje oko 1950. godine, a već je sredinom šezdesetih godina dobio status kultnog pisca. Mada se dosta njegovih dela može podvesti pod žanr naučne fantastike, sam Vonegat je bio protiv žanrovskih klasifikacija. Napisao je 14 romana, od kojih su najpoznatiji „Klanica 5“, „Doručak šampiona“ i „Svračje noge“. Pored romana pisao je i kratke priče, drame i teorijske članke.

„Galapagos“ je jedanaesti Vonegatov roman, objavljen 1985. godine, a bavi se propašću civilizacije. Narator koji pripoveda priču je sin (odnosno duh sina) Kilgora Trauta, omiljenog Vonegatovog junaka, koji se pojavljuje u nekoliko njegovih dela. Trautova priča počinje 1986. godine, „pre milion godina“, a u njenom središtu je brod „Baija de Darvin“, koji je trebalo da se otisne na „prirodnjačko krstarenje veka“ i da sa sobom poveze najveće zvezde tog vremena. Sudbina je, ipak, drugačije htela i katastrofa koja je zadesila svet (glad, siromaštvo, Treći svetski rat, i nadasve virus koji čini ljude neplodnim i tako sprečava preživljavanje čovečanstva) učiniće ovo putovanje poslednjim krstarenjem civilizacije. Sticajem okolnosti, na ovoj modernoj Nojevoj barci nije se našlo pažljivo odabrano društvo.

Priču koja počinje „pre milion godina“ pripoveda narator koji odavno više nije živ, ali nije ni sasvim mrtav. Leon Traut je preminuo iste te 1986. godine i već milion godina se vrzma između ovog i onog sveta, kao svedok nove evolucije ljudske vrste. Ovakav pristup daje Vonegatovom stilu posebnu čar. Naime, priča „Galapagosa“ nije prikazana čitaocu, već ispripovedana od strane (očigledno) nepouzdanog pripovedača, a krase je brojna lična zapažanja, komentari i digresije.

Roman započinje jednom od misterija koja su tada, „pre milion godina“ mučila ljudski rod:

“Kako je toliki broj stvorenja nesposobnih da plivanjem prevale velike udaljenosti dospeo na ostrva Galapagos, arhipelag vulkanskih vrhova zapadno od Gvajakila – razdvojen od kopna pojasom od hiljadu kilometara veoma duboke vode, veoma hladne, sveže vode iz Atlantika. Kada su ljudska bića otkrila ta ostrva, tamo su već stanovali gekoni, iguane, vodeni pacovi, lava-gušteri, pauci, mravi, bube, skakavci, preglji i krpelji, da ne pominjemo ogromne kopnene kornjače. Koja prevozna sredstva su oni koristili?“

Poznato je da upravo ova ostrva igraju ogromnu ulogu u Darvinovoj teoriji evolucije, jer su pokazala da se jedna vrsta (na primer zebe) može olako prilagoditi vrlo različitim i specifičnim uslovima života po kojima su ova ostrva poznata. To je Vonegatu i dalo ideju za roman. Šta bi se dogodilo sa ljudskom vrstom da je bila prinuđena da se razvija na Galapagosu.

Prvi problem ljudske vrste, pa i uzrok za njen krah bio je, po Vonegatu, njen preveliki mozak.

„Zar se može dovesti u sumnju to da su mozgovi od bezmalo tri kilograma nekada bili gotovo smrtonosna greška u evoluciji ljudske rase? Drugo pitanje: da li je osim našeg preterano komplikovanog nervnog sistema postojao u to doba još neki izvor zala koja smo jednostavno svugde videli i čuli? Moj odgovor: nije bilo drugog izvora. Ovo je bila krajnje nevina planeta, sa izuzetkom tih ogromnih mozgova.“

Upravo su ti „veliki mozgovi od bezmalo tri kilograma“ doveli do velikih otkrića, egocentrično stavili sebe na prvo mesto i uništili ljudski rod kakav znamo danas, milion godina pre Vonegatove priče. Milion godina kasnije, ljudski rod ne samo da ima mnogo manji mozak, već ima i peraja i kljunove, a sa tim, kako narator primećuje, ne može baš mnogo toga da učini.

Trautov nihilistički ton bez emocija zabavlja čitaoca svojim sarkastičnim opaskama, ali je opravdan količinom vremena koje je narator proveo u limbu. Njegov odnos prema ljudskom životu posebno se ističe. Traut nas unapred sprema za smrt pojedinih likova i to prostom metodom stavljanja * ispred imena svakoga ko neće preživeti dan. Time pošteđuje čitaoca empatije i vezivanja za pojedine likove koji su (bukvalno rečeno) nebitni. Jer kako i sam nekoliko puta u romanu kaže: „Nema veze, ionako nije nameravao da komponuje Betovenovu Devetu simfoniju“, odnosno, život tih pojedinaca u osnovi je nebitan i nema nikakvog uticaja na čovečanstvo u celini, naročito iz šire perspektive – one koja obuhvata period od milion godina.

Vonegatova evolucija zapravo je obrnuta evolucija, a Galapagos je, sa svim bićima koja su se odrekla svojih prirodnih osobina kako bi se uklopila u mikrokosmos ostrva, odlično mesto da se ova teorija smesti.

Šta je tačno dovelo do katastrofe, ko su začetnici „nove ljudske vrste“ i kako će oni izgledati za milion godina, ispričaće vam sin Kilgora Trauta. Na vama je da li ćete da mu poverujete ili ne.

Vonegat je, kako se čini iz nekoliko intervjua, bio prilično siguran u ono što sledi. Jednom je, kroz šalu, rekao: „Ako se za moja predviđanja iz knjige ispostavi da su netačna, rado ću vratiti sav zarađeni novac.“

Ostaje nam samo da sačekamo da prođe tih tričavih milion godina, i sami se uverimo.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Radnja romana se odvija na ostrvu

ČitamČitaš festival knjige 2016

Ovaj vikend bio je izrazito aktivan za beogradske knjigoljupce (ili one koji su se zadesili u Beogradu). U petak je, kao što znate, održana još jedna Noć knjiga, na koju, zbog neočekivanih okolnosti, ipak nisam otišla i moram da priznam da mi je drago zbog toga. Moj plan ove godine bio je da popunim rupe u kolekcijama, odnosno da kupim već pročitane knjige koje mi nedostaju. Nepročitanih knjiga imam toliko da sam sigurno obezbeđena do Sajma, a znajući sebe, našla bih nešto novo i povećala već ogromnu TBR listu. Radujte se, razum je prevladao! Tome je pomogla činjenica da je odmah nakon Noći knjige došao ČitamČitaš festival, za koji se spremam već duže vreme.

ČitamČitaš festival je događaj koji se odigrava jednom godišnje, a cilj mu je promocija čitanja. Mesto odigravanja festivala je Kosančićev venac, odnosno mesto na kojem se, pre nego što je srušena u Drugom svetskom ratu, nalazila Narodna biblioteka. Već četvrti put, na ruševinama Biblioteke, odigrava se niz događaja, među kojima prednjači trampa polovnih knjiga, po kojoj je festival i najpoznatiji. Pravila su jednostavna: donesete knjige koje vam, iz ovog ili onog razloga, više nisu potrebne, predate ih volonterima koji ih označe pečatom festivala i obezbedili ste sebi ulaz. Princip trampe je knjiga za knjigu, dakle, koliko knjiga donesete, toliko odnesete.

Pored trampe, mogli ste da uživate u nastupu Horkestra i Kim Tamare, da slušate tribinu „Kako postati pisac“, da dovedete klince na radionicu „Junaci i zlikovci“, da slušate poznate kako čitaju odlomke iz svojih omiljenih knjiga, da glasate za učesnike foto konkursa i da dobijete svoj omiljeni citat ispisan krasnopisom kaligrafa.

Ja sam, zbog nekih obaveza, propustila veći deo festivala, a najviše mi je, zapravo, žao zbog citata. Ispostavilo se, međutim, da je bilo pametnije da sam sve to odložila, jer sam, eto, umesto da čekam red kako bih dobila lepo ispisan citat, čekala red kako bih dobila rendgenski snimak ugruvane ruke. Ovim putem želim da se opravdam što ovaj post ovoliko kasni. Iako je, srećom, sa rukom sve u redu, rame me tvrdoglavo boli, pa je kucanje ovog posta akrobacija sama po sebi (i već predugo traje).

A sada ono što je i poenta ovog posta – ulov na festivalu!

Donela sam sedam knjiga (zahvaljujem ovom prilikom koleginicama blogerkama što su mi ustupile jednu svoju, bacite pogled na Cajkine kandže i Nemam ime, imam komentar), a to su:

Dva romana Patriše Kronvel, „Okrutno i neobično“ i „Farma leševa“. Nikada nisam čitala njene romane i generalno slabo stojim sa trilerima, ali sad imam rezervu ukoliko me zasvrbi želja za mračnim krimi pričama!

„Proročanstvo Romanov“, Stiv Beri. Za nekoga ko slabo čita trilere, donela sam dosta trilera. Kao što može da se pretpostavi iz naslova, radnja se odvija u Rusiji, i to nakon što je narod na referendumu odlučio da se obnovi carstvo. Daleki potomci Nikolaja II nadmeću se oko preuzimanja prestola, a advokat Majls Lord dobija zadatak da temeljno istraži podatke o jednom od pretendenata. U svom istraživanju, Majls će shvatiti da Raspućinovo proročanstvo možda ipak nije samo prazna priča.

„Ripli Bogl“, Robert Maklijam Vilson. Lirski roman o mladom intelektualcu iz Belfasta. Viđala sam ovaj roman ranije, a opis me je neodoljivo podsetio na „Uliks“, pa rekoh što da ne. Uz to, pisac je Irac, a i navodi Džojsa kao literarni uzor, dakle asocijacija na „Uliks“ je verovatno namerna, a to svakako obećava.

„Jošte čekam taj reč da mi rekne“, Negoslava Stanojević. Vrlo zanimljiva priča u vezi sa ovom knjigom. Otkako sam započela blog, upoznala sam, makar online, mnogo zanimljivih ljudi koji i sami vode blogove. Jedna od tih osoba je upravo autorka ove knjige (njen blog možete pogledati klikom OVDE). Knjiga priča priče iz Zaplanja i pisana je dijalektom, tako da će čitanje, ako ništa drugo, barem zbog jezika, sigurno biti zanimljivo iskustvo.

„Treći sektor“, Mirjana Đurđević. Knjiga kojoj sam se najviše obradovala! Znate da sam prošle godine sasvim slučajno otkrila ovu autorku koja mi se odmah podvukla pod kožu. Pojedine knjige je teško naći, tako da je ovo bio pun pogodak i opravdalo je odlazak na festival i mrcvarenje po Urgentnom. Jej!

I za kraj, Gogoljev „Šinjel“, dvojezični (rusko-nemački) iz 1947. godine. Knjižica na prvi pogled deluje neugledno, ali ja obožavam stare knjige (post o još jednoj neuglednoj, mada dosta starijoj knjizi koju posedujem možete pogledati OVDE), i ova je, zbog toga, najvredniji ulov ove godine.

Ukoliko je ovo prvi put da čujete za festival, imate sasvim dovoljno vremena da skupite knjige koje vam samo skupljaju prašinu, a koje bi mogle nekoga da obraduju. Sigurno imate barem nekoliko. I jedna je dovoljna da budete deo ove divne manifestacije.

Ja vas pozdravljam i idem da uživam u svojim novim knjigama i da mirujem (jer tako je rekao lekar!), a mi se pišemo čim moje levo rame prestane da odbija saradnju i kucanje na tastaturi ponovo postane bezbolan proces.

Vaša Stš <3

Ptice – Tarjej Vesos

Tarjej Vesos je norveški pisac, rođen 1897. godine. Prvi put se na književnoj sceni pojavljuje sa nepunih 30 godina, romanom Menneskebonn (1923), a slavu u književnim krugovima stiče romanom Det store spelet (1934). Bio je izuzetno plodan pisac (napisao je pedesetak književnih dela), a najpoznatiji je po svojim romanima „Ptice“ i „Ledeni dvorac“, koji se ujedno smatraju i njegovim najuspelijim delima. Pored romana, pisao je i kratke priče i poeziju. Vesos je i za života bio poštovan i rado čitan pisac (tome svedoče brojne književne nagrade, kao i tri nominacije za Nobelovu nagradu za književnost), a danas ostaje priznat kao jedan od najznačajnijih pisaca norveške književnosti. Umro je 1970. godine.

Roman „Ptice“ (1957) pripoveda priču o Matisu, čoveku koji je na mentalnom nivou deteta. On živi sa svojom starijom sestrom Hege, u kućici blizu jezera, izolovanom od sela u kojem ga meštani znaju kao Matisa Tupana. Matis je stalno u potrazi za poslom, ali zbog svojih ograničenja, kojih je i sam svestan, nijedan posao ne uspeva da zadrži. Činjenica da zbog toga sestra mora da ga izdržava, iako je odrastao čovek, u njemu neretko ostavlja osećaj gorčine i poniženosti.

Matisovu monotonu svakodnevnicu koju uglavnom provodi u sanjarenju, uzburkaće jednog dana preletanje šljuke preko njegove i Hegine kuće. Ovaj događaj iz njegove perspektive dobija kosmičke razmere, a nerazumevanje okoline, pa i rođene sestre, o važnosti statusa koji im je šljuka svojim odabirom puta dala, probudiće u Matisu potrebu za kontemplacijom i još više će produbiti fundamentalne razlike između ovog odraslog dečaka i ljudi koji mu ni po čemu nisu nalik.

Kada Matis konačno pronađe posao koji mu odgovara, kao čamdžija koji bi trebalo da prevozi putnike s jedne strane obale na drugu, i taj trud će se izjaloviti, uprkos njegovom entuzijazmu i rešenosti. Čamac koji poseduje nepopravljivo je oštećen i ne može da preveze dvoje ljudi odjednom. Uprkos njegovoj rešenosti da čamac popravi i „razradi posao“, jedina stranka koju će ikada prevesti biće drvoseča Jergen, koji će se zaljubiti u Hege i tako postati Matisova najveća pretnja zbog konstantnog straha da će zauvek izgubiti jedinu osobu koju ima u svom životu.

Iako su Matisove misli zbrkane, njegove emocije su čitaocu prenesene kristalno jasno. Matis je kao dete, nesposoban da se brine o sebi, očaran prirodom i u večitoj nemogućnosti da se nađe na istoj talasnoj dužini sa „odraslima“. On je ljubomoran i sebičan u svojim potrebama, kakva deca često umeju da budu. Ono što Matisa čini tragičnim likom (i on ostaje tragičan lik do kraja romana) jeste njegova svest o sebi. On zna šta okolina misli o njemu i to mišljenje prihvata, iako ga ono frustrira i čini da se oseća suvišnim i bezvrednim. Ova osećanja će bespovratno kulminirati ulaskom Jergena u njegov život.

Sumorna atmosfera romana i elegantna jednostavnost Vesosovog stila u potpunosti predočavaju Matisov unutrašnji svet, ali i svakodnevnicu u kojoj je primoran da se suočava sa ljudima koji ga ili sažaljevaju ili dočekuju sa podsmehom. Svet „Ptica“ je svet bola, svet neprijatnih tišina u kojem niko ne može da bude iskren sa ljudima oko sebe. Osnovna tema ovog dela, stoga, mogla bi biti tragična nemogućnost komunikacije modernog društva i ptica je upravo motiv koji u ovom romanu to najbolje pokazuje.

Matis nekoliko puta, svaki put bezuspešno, pokušava da objasni važnost preleta šljuke. Niko ga ne razume, jer ni ne pokušava da ga razume. Čak i kada pokušava da se okrene sestri, jedinom utočištu koje ima, naizlazi na zid nerazumevanja, a upravo to nerazumevanje i nemogućnost iskazivanja misli i osećanja dovode do tragičnih posledica u romanu.

Ma koliko Matis bio hendikepiran u očima većine, njegova posebnost stoji kao podsetnik onome što je moderno društvo odavno izgubilo: snagu emocija, jedinstvo sa prirodom i moć da se vidi čudo u sitnicama koje ljudi odavno ne primećuju, a život bi im možda bio lepši i ispunjeniji, samo kada bi na trenutak stali i zaista osmotrili svet oko sebe.

Ocena: 3.5/5

Izdavač za Srbiju: Dereta

Zavera budala – Džon Kenedi Tul

Džon Kenedi Tul je američki autor, rođen u Nju Orleansu 1937. godine. Diplomirao je engleski jezik i predavao na različitim koledžima. Za života je bio neshvaćen kao pisac i njegovi brojni pokušaji da pronađe izdavače koji bi bili voljni da objave njegovo delo, nailazili su samo na neuspehe koji su konačno rezultirali samoubistvom koje je Tul izvršio u 31. godini života, 1969. godine. Zahvaljujući njegovoj majci i njenoj upornosti, javnost je ipak upoznata sa Tulovim talentom i njegov roman „Zavera budala“ objavljen je 11 godina nakon piščeve smrti i dočekan kao pravo otkriće. Gotovo deceniju nakon objavljivanja „Zavere budala“ objavljeno i je i drugo Tulovo delo pod nazivom „The Neon Bible“.

Tulov talenat je, iako ignorisan za života, posthumno nagrađen Pulicerovom nagradom 1981. godine, a roman „Zavera budala“ koji je tu nagradu i poneo, postao je svojevrsni američki klasik, dajući Tulu status kultnog pisca.

„Zavera budala“ je roman o Ignaciju Rajliju, grotesknom intelektualcu koji je, po sopstvenom mišljenju, isuviše dobar za svet koji ga okružuje. Iako inteligentan i obrazovan (struka mu je srednjovekovna filozofija), sa revolucionarnim idejama za spas civilizacije koje zapisuje u svoje sveske na male linije, razbacane po celoj sobi, Ignacije je večito na teretu okoline. Debeo, nespretan, trom i lenj, sa zaliskom koji ne trpi ni najmanje neprijatnosti, Ignacije je nezainteresovan za bilo kakvo zaposlenje i socijalni kontakt sa ljudima.

Ignacije Rajli je tipičan antiheroj, ali ni ostali likovi koje srećemo u romanu nisu ništa bolji. Na prvom mestu, kao takođe veoma bitan lik, tu je njegova majka, gospođa Rajli, dama sklona piću (koje neretko krije svugde po kući, najčešće u rerni) i saobraćajnim nezgodama čiju štetu nije u stanju da otplati. Kako bi se izvukla iz dugova, ona tera svog sina da pronađe bilo kakav posao. Uprkos njegovom eksplicitnom otporu i pokušajima da svaku priliku za zaposlenje sabotira (on je po sopstvenim rečima „anahronizam i ljudi to primećuju i preziru“), Ignacije dobija posao u kancelariji fabrike „Levi“.

Ostatak likova čini grupa grotesknih, namerno iskarikiranih individua: Ignacijev šef, gospodin Gonzales, beskrajno je fin dok pokušava da zavede bilo kakav red među sebi podređenim radnicima i tipičan je primerak malograđanskog ponašanja dok se divi parazitskom intelektualcu pri svakom njegovom pokretu; gospođica Triksi, Ignacijeva koleginica, dementna je dama koja drema na poslu, odavno zrela za penziju, koju gospođa Levi (supruga vlasnika fabrike, evidentno nezainteresovanog za posao), dokona bogatašica, uzima za svoj projekat i čini sve da joj povrati samopouzdanje i želju za životom, iako je dotičnoj dami zapravo jedino stalo do konačnog odlaska u penziju; pozornik Mankuzo je policajac kojem preti otkaz ukoliko nekoga konačno ne uhapsi; Džouns je crnac bistrog uma, prinuđen da čisti lokalnu kafanu kod gazdarice čije kriminalne radnje pokušava da raskrinka... itd.

U Tulovoj tragikomediji (ili farsi, kako god želite) nije Ignacije jedini čija se slika o sebi ne podudara sa realnošću. Pisac nam daje čitav spektar likova koji žive u zabludi, i u sebi vide veličinu koja zapravo ne postoji. Ipak, kao nosilac romana, Ignacije se svakako ističe kao groteskna slika intelektualnog snoba u potpuno zapuštenom telu.

U klasicima svetske književnosti možete pronaći brojne Ignacijeve prethodnike, kao što su Kandid, Don Kihot, Falstaf ili Gargantua, ali on nije nijedan od njih. Prodavac viršli koji viršle zapravo ne prodaje, već ih sam jede. Organizator pobune u fabrici koja za cilj ima poboljšanje uslova crnaca koji u njoj rade, iako ni sam u taj cilj ne veruje. Ignacije je hodajuća katastrofa. Iako izrazito pametan i rečit, on ne vodi nikakvu borbu. Ovaj junak u čitaocima ne izaziva sažaljenje i empatiju, već konstantnu netrpeljivost i zgražavanje (njegov pogled na svet propraćen je konstantnim podrigivanjem i sličnim vidovima nedoličnog ponašanja). Pa ipak, nećete ga mrzeti (ili još bolje, „volećete da ga mrzite“) i u tome upravo leži Tulova genijalnost kao pisca.

Naslov „Zavere budala“ inspirisan je jednim citatom Džonatana Svifta, jednog od najvećih satiričara svih vremena, a on glasi: „Kada se pravi genije pojavi, prepoznaćete ga po jednoj stvari – sve će se budale udružiti protiv njega“ (When a true genius appears in the world, you may know him by this sign, that the dunces are all in confederacy against him. Originalni naslov dela je Confederacy of Dunces). Interesantno je, posmatrano sa ovolike vremenske distance, koliko je ovaj Sviftov citat (pa i čitav roman) dobio proročki karakter za Tulovu životnu priču, i kako se čovek koji je umro ubeđen da njegov talenat nema vrednost, danas slavi kao kultna ličnost. „Zavera budala“ je po mnogo čemu posebna, ali ono što je svakako čini jedinstvenom jeste njena (opet kažem) proročka vezanost za sudbinu pisca.

Pročitajte ovo remek-delo Džona Kenedija Tula. Toliko mu dugujemo.

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Preporuka člana porodice (hvala mama!)

Izdavač za Srbiju: Izdavačka kuća Clio

Mesečni favorit – maj

Maj je, bez ikakve konkurencije, moj omiljeni mesec. U maju počinje pravo toplo vreme, u maju mi je rođendan, u maju mi je godišnjica braka... Toliko lepih stvari u te četiri nedelje uglavnom učine da i ja malo živnem, pa samim tim imam i manje vremena za čitanje. Ali, ako već ne mogu da se pohvalim velikim brojem pročitanih knjiga, mogu da se pohvalim novitetima. Što zbog rođendana, što zbog neuračunljivosti, u maju je na moju policu stiglo čak 12 novih knjiga (ako sam dobro prebrojala) i sada već ozbiljno počinjem da ostajem bez prostora na policama (kao i bez prostora za nove police). A kako nas u junu očekuju ČitamČitaš festival i Noć knjiga, ne smem ni da zamislim u kakvom ću škripcu biti za mesec dana. No, da mi ipak pređemo na temu današnjeg posta. Evo hronološke liste pročitanih knjiga u maju (pridošlice ste imali prilike da vidite po društvenim mrežama):

1. „Ubica Andeš i njegovi prijatelji (i ponekineprijatelj)“ – Junas Junason

2. „Daću ti sunce“ – Džendi Nelson

3. „Zavera budala“ – Don Kenedi Tul

4. „Iscelitelj“ – Lars Mul

5. „Ptice“ – Tarjej Vesos

Titulu favorita za ovaj mesec dajem romanu švedskog majstora komičnih trilera, Junasa Junasona, „Ubica Andeš“. Ukoliko se niste do sada upoznali sa ovim autorom, obavezno to učinite. Odmah iza njega stoji sada već kultni roman „Zavera budala“, čiju recenziju ćete imati prilike da pročitate u narednom postu.

Umalo da maj dobije još jedan datum za slavlje, ali sudbina je drugačije htela, pa nas za koji dan očekuje prvi rođendan bloga! Upravo zbog toga sam na FB stranici organizovala giveaway, za koji još uvek nije kasno da se prijavite (klik OVDE ukoliko želite da učestvujete) i osvojite roman „Daću ti sunce“. Želela bih ovom prilikom da se zahvalim izdavačkoj kući Urban Reads za poklonjeni primerak romana koji će neko od vas uskoro udomiti. <3

Šta ste vi čitali ovog meseca? Planirate li da pročitate neke od naslova sa liste (ili ste ih već čitali)? Podelite sa nama svoje favorite, skrenite pažnju na knjige koje vam se nisu dopale.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Daću ti sunce – Džendi Nelson

Džendi Nelson je američka autorka romana za omladinu. Pre nego što se proslavila kao autor, radila je u izdavaštvu. Svoj prvi roman The Sky Is Everywhere napisala je 2010. godine, ali je svetsku slavu stekla svojim drugim romanom „Daću ti sunce“ (I’ll Give You The Sun), za koji je dobila brojne nagrade i priznanja i koji se vrlo brzo popeo na sam vrh većine top lista najprodavanijih romana širom sveta.

„Daću ti sunce“ je priča koja prati blizance Nou i Džud. Roman se sastoji iz dva narativa. Ne samo što je ispripovedan iz dve perspektive, već su i perspektive pripovedača u različitim vremenskim periodima: Noa pripoveda pre, a Džud nakon tragedije koja ih je izmenila iz korena.

Iako blizanci, Džud i Noa su sušte suprotnosti. Sa trinaest godina, koliko blizanci imaju u delu koji pripoveda Noa, on je osobenjak, povučena umetnička duša koja čitav svet vidi kroz boje i oblike koje će kasnije preneti na papir. Njegov talenat i ljubav prema umetnosti za Nou predstavljaju jedini način da iskreno komunicira sa okolinom. Noa u tajnosti otkriva svoju seksualnost i od okoline krije svoju zaljubljenost u lokalnog dečaka. Zbog tajne koja ga pritiska oseća se kao da je sam na svetu, pa ova osećanja imaju velikog udela u otuđenosti kojoj se prepušta. Džud je, sa druge strane, izrazito društvena i popularna devojčica nemirnog duha.

 Tri godine kasnije, međutim, blizance će zadesiti tragedija koja će učiniti da im se karakteri gotovo zamene: šesnaestogodišnja Džud je tiha, povučena, paranoična umetnica koju paralizuju hipohondrija i sujeverje. Osećaj krivice i sramote koju nosi sa sobom sprečavaju je da se nekome otvori i poveri. Noa se, nakon što nije primljen u umetničku školu, u potpunosti odriče svog talenta i postaje jedan u nizu razuzdanih tinejdžera bez ikakvih interesovanja.

Ma koliko da su bliski, Noa i Džud su u večitom sukobu. Bilo da je to borba za majčinu naklonost i za ljubav oca, ili za ulazak u umetničku školu. Jedna od njihovih mnogobrojnih „igara“ odlično opisuje njihovu poziciju: oni dele svet između sebe, tako da jednom pripadaju drveće, nebo i reke, a drugom zvezde, zemlja i sunce, povremeno se menjajući kada to okolnosti nalažu (otud i naslov romana „Daću ti sunce“, kao replika iz samog dela), kao da čitav svet i sve na njemu ne može biti dovoljno za oboje. I čini se da je upravo tako, jer čak i uloge „čudaka“ i popularne osobe igraju na smenu, a ni titulu umetnika u porodici ne mogu nositi istovremeno.

Osim samog procesa odrastanja (ovo jeste jedan od Coming of Age romana) i svih muka koje sa sobom ovaj period života nosi, roman dotiče još jednu, veoma važnu (i na veliku žalost još uvek tabu) temu: otkrivanje homoseksualne prirode i svih nedoumica i strahova koje osobu u ovom slučaju prate, pa i osećaj nepripadanja i niže vrednosti, kao i konstantnog straha od osude okoline i (još bitnije) osobe ka kojoj se oseća naklonost. Nelsonova jasno izražava svoj stav prema ovoj temi, jer Noa, suprotno svojim očekivanjima, ipak nailazi na podršku okoline, ali i na prihvatanje svoje simpatije, što njegovoj priči, barem u tom pogledu, daje pomalo bajkovitu crtu. Na ovaj način autorka ohrabruje svoje čitaoce da budu ono što jesu i da ne potiskuju svoju prirodu zbog straha da će biti odbačeni. Oni zbog kojih konstantno morate da se pretvarate ni ne zaslužuju da vas upoznaju. Tome se pridružuje i izdavač za naše tržište koji je roman propratio jednostavnom, a vrlo efektnom parolom Different is OK. I naravno da jeste ok.

Uprkos tome što mislim da je tema koja prati Noina poglavlja veoma važna i da o njoj treba otvoreno razgovarati, Džudina priča mi je bila daleko interesantnija (a i tragičnija), možda baš zbog toga što nije pretendovala na tako očiglednu poruku i iznošenje stava.

Nakon tragedije, Džud se potpuno povlači u sebe i gubi samopouzdanje po kojem je ranije bila poznata. Uverena da je zbog greške iz mladosti proganja duh koji lomi svako umetničko delo koje stvori ona se psihotično vezuje za duh pokojne bake i njenu Bibliju (knjigu sa sujevernim savetima i obredima) i strahuje od najegzotičnijih oboljenja za koje je nauka ikada čula. Bakin duh i čitava atmosfera koja okružuje Džud u sebi nosi notu magijskog realizma, čineći njena poglavlja suštinski drugačijim od Noinih. Ono što njenu priču, takođe, čini jačom jeste lik Giljerma Garsije, genijalnog umetnika koji se zbog sopstvene tragedije povlači iz javnosti, i koji nakon kraćeg vremena provedenog sa Džud, prihvata njenu molbu da joj bude mentor i da joj pomogne u misiji da zadovolji rušilački duh tako što će isklesati figuru u kamenu. Kulminacija romana dolazi u momentu kada Giljermo i Džud shvate da tragedije koje su ih zadesile zapravo potiču od istog događaja.

U jednom trenutku se dogodilo da je književnost za omladinu postala zaseban, vrlo popularan, a samim tim i profitabilan žanr, što sa sobom kao posledicu donosi prezasićenje tržišta. I zaista, ovakvi romani su svugde i pišu se po oprobanom receptu, deleći žanr na dve grupe: one distopijske i one koji se dotiču realnih problema tinejdžera, ovaploćenih u izrazito tragičnim pričama ili tabu temama. U moru takvih romana ostaće upamćeni samo pojedini, a to bi vrlo lako mogao biti i ovaj, s obzirom na to da je pobrao simpatije (i izmamio suze) čitatelja širom sveta. Mada je, moram da priznam, moj favorit na ovom polju ipak roman „Na posebna te vodim mesta“. Pročitajte oba i dajte svoj sud, čak iako ste odavno prevazišli sve muke odrastanja, neke teme se ipak nikada ne prerastu.

Ocena: 3/5

Reading Challenge: Preporuka od nepoznate osobe

Izdavač za Srbiju: Urban Reads